Povratak u Warcraft: Orcs and Humans i Warcraft 2: Tides of Darkness 2024. godine predstavlja povratak u same temelje žanra real-time strategije. Naravno, mnoge sjajne RTS igre su prethodile Blizzardovom visoko fantastičnom pristupu žanru – Dune 2: Battle for Arrakis iz Westwood Studiosa, na primer. Ipak, jasno je da, s obzirom na to da su ove igre prvi put objavljene sredinom devedesetih, prirodno deluju pomalo zastarelo u poređenju s modernim standardima žanra. To možda zvuči očigledno, ali važno je naglasiti unapred da su ove Warcraft Remastered igre u osnovi onakve kakvih ih se (verovatno) sećate, a ne veliki, sveobuhvatni rimejkovi modernizovani u skladu sa svim savremenim trendovima.
Zaista su upravo onakve kakve ih pamtim iz tog vremena – iako treba napomenuti da je moja porodica tek 1996. godine nabavila prvi računar, kada je Warcraft 2 već bio objavljen, pa smo odmah preskočili originalnu igru jer je druga imala kul pirata na kutiji. Warcraft 2 je brzo postala jedna od pet PC igara koje sam igrao do iznemoglosti (verovatno veoma loše, i to samo kampanju), i povratak u Warcraft 2 Remastered me odmah vratio u dane kada sam gledao u svoj stari, bež monitor – i to i na dobar i na loš način.
Govoriću o obe Warcraft Remastered igre zajedno u ovom pregledu, iako su dostupne kao odvojene kupovine. One ne dolaze u paketu osim ako ne uzmete Blizzardov Warcraft Battle Chest koji uključuje i Warcraft 3: Reforged iz 2020. godine. Takođe ih ne treba mešati s postojećim reizdanjima ranih Warcraft igara, koja su malo jeftinija od ovih remastera, ali ne previše.
Šta onda dobijate s ovim remasterima u odnosu na ono što već postoji? Uglavnom se radi o doteranim vizuelnim efektima, blago remasterovanoj muzičkoj podlozi i nekolicini dodatnih podešavanja u meniju – što možda neće biti dovoljno za puriste da opravdaju dodatnih nekoliko funti ili evra, posebno ako nisu naklonjeni novoj, cel-shaded estetici. Lično, dopada mi se novi crtački stil. Smatram da predstavlja dobru adaptaciju starih spriteova za više rezolucije, iako postoje trenuci kada neke teksture na mapi izgledaju pomalo čudno – previše oštre ivice močvara, na primer. Ipak, takve sitnice retko mi kvare utisak. Pored toga, originalne grafike možete uključiti pritiskom na F5 u bilo kojem trenutku, što je lepo dodatak.
Vizuelno, Warcraft 1 je, očekivano, prošao kroz najviše promena, i ako će neko imati zamerke na to da su orci i ljudi pretvoreni u karikature, to će verovatno biti ovde. Ipak, meni lično to ne smeta jer su remasterovane grafike daleko jasnije i čitljivije na mom 4K monitoru nego originalna „supa od piksela“. Štaviše, kada pokušam da igram postojeću verziju Warcraft 1 putem DOSBox-a, dobijem malu prozorčinu od 480×480 piksela koja jedva da je igriva na modernom računaru. Ovo samo po sebi čini Warcraft 1 Remastered vrednim razmatranja.
Warcraft 2, s druge strane, predstavlja malo teži izbor jer je njegov postojeći Battle.Net Edition daleko igriviji na modernim sistemima. Ipak, nakon što sam uporedio obe verzije, smatram da remaster vredi dodatnih nekoliko evra, s obzirom na to da donosi glatkije pomeranje kamere, funkciju automatskog čuvanja i mogućnost ponovnog igranja pojedinačnih misija iz kampanje – što sve čini igru mnogo prijatnijom za igranje.
Naravno, pitanje je da li su ove igre uopšte vredne ponovnog igranja danas, bilo iz nostalgije ili iz radoznalosti. Kao što sam rekao, osećaj zastarelosti je neizbežan, ali i dalje sam uživao u povratku. Njihova osnovna mehanika građenja ekonomije i masovnog prikupljanja trupa za veliki napad i dalje je privlačna, iako brutalnija nego što je pamtim.
Skupljanje resursa i vođenje trupa u ratovanje još uvek izaziva moćan osećaj slobode i eksperimentisanja. Da li je to dovoljno da opravda kupovinu ovih remastera? Po mom mišljenju, svakako – posebno za ljubitelje žanra ili nostalgične igrače.