Pre tri decenije, video igre su bile daleko teže nego što su danas. Bilo da je cilj bio da vam uzmu što više novca u arkadnim salama ili da se veštački produži trajanje kraćih igara, u ranim godinama igranja, retko je bilo lako završiti igru. Danas, zahvaljujući boljoj pristupačnosti i opcijama za podešavanje težine, kao i promeni ukusa prema težini igara, svako može završiti igru ili one čak mogu uopšte nemati stanje neuspeha. Pa, ako vam nedostaju dani kada ste kažnjavani za svoje greške i neprestano umirali, imate sreće, jer Volgarr the Viking II je tu da povredi vaš ponos.
Retko kada se prave igre koje su ovako retro kao Volgarr the Viking II, bilo da gledate površne detalje poput divnih pikselizovanih vizuala ili celu filozofiju igre. Inspirisana igrama poput Ghosts ‘n Goblins, Volgarr the Viking II je akcioni platformer u kojem će bilo koji pogrešan potez dovesti do vaše propasti. Biće potrebno puno veštine i ponavljanja da biste savladali čak i jedan nivo ove igre, a ovladavanje vašim setom poteza je prvi korak na ovom putovanju.
Volgarr može skakati i seći mačem, kao što biste očekivali, ali to je samo deo njegovog arsenala. Njegov najvažniji drugi napad je bacanje koplja, koje ne samo da može probiti zombije i kosture, već se može baciti u zid i koristiti kao platforma. Volgarr takođe može napraviti dupli skok sa dodatnim okretanjem koje nanosi štetu onima koji mu stanu na put, i ima korisno, ali zaista teško za korišćenje kotrljanje koje mu omogućava da izbegne neprijatelje. Trebaće vam puno vremena da sve ove korisne sposobnosti koristite na pravi način, ali na kraju ćete uspeti.
Možda najretro aspekt Volgarr the Viking II je platforming, koji je fiksiran i ne dozvoljava vam da se pomerate u vazduhu nakon što skočite. Verovatno već znate da li ćete uživati u ovome ili ne, ali to znači da zaista morate i misliti i gledati pre nego što skočite.
Iako će vam osnovni arsenal poteza biti dovoljan za uspeh u Volgarr the Viking II uz malo strpljenja i ponavljanja, mnogo bolje ćete se snaći uz nekoliko power-up-ova. Svaki od njih vam daje dodatnu moć (poput udarnog talasa kada zabodete mač u zemlju ili dvostruko štetno oružje koje plamti), ali vam takođe daje dodatni pogodak pre nego što umrete. Ako primite štetu, gubite poslednji power-up koji ste prikupili, tako da ako uspete da ih sakupite dovoljno, praktično ćete imati mnogo dodatnog zdravlja koje će vas održavati u životu.
Svaka faza u Volgarr the Viking II donosi mnoštvo novih zamki i demona koje morate naučiti kako da preživite. Ovo može zvučati zastrašujuće, ali nema ništa uzbudljivije od trenutka kada shvatite da možete stići do cilja zahvaljujući svojim neverovatnim veštinama skakanja i sečenja, uz malo znanja.
Za pravi tip gejmera, Volgarr the Viking II će postati nova opsesija, ali moram priznati da sam imao dosta problema s njom. Igra objašnjava vrlo malo, što je, verujem, namerno kao deo retro stila igre, ali je to ipak razočaravajuće. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim šta power-up-ovi zapravo rade kako bi poboljšali moje sposobnosti, a postoji nova adaptivna opcija težine nazvana zombie mode za koju sam mislio da je greška, što me navelo da potpuno restartujem svoju datoteku sačuvanih pozicija. Nepoštovanje igrača objašnjenjem ovih stvari je iskreno neprihvatljivo i umanjilo je moje uživanje u igri.
Zombie mode je interesantna ideja u teoriji, ali u praksi mi se nije dopala čak ni kada sam je razumeo. Nakon dovoljno nastavljenih pokušaja, Volgarr postaje zombi, što ga čini imunim na štetu. Još uvek može umreti ako padne u provaliju, ali u suprotnom, nikada nećete izgubiti power-up ili umreti u borbi. Nisam našao način da ovo isključim ako želite da igrate igru onako kako je zamišljena, već morate bolje odigrati sledeći put. Da je ovo opcionalna funkcija, bila bi odličan način da iskusite igru ako vam ide loše, ali kada uživate u borbi i ponavljanju borbi sa boss-ovima samo da bi one bile trivijalne, to je samo iritantno.
Volgarr the Viking II je povratak u dane kada su igre bile teže, ali zbog izrazitog nedostatka objašnjenja ključnih mehanika, moje vreme igranja je bilo jednako iritantno koliko i zabavno. Sama borba i platforming su uglavnom divni (kao i osećaj koji dobijate kada savladate nivo), ali nekoliko previše frustrirajućih karakteristika značilo je da to nije bilo dovoljno.