Kada se pomenu moderne poljoprivredne video igre, obično pomislimo na bezbrižno sađenje šargarepe, razgovor sa simpatičnim komšijama i opuštajuću muziku dok sunce lagano zalazi iza virtuelnih brda. Žanr „cozy“ igara je u poslednjih nekoliko godina doživeo pravu eksploziju, nudeći igračima sigurno utočište od svakodnevnog stresa. Međutim, kada sam preuzeo naslov Village in the Shade, koji dolazi od poznatog developera Nippon Ichi i izdavača NIS America ekskluzivno za Nintendo Switch 2 konzolu, vrlo brzo sam shvatio da ovo nije još samo jedna u nizu bezbrižnih avantura. Ova video igra se usudila da postavi jedno vrlo neprijatno pitanje: zašto zapravo toliko očajnički želimo da pobegnemo u ovu lažnu, tihu idilu?
Moja očekivanja su bila potpuno okrenuta naglavačke već u prvih deset minuta. Nakon što sam pažljivo i sa ljubavlju kreirao svog lika u meniju, igra me je „nagradila“ scenom u kojoj taj isti lik pada na dno mračnog bunara i tragično skonča u lokvi krvi. Sledeće što znam, budim se, izlazim iz tog bunara potpuno nepovređen i shvatam da su prošle godine, a moj navodni nestanak je postao deo lokalnog folklora. Seljani sela Kagatsu su me dočekali raširenih ruku, sa osmesima koji su delovali previše savršeno da bi bili istiniti.
Mukotrpan početak i magija pravog rada
Ako stavimo na stranu to krvavo ubistvo na samom početku, uvod u Village in the Shade zapravo previše verno prati tropove koje ovakve video igrice obično imaju. Moram priznati da je prvi sat igranja bio priličan test mojih živaca. Igra je neverovatno teška na dijalozima i, nažalost, pati od onog sindroma preteranog objašnjavanja (over-tutorialisation). Bukvalno bih pročitao zid teksta, napravio dva koraka na svom novom imanju, a onda bih ponovo bio prekinut novom serijom instrukcija.
Ipak, ako ikada uzmete ovu igru u ruke, toplo vam savetujem da pregurate taj prvi sat. Onog trenutka kada sam u ruke konačno dobio svoju sekiru, pijuk, motiku, kantu za zalivanje i prvu kesicu semena, stvari su drastično krenule nabolje. Iako ne izmišlja toplu vodu kada je u pitanju mehanika sađenja i žetve, igra nekako uspeva da učini da svaki zamah sekirom i svaki prodati komad povrća deluju izuzetno zadovoljavajuće. Zvučni efekti i vizuelni prikaz nagrada stvaraju onu zaraznu petlju zbog koje uvek želite da odigrate „samo još jedan dan“.
Zanimljivo je kako igra usporava sopstveni ritam kada je u pitanju otkrivanje naprednijih mehanika. Tek nakon nekih pet sati igranja, otkrio sam napušteni kamenolom sa proceduralno generisanim nivoima gde sam mogao da rudarim rude, što neodoljivo podseća na rudnike iz Stardew Valley-a. Čak i nakon deset sati, igra mi je i dalje servirala nove koncepte, poput stabla veština (skill tree) gde sam menjao uklete predmete za bonuse. Ovaj spori tempo učenja može biti frustrirajući ako želite sve odmah, ali svakako održava osećaj napretka.
Vizuelni kontrast i nedostatak inkluzivnosti
Ono što me je najviše očaralo jeste umetnički pravac. Na prvi pogled, grafika izgleda super jednostavno. Likovi su mali, „chibi“ dizajnirani sprajtovi, ali svet oko njih ide u potpuno drugom pravcu, naginjući ka fotorealizmu. Taj kontrast između nečeg slatkog, crtanog i sirove, gotovo fotografske realnosti nije tu slučajno – to je direktna refleksija same teme igre. Pored toga, ovakav pristup omogućava da osvetljenje, posebno tokom onih zlatnih, predvečernjih sati, izgleda apsolutno nestvarno i predivno na ekranu moje Switch 2 konzole.
Međutim, kada je reč o kreiranju lika, tu postoji jedan ogroman, prilično regresivan propust. Iako igra nudi progresivan pristup gde vas likovi oslovljavaju rodno neutralnim zamenicama i ne ograničava vas u pogledu frizura ili odeće, potpuno neshvatljivo nedostaju opcije za biranje boje kože. U modernom gejming svetu, ovakav previd deluje kao veliki korak unazad.
Tajne koje se kriju iza zatvorenih vrata
Nakon nekoliko sati lutanja i pomalo zastrašujućeg osećaja da se neću snaći na velikoj mapi, Kagatsu je zaista postao moj drugi dom. Bilo je trenutaka čiste magije, kada bih pecao pored jezera dok mi u pozadini svira muzika koja zvuči kao savršen spoj Animal Crossing-a i legendarnih kompozicija Džoa Hisaišija za Studio Ghibli. Pošto vreme ne prati stvarni sat, već svaka sekunda predstavlja jedan in-game minut, mogao sam da se izgubim u ovom svetu na višesatne sesije bez ikakvog stresa.
Ali, nisam izabrao put cveća i sunca; želeo sam da vidim pravu istinu ovog mesta. Vrlo brzo sam počeo da primećujem kako seljani povremeno izgovaraju prilično mračne, ponekad i preteće rečenice koje grubo iskaču iz njihovog uobičajenog, nasmejanog šablona. Već prvog dana su mi uručena seoska pravila koja su zvučala blago rečeno zlokobno: „Ne izlazi napolje posle 23h“, „Ne otkrivaj tuđe tajne“ i najgore od svih, „Ne odgovaraj na glasove koji dolaze sa planine“.
Naravno, kao i svaki radoznali igrač, prekršio sam apsolutno svako pravilo. I tada sam otkrio prave noćne more koje patroliraju ulicama Kagatsua. Svake noći, tačno u 2 ujutru, nešto bi glasno lupalo na moja vrata, moleći me da izađem u zamenu za informacije o mojoj mračnoj prošlosti i misterioznom ubistvu sa početka igre. Taj psihološki horor me je terao da igram dalje, očajnički tražeći istinu iza moje neobjašnjive reinkarnacije.
Kritika društva umotana u seosku idilu
Iako mi se nije svidelo što igra ponekad nasilno forsira napredak priče, prekidajući moje brižljivo isplanirane seoske poslove kako bi me ubacila u neku obaveznu animaciju, narativni deo je ono što ovaj naslov izdvaja iz mase. Horor ovde nije ubačen samo radi jeftinih strahova (jumpscares). On ima snažnu svrhu.
Ova video igra koristi strah kako bi naterala igrača da preispita sopstvenu potrebu za begom u ovakve naslove. Dok mi tražimo savršeno mesto gde niko nikada ne viče i gde su svi uvek ljubazni, Village in the Shade nas pita: šta tačno pokušavamo da gurnemo pod tepih u stvarnom životu? Igra služi kao oštra kritika potisnutog besa i lažne učtivosti, podsećajući nas da savršena društva jednostavno ne postoje bez tamne, skrivene cene.
Na kraju, ovo je jedno od najprijatnijih, ali i najjezivijih iznenađenja ove godine. Kombinacija zaraznog poljoprivrednog rada i duboke, psihološke misterije stvara iskustvo koje vas neće ostaviti ravnodušnim dugo nakon što isključite konzolu.
