Kao RPG igrači, prolazimo kroz bezbroj različitih svetova, ali prepoznajemo i određenu sličnost među njima. Ponekad nas nešto novo i neverovatno iznenadi, ali takođe volimo da se vratimo nečemu poznatom. Card-en-Ciel vodi vas na putovanje kroz mnoge svetove koji će vas podsetiti na neka draga mesta koja ste možda već posetili u drugim igrama. Kao roguelike i igra prikupljanja karata, nudi kombinaciju poznatog i nepoznatog. Ali da li je ovaj novi svet vredan posete?
Granice između igara počele su da se brišu zbog širenja Mad Obstructive Data (MODs), ali srećom, Neon Nanashiki, samozvani Detektiv sa gaming stolice, na tragu je rešavanja ove misterije. On i njegova izuzetno ljubazna pomoćnica Ancie ulaze u svetove igara kako bi prikupili particione podatke i učinili ih sigurnijim. Iskreno, priča ponekad deluje kao mešavina nasumičnih rečenica, ali ono što je zanimljivije su priče unutar svake igre na koje nailazite.
Mnogi od ovih svetova deluju poznato po svojim imenima i opisima, uključujući igre iz drugih franšiza studija Inti Creates. Tu je i serijal Yggdrasil Records, toliko popularan da čak i neigrači znaju za njega. Sve igre u serijalu na neki način uključuju sveto drvo, iako to često bude jedina zajednička tačka među njima. Smatra se da je Yggdrasil Records IX najbolji deo serijala, a možda vas tokom avanture čak sačekaju i zmajevi. Kako istražujete kodove igara u potrazi za podacima, priča se polako odmotava kroz razgovore između Neona i Ancie, čineći otkrivanje svake nove igre zabavnim.
Kao roguelike, Card-en-Ciel vas stalno tera da rizikujete kako biste unapredili svoj špil karata i stekli dovoljno snage da pobedite glavnog protivnika. Međutim, svaki poraz vraća vas na početak misije bez ikakvog zadržanog napretka. Kako „hakujete” kod svake igre, krećete se kroz mrežu s tri sprata, gde sami birate kojim putem ćete ići. Iako niste uvek primorani na borbu, samo borbama možete unaprediti svoj špil, jer osnovne karte koje dobijate na početku igre neće biti dovoljne. Nažalost, svaki svet je predstavljen u sivoj mreži, što može postati monotono, iako su opisi svetova puni boja i maštovitosti.
Borbe su potezne i taktičke, smeštene na mrežu 3×6. Počinjete s tri poena akcije, koji određuju koliko karata možete igrati tokom poteza. Karte imaju akcione i pokretne sposobnosti, ali možete iskoristiti samo jednu opciju po potezu. Osnovne karte omogućuju napade koji oštećuju protivnike ili smanjuju njihov „break” – sistem koji omamljuje protivnike ako im break padne na nulu, čineći ih ranjivim na dvostruku štetu do kraja poteza. Svaki protivnik ima brojač koji odbrojava do napada, pa morate pažljivo planirati svoje poteze kako biste izbegli udarce.
Jedan od najzanimljivijih delova igre je prikupljanje muzâ, moćnih likova iz svetova koje istražujete. Njihove pesme menjaju standardnu pozadinsku muziku i unose novu dinamiku u borbe. Pobedivši ih, stičete njihove moći, koje se aktiviraju pod određenim uslovima u borbi. Njihovi muzički nastupi ne samo da unose dodatnu energiju već i dodatno motivišu u borbi.
Kako prikupljate karte kroz bitke, vaš špil brzo raste i postaje neorganizovan. Uklanjanje nepotrebnih karata je izazov jer to zavisi od sreće ili posebnih koraka. Tokom bitaka, imate na raspolaganju pet karata po potezu, ali zbog velikog broja karata u špilu, teško je sve pratiti. Opisi pojedinih karata znaju biti zbunjujući, što dodatno otežava strateško planiranje.
Posebno su zanimljive Grand Dungeon borbe, gde koristite sve karte koje ste prikupili. Ove borbe postaju spektakularne, s nizom muza koje se smenjuju, stvarajući haotične i zabavne trenutke. Iako ovo može delovati kao preterivanje, ima svoj šarm za igrače koji vole maksimalno iskorišćavanje svojih mogućnosti.
Priča Card-en-Ciel može biti teško oceniti. Parodije RPG igara i aluzije na druge igre su zabavne, ali osnovna priča ne ostavlja snažan utisak. Neon i Ancie, kao glavni likovi, imaju simpatičnu dinamiku, ali se ponekad previše oslanjaju na klišee. Dok su pojedine priče prikazane kroz karte duhovite, glavna narativna nit deluje kao još jedna standardna cyberdetektivska avantura.
Vizuelno, igra se oslanja na jednostavne grafičke elemente. Likovi nisu ružni, ali su generični, što odgovara tematici igre koja parodira druge naslove. Ipak, iako kontroler dobro funkcioniše, ne biste primetili razliku ako igrate s tastaturom i mišem.
Muzika igra ključnu ulogu, s pesmama koje obuhvataju različite J-Pop stilove i lako se uvlače u glavu. Japanska glasovna gluma daje više energije priči, ali su engleski glasovi jednako bitni, jer svaka karta donosi kratke, humoristične rečenice koje doprinose atmosferi.
Na kraju, Card-en-Ciel je zabavna parodija koja se ne uzima previše ozbiljno. Iako pruža dosta zabave, kao igra nema mnogo toga novog da ponudi. Igra je svesna svojih ograničenja, ali to ne znači da ih uspeva u potpunosti nadmašiti.
