Obično unapred planiram o kojoj igri želim da pišem tokom meseci ispunjenih novim naslovima. S obzirom na ogroman broj izdanja na svim platformama, ponekad moram da preskočim neku igru jer jednostavno nema dovoljno vremena. Dear Me, I was… je naslov koji sam se nadao da ću pokriti još juče, ali nisam mislio da ću pronaći vremena pored današnjeg Nintendo Direct događaja i ostalih obaveza. Svakako sam planirao da je kupim, ali pisanje recenzije nije delovalo izvodljivo. Pokrenuo sam je, misleći da ću je samo isprobati na nekoliko minuta. Sat vremena kasnije, počeo sam da pišem ovu recenziju jer sam bio potpuno oduševljen onim što je Arc System Works ovde isporučio. Dear Me, I was… je pravo umetničko delo i iskustvo koje neću uskoro zaboraviti.
Ako niste upoznati sa igrom Dear Me, I was…, u pitanju je kratka interaktivna avantura sa crtežom koji potpisuje Taisuke Kanasaki, poznat većini gejmera po klasicima za Nintendo DS – Trace Memory i Hotel Dusk. Taisuke Kanasaki je takođe bio umetnički direktor za Nintendov Another Code: Recollection, jednu od najboljih igara za Switch u poslednjih nekoliko godina. Dear Me, I was… odlikuje prelepa estetika vodenih boja u kombinaciji sa rotoskopijom, pružajući jedinstveno vizuelno iskustvo koje prati fantastičnu priču.
Dear Me, I was… je priča o životu jedne žene. Kroz kratka poglavlja, doživljavate različite delove njenog života, interakcije sa porodicom i prijateljima, starenje i još mnogo toga. Ova priča nema dijaloge niti glasovnu glumu, ali snažan umetnički pravac, animacija i muzika uspevaju da pogode sve prave note i na odgovarajući način probude različite emocije. Posebno mi se dopala upotreba, odnosno odsustvo boja u određenim scenama. Sumorni trenuci ponekad imaju estetiku sivih tonova, dok su srećniji momenti puni boja, zbog čega priželjkujem Nintendo Switch 2 OLED ekran, imajući u vidu koliko dobro sve izgleda na mom televizoru.
Neću vam otkrivati detalje priče, ali reći ću da nosi veoma važnu poruku. Dear Me, I was… vas više puta podseća da nikada nije kasno da uživate u životu i sledite svoju strast. Otprilike na polovini priče, osetio sam da se radnja odvija možda malo prebrzo, ali mislim da je to namerno tako dizajnirano, jer i sam život deluje kao da proleti kada dođete u određene godine. Takođe cenim kako se šolja za kafu koju koristi tokom života menja s vremenom. Posebno mi se dopao momenat sa staklenom šoljom sa duplim zidom.
Pre nekoliko godina, igrao sam igru po imenu Florence na iOS-u. Bila je to kratka igra koju je svako mogao da završi za manje od sat vremena. Uživao sam u njoj i sećam se da sam čitao mnogo pohvala od drugih ljudi, uz opasku da „možda nije za svakoga“. Moje je mišljenje da ne mora sve ni da bude za svakoga. Dear Me, I was… je igra napravljena za vrlo specifičnu nišu igrača i apsolutno uspeva da nadmaši sve što je zacrtala. Ako uživate u vizuelnim novelama, emotivnim pričama i želite priliku za malo introspekcije, Dear Me, I was… je igra za vas.
Kada je Taisuke Kanasaki uključen u razvoj neke igre, to znači da ću je kupiti bez obzira na to da li imam vremena za nju ili ne, ali uvodni minuti Dear Me, I was… bili su dovoljni da me nateraju da odložim neke od svojih obaveza samo da bih mogao da se raspričam o tome koliko mi se dopada. Tokom mnogih poglavlja, često sam razmišljao o pesmi „Smile“ Davida Gilmoura.
Kada je Arc System Works najavio Dear Me, I was… kao interaktivnu avanturu za Nintendo Switch 2, znao sam da ću je kupiti kako bih podržao ovakve igre. Iz istog razloga sam kupio i dva primerka igre Another Code: Recollection. Kao što sam već rekao, današnji datum izlaska Dear Me, I was… pada u veoma zauzet radni period, ali ponekad je dobar prvi utisak sve što je potrebno da me zakači.
Dear Me, I was… je ekskluziva za Nintendo Switch 2, pa me je zanimalo da li na neki način koristi prednosti sistema, kao i kako se kontroliše u dokovanom i prenosivom (handheld) režimu. Smatram da kontrole mišem nisu najbolje implementirane za trenutke kada morate da kliknete na hranu tokom obroka ili da rasporedite predmete, ali su upotrebljive u dokovanom režimu, baš kao i tradicionalne kontrole dugmićima, gde analognom palicom pomerate kursor u određenim delovima.
Dear Me, I was… se najbolje doživljava sa kontrolama na dodir u prenosivom režimu. Na taj način deluje i ličnije. Uvek sam preferirao vizuelne novele i slične avanture u portabilnom formatu, ali ova jednostavno deluje kao da je stvorena za handheld. Nadam se da će potencijalno buduće ažuriranje poboljšati kontrole mišem sa opcijama za osetljivost, pa čak i mapiranje tastera, ali to je moja jedina stvarna zamerka na ovo iskustvo.
Dok su estetika vodenih boja, dizajn likova i animacija uzvišeni, sve to zajedno funkcioniše zahvaljujući izvanrednoj muzičkoj podlozi kojom dominira klavirska muzika, mada se u kasnijim poglavljima pojavljuju i drugi instrumenti.
Kada završite Dear Me, I was… i odgledate Epilog, na početnom ekranu otključavate galeriju. Preporučujem da pregledate slike koje se tamo nalaze.
Dear Me, I was… je prilično emotivno iskustvo i obožavao sam ga od početka do kraja. Nekoliko problema sa kontrolama umanjuju doživljaj pri igranju u dokovanom režimu, ali dajem mu svoju najvišu moguću preporuku ako uživate u dirljivim narativima i želite nešto kratko da iskusite na svom Nintendo Switch 2. Moja jedina stvarna frustracija trenutno je to što ne mogu da kupim artbook ili da slušam muziku iz igre van nje same.
