Iako je 2023. donela niz sjajnih igara o kojima ćemo pričati godinama unapred, takođe je imala neobično visok broj izdanja koja su privukla pažnju iz svih pogrešnih razloga. Od Redfall-a do The Lord of the Rings: Gollum-a, pa do nedavno objavljenog Skull Island: Rise of Kong, postojalo je dosta značajnih kandidata za sramnu titulu „najgore igre 2023. godine“, igre koje nisu samo propale, već su propale na spektakularan način, zbog čega su mase bile primorane da se usprave i obrate pažnju. I, nažalost, moram reći da se još jedna igra upravo pridružila tom spisku.
The Walking Dead: Destinies – objavljena od strane GameMill Entertainment, iste kompanije koja je takođe prouzrokovala pomenuti Skull Island – je nepobitno katastrofa. Čak i najneuspešnije igre obično imaju bar neke vrednosti, ali teško mi je da ih pronađem ovde. Na konceptualnom nivou, Destinies ima intrigantan zaplet, ali ne uspeva da izvede čak ni svoje najosnovnije ideje na spektakularan način, gotovo da nije vredno govoriti o tome kako propušta relativno ambicioznije.
The Walking Dead: Destinies pokriva prve tri i po sezone nekada hvaljene TV emisije, počevši od Buđenja Ričarda Grajmsa iz kome u bolnici koja je preplavljena mrtvima, i završava se napadom Guvernera na zatvor. Njegova najveća prednost je to što vam omogućava da donosite ključne odluke u određenim trenucima priče, teoretski vam omogućavajući da nacrtate vrlo drugačiju priču od one koja se odvija u emisiji, uključujući potpuno menjanje sudbina nekoliko likova na osnovu vaših odluka.
Na papiru, to je svakako intrigantan koncept, ali The Walking Dead: Destinies ga implementira na najprazniji, najneinteresantniji način mogući. Ko živi a ko umire, ima vrlo malo ili nikakvog uticaja na to kako se odvija osnovna priča. Važni događaji koji su se dogodili u emisiji dogodiće se bez obzira, sa nekim varijacijama s vremena na vreme, i uglavnom, jedina stvar koju će vaše odluke promeniti su likovi koji će biti prisutni tokom tih događaja. Čak i nazivanje onoga što igra radi sa svojom centralnom tačkom barem minimalnim bilo bi blagotvoran opis.
Ne pomaže ni to što se The Walking Dead: Destinies gotovo u svakom aspektu odnosa sa pričom stalno srušava. Većina sekvenci su uglavnom niz statičnih slika sa sinhronizovanim glasovima, i nekako, čak i one uspevaju da budu izuzetno neugodne i štucave. Gluma ne čini igri nikakvu uslugu, svi likovi zvuče toliko sramotno loše da bi bilo impresivno da nije bilo toliko bolno slušati. U međuvremenu, tokom svog kratkog trajanja, igra takođe brzo prolazi kroz priču, često preskačući ključne sekvence ili čitave likove koji su, u emisiji, bili deo glavnog ansambla. Čak i za najposvećenije obožavaoce The Walking Dead-a, ovde nema mnogo vrednosti.
Što se tiče akcije trenutka na trenutak, The Walking Dead: Destinies spaja stealth i borbu u linearnim misijama, mada su oba aspekta neverovatno osnovna. Što se tiče prikradanja, iskustvo često kvari niz bagova, od toga da vas neprijatelji vide kada ne bi trebalo (ili vas ne vide kada bi trebalo), do toga da se prompti za prikradajuće ubistvo često pojavljuju pod čudno određenim uglovima. Čak i kada stvari rade kako je predviđeno, veoma je lako „prevariti“ neprijatelje i privući ih jednog po jednog sa udaljenosti, zbog čega se brzo stvara osećaj ponavljanja.
Borba takođe nije mnogo bolja, pogotovo ako govorimo o borbi blizu, što je uglavnom zbog čudno strogog implementiranja stamina bara u igri. Čak i na podrazumevanom nivou težine, eliminacija jednog neprijatelja može potpuno isprazniti vašu izdržljivost, što znači da morate da se distancirate od svojih neprijatelja i sačekate nekoliko sekundi dok se vaša izdržljivost ne oporavi pre nego što možete nastaviti sa sledećim ubistvom. Umesto da vam omogući da prolazite kroz neprijatelje sa različitim oružjima bliske borbe, igra vas prisiljava da se povučete posle gotovo svakog ubistva, što, kako možete zamisliti, brzo postaje frustrirajuće. Priznajem, stvari su malo bolje kada je reč o mehanici pucanja, ali najviše što se može reći o njima je da nisu potpuno slomljene i rade onako kako biste očekivali od bilo koje igre koja ima pucanje iz trećeg lica.
Ali čak i taj najmanji potencijalni uspeh nije dozvoljen da bude mini spasonosno, jer svaki pojedinačni borbeni susret u The Walking Dead: Destinies oseća se kao apsolutno opterećenje. U velikoj meri, ideja o težini igre je kriva za to, jer svaki put kada želi da pojača izazov, to čini na najjeftiniji mogući način, jednostavno bacajući kamion neprijatelja na vas, što samo dodatno ističe momentalne mehaničke probleme igre.
Čak i u mnogo boljoj igri, takva težina može biti frustrirajuća, ali ovde, gotovo je kao suviše kazna za zločin koji niste počinili. Jednostavno kretanje oseća se čudno i tromo, ne samo zato što su kontrole toliko nespretno izvedene, već i zbog manjih problema koji se nagomilavaju i uzrokuju česte frustracije, poput naglog zaustavljanja dok bežite od horde šetača jer ste dodirnuli geometriju malog objekta. Bacanjem gomile neprijatelja na vas u ime izazova, The Walking Dead: Destinies jedino što radi je da osvetli svetlim svetlom te osnovne probleme.
Na vizuelnom i tehničkom nivou, igra je jednako nered kao i svuda drugde. Od najružnijih lica koja sam video u igri u vrlo, vrlo dugo, do dosadnih i blatnjavih okoline, do seckavih i škripavih animacija širom igre, The Walking Dead: Destinies se oseća tehnički bankrot, uhvatila bi se za nedostatke u ovom području čak i da je izašla pre dvadeset godina. Nema nedostatka bagova, od celih odeljaka koji su potpuno lišeni neprijatelja kada to očigledno ne bi trebalo biti, do vrste bagova koji mogu blokirati napredak. Ne želim biti previše oštar u kritikama ovde, jer očigledno je da je ovo igra napravljena sa malim budžetom od strane malog tima, i očigledno, niko nije trebao ulaziti u nju s visokim očekivanjima, s obzirom na to da izdavač, GameMill Entertainment, nije poznat po tome da izbacuje najpoliranije ili najbolje producirane igre. Ali gledajući šta je ovde ponuđeno, gde se ne postiže ni osnovni minimum, teško mi je da igri oprostim bilo kakve olakšice.
Vrlo često čujemo ljude kako se pitaju kako su određene igre bile dozvoljene da prođu kontrolu kvaliteta i budu puštene u svet, i iako je često u toj tvrdnji prisutna bar naznaka preterivanja, u slučaju The Walking Dead: Destinies, čak ni ta kritika ne uhvata potpuno dubine do kojih igra tone. Na neki način, sa toliko mnogo problema igre, GameMill Entertainment ima drskosti da je cena postavljena na 50 dolara, što bi vam trebalo reći sve što treba da znate o tome koliko je izdavač bio zabrinut da isporuči proizvod koji je zapravo bio zabavan čak i na najpovršniji način.
