Kada se povede razgovor o istorijskim suđenjima vešticama, većina ljudi će prvo pomisliti na one čuvene, ozloglašene procese u Salemu. Međutim, znatno manje pažnje se u pop kulturi posvećuje onome što se dešavalo na tlu Velike Britanije. Upravo taj mračni deo engleske istorije služi kao savršena, jeziva pozadina za naslov Hunter’s Moon, koji nam donosi razvojni tim i izdavač Twin Swans. Ova video igra se na tržištu hrabro predstavlja kao istorijski folk-horor iz prvog lica, a nakon što sam proveo sate uz nju na svojoj PS5 konzoli, mogu da potvrdim da zaista isporučuje snažnu istorijsku atmosferu, iako u horor elementima pomalo luta.
Radnja nas vraća u drugu polovinu sedamnaestog veka, u vreme kada je strah od nepoznatog diktirao svakodnevni život. Istorijski gledano, to je bilo vreme kada je Metju Hopkins, samoproglašeni general za pronalaženje veštica, sejao smrt i strah, dovodeći do pogubljenja stotina nevinih ljudi. Iako se sam Hopkins ne pojavljuje u igri, njegova zlokobna senka se nadvija nad celim narativom kroz fiktivnog generala koji neumorno pretražuje selo u potrazi za navodnim vešticama. U ovom svetu punom paranoje, vi preuzimate kontrolu nad mladom seoskom isceliteljkom po imenu Lilith Thorne, čija porodica nosi tragičnu i tešku vezu sa prethodnim progonima.
Istorijska pozadina i mračna atmosfera
Ono što me je odmah kupilo jeste način na koji vas igra baca direktno u vatru. Nema dugih, dosadnih uvoda; Hunter’s Moon počinje u samom središtu akcije, takozvano in media res, dok se Lilith već uveliko probija kroz guste, zastrašujuće šume koje okružuju njeno selo. General i njegova rulja su negde u blizini, a osećaj da ste lovina je na samom početku neverovatno opipljiv.
Svet koji su Twin Swans kreirali je apsolutno predivan za gledanje. Umetnički pravac je visoko stilizovan, podsećajući na naslove poput Call of the Sea, ali sa dodatnim slojem magične animacije koja pomalo asocira na nadolazeći South of Midnight. Način na koji se lišće njiše na vetru i suptilno seckanje (stutteriness) u animacijama likova daju celokupnom vizuelnom identitetu jednu specifičnu, gotovo opipljivu vizuelnu magiju. Ali, da razjasnimo odmah – to je jedina magija koju ćete ovde videti.
Odsustvo pravih, natprirodnih elemenata je zapravo genijalan potez. Autorka i rediteljka igre, Alicia Contestabile, jasno je istakla nameru da igra postavi jedno duboko, filozofsko pitanje: šta ako najstrašnija stvar na svetu nisu čudovišta i magija, već sami ljudi? Gledajući kako se meštani okreću jedni protiv drugih, shvatio sam da naša sopstvena uverenja i strahovi predstavljaju najiskonskiji izvor terora. Razvojni tim je prepun veterana industrije koji su ranije radili na remek-delima kao što su The Stanley Parable, The Witcher 3: Wild Hunt i Signalis, i to iskustvo se jasno vidi u briljantnoj naraciji i vizuelnom dizajnu, ali nažalost, znatno manje u samim mehanikama igre.
Vizuelni identitet i senke u prozorima
Gejmplej se u velikoj meri svodi na istraživanje i šunjanje po mraku, ali na jedan vrlo specifičan način. Jedna od najinovativnijih mehanika kojom ova video igra pokušava da prenese priču jeste način na koji dobijate informacije. Dok se pažljivo krećete kroz šumu i prikradate seoskim kućama, nailazićete na scene koje podsećaju na pozorište senki, a koje se odvijaju iza toplo osvetljenih, jantarnih prozora.
Prikradanje prozorima i prisluškivanje ovih razgovora je bio moj omiljeni deo igre. Neke od tih scena prikazuju potpuno obične, svakodnevne trenutke tog vremenskog perioda – ljude koji se okupljaju uveče, decu koja ne žele da idu na spavanje, ali i neizbežna šaputanja o veštičarenju. Postoje i oni dijalozi koji su ključni za razumevanje pozadine, poput onog o urušenom krovu crkve i tragičnoj istoriji Lilithine porodice.
Međutim, neke scene su bile izuzetno teške za gledanje, poput one na samom početku gde mladić i devojka, od kojih je jedna nesrećna Mary, bivaju vezani od strane sopstvenih roditelja dok lokalni sveštenik pokušava da sprovede egzorcizam. Ta scena traje dobrih pet minuta pre nego što primetite da se animacija i dijalog vrte u krug. I tu zapravo dolazimo do najvećeg problema koji Hunter’s Moon ima – potpuni nesklad između fantastične priče i onoga što vi kao igrač zapravo radite.
Zvučna podloga i problematičan gejmplej
Sa jedne strane, zvučni dizajn i glasovna gluma su na vrhunskom nivou. U igri postoji preko 100 potpuno glasovno odglumljenih likova. Iako iste glumce često čujete u različitim ulogama, dijalozi su toliko dobro napisani i koriste autentične, istorijske dijalekte da je to pravo uživanje za uši. U moru modernih naslova, čuti kako neke video igrice sa ovoliko pažnje tretiraju jezičke arhaizme je zaista osvežavajuće.
Sa druge strane, paradoksalno, naša glavna junakinja Lilith je nema tokom gotovo cele igre. Progovara samo u jednoj ključnoj sceni pred kraj, kada zaroni duboko u istoriju svoje porodice. Često se dešavalo da NPC likovi direktno razgovaraju sa njom, izgovaraju joj strašne stvari, a ona to prihvata u potpunoj tišini, bez ikakve mogućnosti da ja, kao igrač, izaberem odgovor ili reakciju. Taj nedostatak agencije glavnog lika me je strašno frustrirao, jer vas pretvara u pukog posmatrača tuđe priče, a ne u aktivnog učesnika.
Najveći udarac na uranjanje u igru (imerziju) zadaje takozvana ludonarativna disonanca. Igra vas od samog starta ubeđuje da ste lovina, da general i njegovi ljudi samo što vas nisu uhvatili. A onda, da biste napredovali kroz priču, vi morate da stojite ispred nečijeg prozora punih pet minuta, potpuno izloženi, dok slušate njihov razgovor. Kako da osećam strah od potere ako moj lik ima vremena da opušteno prisluškuje seoske tračeve?
Strah koji brzo bledi
Hunter’s Moon zaista pokušava da bude imerzivan – na ekranu nema nikakvog korisničkog interfejsa (UI), ne postoji traka za zdravlje, niti merač izdržljivosti (stamina). Početna jeza je pojačana prisustvom maskiranih izvođača, takozvanih „mummers“, koji lutaju šumom pevajući narodne pesme. Oni su dizajnerski verovatno najpribližniji onom istinskom folk-horor osećaju koji je igra obećavala.
Međutim, folk-horor kao žanr se oslanja na eskalirajući osećaj strave, na spoznaju da je bekstvo nemoguće i da se obruč oko vas polako steže. U ovoj igri, taj osećaj potpuno izostaje. Lilith je isključivo reaktivan lik, što dodatno naglašava činjenicu da je ovo zapravo jedan prelepi, ali vrlo jednostavni simulator hodanja, odnosno „simulator trčanja kroz noćnu šumu“. Postoji fantastična sekvenca na početku, kada u panici trčite kroz mračne pećine dok se glasovi lovaca opasno približavaju. Srce mi je u tom trenutku udaralo kao ludo. Ali, ta iluzija opasnosti se brzo raspada.
Vrlo brzo shvatite da pravog šunjanja (stealth) ovde zapravo i nema, jer svakog lovca možete neverovatno lako da pretrčite i ostavite u prašini. Iz čiste radoznalosti sam dozvolio da me uhvate u jednom trenutku. Očekivao sam kaznu, vraćanje na početak nivoa ili neku stravičnu scenu. Umesto toga, nakon kratkog prikaza plamena i zvuka vriska, igra me je jednostavno „probudila“ u nekoj kući iz koje sam mirno i bez ikakvih problema išetao napolje. Kao što možete da pretpostavite, takav popustljiv sistem apsolutno isisava svaku kap dramatične napetosti iz gejmpleja.
Kratko putovanje bez prave opasnosti
Kada se sve sabere i oduzme, ovde zapravo ima vrlo malo pravog „igranja“. Igru sam završio za otprilike tri sata, a mogao sam to da uradim i znatno brže da nisam zastajkivao kod svakog prozora kako bih odslušao sve dijaloge. Ako odlučite da projurite kroz šumu, rizikujete da propustite većinu sporednih misija, mada se i one uglavnom svode na odlazak iza ćoška kako biste doneli neki predmet.
Ono što je kristalno jasno jeste da je ova igra u potpunosti podređena svom scenariju. Bilo da se radi o dugačkim raspravama meštana, neobično glasnim monolozima generala i njegovog pomoćnika Purdy-ja (koji kroz igru pokazuje sumnju u ispravnost onoga što rade), ili o udaljenim narodnim pesmama, Hunter’s Moon jednostavno ne podnosi tišinu.
Ne mogu da zamerim kreatorima na dobroj nameri. Ideja da se napravi horor igra iz realistične perspektive, gde je ljudska zloba strašnija od demona, je fenomenalna. Način na koji se istorija Lilithine porodice servira kroz predivne, arhaične animacije je zaista za svaku pohvalu. Ipak, koliko god da je pisanje kvalitetno, ono jednostavno nije dovoljno snažno da zakrpi ogromne rupe u gejmpleju i narativnoj logici.
Ako volite atmosferične video igre koje istražuju mračne periode ljudske istorije i ne smeta vam to što su mehanike izuzetno plitke, Hunter’s Moon na PS5 konzoli će vam pružiti nekoliko sati zanimljive šetnje. Ali, ako tražite onaj istinski, pulsirajući horor koji će vas naterati da se osvrćete preko ramena u sopstvenoj sobi, moraćete da potražite neku drugu šumu za istraživanje.
