Windfolk

Moramo da priznamo da, kada sam došli do recenzije za Windfolk, pogrešno smo pročitali naslov. „Windy Folk?“ Razmišlјali smo, „To sigurno zvuči kao alternativni koncept za video igru“. U početku smo zamišlјali da ovaj Windy Folk mora da je interaktivno iskustvo koje nudi neke proniclјive savete i informacije o tome kako izbeći intenzivan napad flatusa. Onda smo ponovo pročitali da naslov i zaklјučili da se zapravo zove Windfolk i pucačina je iz trećeg lica, koja je sva oko vezivanja na jetpack-u i borbama na nebu. Sada, iako smo odigrali ovu mračnu igru, vidimo da je naša prva pretpostavka bila tačna. Windfolk bi trebao da se zove Windyfolk – jer apsolutno zaudara.

Postoji jedna stvar koju Windfolk skoro postiže – let. Protagonista Esen sa blagom gracioznošću raznosi šačicu mapa. Kontrole su jasne i intuitivne, a osećaj brzine opiplјiv; Esen ide raketom u horizont zadovolјavajućom brzinom nakon pritiska okidača. Problem je što je let besmislen. Nivoi su možda lepi, ali su lišeni zabave; nema razloga da ih istražujemo, a dizajn i struktura igre obeshrabruju igru.

Nivoi su zatvoreni „jakim vetrovima“, a mogućnosti letećeg sandbox-a umesto toga postaju ništa drugo nego dugački hodnik. Jedan u kojem ćete provesti većinu vašeg vremena krećući se s jednog kraja na drugi. Obično prema usputnoj tački i možda, povremeno, skrećući da bi uzeli očigledno skriveni unos u dnevnik. Osim što su karte upražnjene i prazne – neograničene radosti leta umanjene su kao način prelaska iz tačke A u tačku B.

I šta onda radite kad stignete do B? Pretežno učestvujete u vazdušnoj borbi. U ovom trenutku se pojavlјuju horde neprijatelјa sve dok ih Esen ne skine sa neba. Možda biste pomislili da bi ovo moglo da bude sjajno – na kraju krajeva, zasigurno epske borbe pasa u kojima je svaki jet prepun nebeskih ratničkih strelica okoline recept za puku fantastičnost?

Mogli biste da pomislite da su samo programeriGammera Nest doneli čudnu odluku da momentalno umanje igračeve ‘Rocketeer’ mašte stavlјajući svu borbu u džinovski energetski mehur – jedan toliko mali da čitavu leteću stvar čini besmislenom. Umesto da učestvuje u energičnim borbama pasa, igrač se jednostavno polako uvlači, dok previše izdašan auto-cilј čini borbu neinspirativnim povetarcem.

Stvari ne pomažu ni ograničenom rasponu oružja, svakom nedostaje bilo kakav osećaj udarca ili udara. Ispalјivanje masivnog raketnog bacača koji traži toplotu trebalo bi da bude katarzično – umesto toga, katatonično. Tako je malo zvučnog i vizuelnog odgovora da je upotreba oružja ravna iskustvu koje nudi malo uzbuđenja. Ni posebne sposobnosti ne stoje ništa bolјe. Većina oružja ima drugu funkciju koja može da se aktivira nakon ispalјivanja niza hitaca, ali ne oživlјava borbu, već dodaje još jednu kuglu energije koja ne može da promaši cilј. U međuvremenu, neprijatelјski AI je dosada, zli poslušnici The Coalition lete okolo poput dosadnih muva leti, naizgled čekajući da ih ucmekate sa neba.

Ako sve to zvuči prilično turobno, onda ga samo pogoršava čudna sklonost programera da odmah unište sav zamah ili tempo koji igrač stvara. Zamorni i dugi razgovori između Esen i njenog mentora Batrax-a ne mogu da se preskoče. Dva drona dok igrač doslovno ne radi ništa – nema usputne tačke do koje može da leti ili neprijatelјa da raznese. Nije čak ni da Esen i Batrax govore bilo šta što vas zanima – samo dalјe bljutavo izlaganje i još jedan primer Batrax-ovog bizarnog fetiša, u kojem on insistira da kazni Esen-a mesečnim čišćenjem toaleta u svakoj prilici. Oh, i najmanje preteći negativac svih vremena, Russell (ili je Rusell? Igra to ne zna), s vremena na vreme iskočiće da čavrlja.

Ako sve to nije bilo dovolјno da se bilo ko i svi odvoje od Windfolk-a, šta kažete na ove primere? Jedan nivo zahteva da više puta „uzmete teret“ od transportera. Samo, ne možete da zgrabite teret, već morate malo da pratite transporter dok ga ne oštetite. Naši molari su prilično frustrirano brusili dok se Esen više puta odbijao od tereta, igra nije uspela da objasni zašto smo grešili.

Zatim postoji slučajna slagalica koja blokira svaki napredak i toliko je nejasna da čak i nakon što smo je rešili – jednostavno smo morali isprobamo sve kombinacije dok na kraju ne pronađemo pravu – još uvek nemamo pojma o čemu se radi. Šta kažete na misiju koja vas šalјe oko lavirinta identičnih pećinskih tunela da biste pronašli prekidač, da bi vas potom vratili kroz lavirint – samo ovaj put s odbrojavanjem. Iznova i iznova, pokušavali smo da damo Windfolk-u korist od sumnje, iznova i iznova nas je to bolo u oko zbog naivnog optimizma.

Ako postoji i jedan pozitivan aspekt našeg vremena sa Windfolk-om, onda je to bio kratko. Sa samo sedam nivoa i isto toliko arkadnih proba, igra lako može da se završi za nekoliko sati. Ali kada je najpozitivniji aspekt igre to što je sve brzo gotovo, koja je to vrsta pozitivnog?

Windfolk je igra toliko komplikovana da je skoro uspela da nas odbije od video igara. Bolno mlitava borba i neotesan dizajn nivoa podrivaju svaku zabavu koju letenje može da ponudi. Podnaslov obećava da je „Nebo samo početak“, ali nakon ovog prikazivanja radije se nadamo da je kraj.

Dobro

• Letenje je skoro u redu
• Brzo je gotovo.

Loše

• Užasna struktura misije
• Izgleda da namerava da ubije svu zabavu
• Dosadan dijalog koji stoji na putu