Kako se osećate kada igra koju ste dugo čekali dobije odlaganje? Pa, zamislite da čekate 26 godina! Ultracore je trebao da bude objavlјen 1994. godine pre nego što ga je izdavač Psignosis otkazao. To je jedno pakleno čekanje, ali da li je vredelo? Da li je Ultracore sve što su njegovi fanovi želeli? Hajde da uskočimo, hoćemo li?
Prvo, recenzovali smo Ultracore na PlayStation Vita. Trebale su nam godine da pronađem naše, obe naše Vita poklonili smo dečacima jer je naše prenosivo igranje prešlo na Nintendo Switch. Na kraju smo pronašli jednu i oduvali slojeve prašine sa nje.
Ultracore je igra zaglavlјena u eri kojoj je prvobitno bila namenjena, ali nikako nije loša stvar. Izgleda staro, oseća se staro i zvuči staro. Ne verujemo da je ikada više postojala igra više uklapanja u „old-school“ slogan od ove. Osećamo se otrgnuti iz 90-ih i nekako ga kapiramo.
Ekstremna staroslovnost Ultracore-a vas neprestano udara u lice dok igrate. Nastavlјa se, tekstualni kodovi da bi se vratili na nivoe, piksel umetnost, melodije čipova i sve u vezi s tim samo izgleda i zvuči kao iz našeg detinjstva. Igra ne ispunjava čak ni ekran PlayStation Vita na kojem smo igrali. Igra se u klasičnijem promeru 4: 3 i savršeno se uklapa u stil i izgled igre. Da li smo putovali kroz vreme?
Svako ko je igrao bilo koju run and gun igru iz te ere znaće šta da očekuje. Ima onaj Contra stil igranja koji će obožavati lјubitelјi žanra. Trčite kroz uske vijugave nivoe, pucajući na sve što se kreće i nabavite novo oružje, nadogradnje, otvaranje vrata i preskakanje platformi. To nije besmislica, isprobana petlјa za igranje kakvu danas ne viđamo mnogo. To je dobrodošla promena tempa.
Postoje klјučevi koje morate da pronađete da biste otvorili vrata, postoje pokretne platforme koje morate da savladate i određeni zadaci koje morate obaviti određenim redosledom, ali osim toga, to su sve akcije. Pomerate se levim džojstikom i pucate desnim, to je klasična arkadna igra i bilo je vrlo osvježavajuće igrati među svim izlascima „triple A“ koje smo nedavno igrali. Nema masivnog otvorenog sveta, bez grananja duboke priče, samo upucate stvari u lice. Sjajno.
Volimo Ultracore kontrole. Pucanje sa dvostrukim džojsticima je vrlo precizno i intuitivno, za šta smo sigurni da nije bilo prisutno 1994. Takođe možete da zaklјučate dok pucate u pravcu i rešetate, što je takođe lep moderan dodir vrlo klasičnoj osećajnoj igri. Uz to, imate skok, saginjanje i dugme za aktiviranje stvari. Jednostavno je, lako i ne zahteva mnogo rada da biste se uhvatili u koštac sa kontrolama.
To ne znači da je igra laka, mada su tu povremeno bile rakete, metci, neprijatelјi i projektili. Osetili smo da su neki neprijatelјi pomalo ‘isti’, ali tako su se tada igrale igre, tako da mislimo da ne možete previše da ih držite protiv Ultracore-a. Ako ćete da napravite ovakvu igru, pokušajte da budete što autentičniji.
Grafički smo uživali u Ultracore-u. Sve, od korisničkog interfejsa zasnovanog na mreži, klasične zdravstvene trake na dnu ekrana do neprijatelјa, obradive radne stanice koje morate da koristite i pixel-art ekrana za nastavak, vrište devedesete i obožavali smo ga. Mnogo lјudi će biti odbijeni načinom na koji klasična igra izgleda, ali nama se svidela. To nas je podsetilo na igranje Megadrivea sa našom braćom u mlađim godinama, zaista dobra vremena, zaista dobra vremena.
Zvukovi Ultracore-a su bili ko iz naše ulice. Hrskavi čiptuni i vrlo osnovni zvučni efekti nadopunjuju klasični izgled i estetski osećaj za koji mislimo da su ga programeri želeli. Ultracore izgleda i zvuči sjajno i drago nam je što je prezentacija održana u skladu sa njenim početnim planiranim izdanjem.
Zaista smo uživali igrajući Ultracore na PlayStation Vita, kontrole su bile dobre, na manjem ekranu se ništa nije izgubilo i sve je išlo savršeno. Takođe je bilo veoma prikladno igrati u pokretu. Ako tražite old-school run i gunner, onda bi to moglo da bude ovo. Samo pazite, to je stvarno old school i to može da odbije neke igrače. Inače je zabavna, kratka, eksplozija iz prošlosti koju smo zaista cenili.