Postoje mnoge strašne stvari s kojima se mi kao ljudi možemo suočiti iz dana u dan. Jedna tema na koju se razvojni studio Label This fokusirao u igri The Gap jeste suočavanje s voljenima koji podležu bolesti, a mi smo nemoćni da to zaustavimo. Iako bi ova tema mogla biti previše za neke, da li je ovo iskustvo vođeno pričom vredno započinjanja, i ima li svetlost na kraju ovog tunela punog multiverzuma i zagonetki za našeg protagonista?
The Gap počinje sa našim glavnim likom, Joshua Hayesom, koji očajnički moli svoju ženu Amber da ne odlazi s njihovom ćerkom. Zašto odlaze? Možda zbog toga što Joshua deluje odlučno da reši još uvek nepoznat problem, ponavljajući stvari poput „Toliko sam blizu, Amber, kunem se“ i „Samo mi trebaju još par nedelja“, što ga je navelo da se potpuno fokusira na svoj rad, potpuno zanemarujući svoju porodicu.
Ali šta ga je nateralo da pređe od ljubaznog oca i supruga do zaluđenika poslom? Pa, upravo je ljubav prema svojoj porodici dovela do ove opsesije, jer ih pogađa retka neurološka bolest koja polako uništava njihovo mentalno blagostanje i sposobnost funkcionisanja. Kao ugledni neurobiolog, Joshua veruje da može pronaći lek i vratiti se u običan život sa svojom suprugom i ćerkom.
Utvrdan da je pred prekretnicom u svojim istraživanjima, Joshua se obraća starom prijatelju Chrisu i pridružuje se očigledno zlokobnoj korporaciji za koju Chris radi. S moćnom tehnologijom iza sebe, naš glavni junak može ponovo doživeti uspomene na svoju prošlost jednostavno gledajući određene fotografije ili predmete, što može dovesti do odgovora na bolest koja muči njegovu porodicu. Ono što sledi je doslovno putovanje kroz Joshuaove uspomene, i dok bi dalje ulazak u detalje prirodno rezultirao ogromnim spojlerima za igru vođenu pričom, The Gap je razmišljajuća priča o očajničkim naporima jednog čoveka da pomogne svojim voljenima svim mogućim sredstvima.
Svidela mi se ne samo vizuelna prezentacija igre The Gap, već i njen celokupni estetski dojam. Istraživanje ne samo Joshua-ove kuće već i različitih sećanja, sva sa sitnim detaljima koji pomažu u izgradnji ovog sveta smeštenog u ne previše daleku budućnost. Okruženja prenose osećaj misterije koji me podsticao da saznam više. Stvari poput upravljačke table na vratima koja ukazuje na opasnost od kvaliteta vazduha napolju ili zlokobnih znakova sprejanih po Joshua-ovom stanu možda ne utiču mnogo na ukupnu priču, ali svakako su intrigantni faktori koji su me ostavili sa mnogo pitanja koja sam pokušavao da rešim.
The Gap pametno koristi tišinu tokom Joshua-ovog usamljeničkog putovanja, što stvarno naglašava koliko je sam na svojoj misiji. Muzika i pozadinska buka se pojavljuju širom igre – uglavnom kada ste unutar alternativnih stvarnosti i sećanja – ali uglavnom je to samo Joshua i njegova obeshrabrena unutrašnja monologija koja ga drži u društvu, što nas dovodi do glume. Iako ponekad deluje malo nategnuto, ovo je uglavnom dobro napisano i odglumljeno, ubedljivo prikazujući igračima količinu nemira i očaja u kojem se Joshua nalazi tokom svojih bolnijih sećanja i misli.
U svom najosnovnijem obliku, The Gap je suštinski simulacija hodanja. Iako to može obeshrabriti neke igrače da mu pruže šansu, setite se naslova poput What Remains of Edith Finch i Firewatch kao podsećanja na to koliko zavodljiv žanr može biti. To je više od jednostavnog lutanja s jedne lokacije na drugu, jer ćete neprestano ulaziti i izlaziti iz paralelnih stvarnosti, vraćajući se samo kada pronađete trag za rešavanje zagonetke u odvojenom sećanju.
Istraživaćete različita sećanja i mesta iz Joshua-ove prošlosti, interagovati s praktično bilo čim što je istaknuto u nadi da ćete pronaći način da priča napreduje. Njegov jednostavan sistem kontrole znači da igrači uglavnom moraju samo hodati, gledati i interagovati s objektima (kao i izlaziti iz sećanja da biste se vratili u sadašnjost ako niste u mogućnosti da rešite zagonetku) i iako nedostatak dugmeta za brzo hodanje može uzrokovati da neko vraćanje unazad postane malo zamorno, oblasti nisu prevelike već u osnovi.
Same zagonetke nikada ne postaju na nivou teškoća kao u Discworldu (ili frustrirajuće), mada vas ipak mogu zbuniti ako ne posvetite dovoljno pažnje onome što se govori ili okolini. Gotovo uvek se rešavaju ulaskom u drugu stvarnost ili sećanje, pronalaženjem informacija i vraćanjem da se zagonetka dovrši. Voleo bih da sam video nešto više kompleksnosti kada su u pitanju ove zagonetke, jer, češće nego ne, istraživanje dok ne pronađete istaknuti objekat dovest će do pronalaženja odgovora.
Sa oko pet sati igranja, The Gap ne traje predugo, jer sa ograničenim kontrolama i samo toliko toga za istraživanje, postojala je opasnost od postajanja monoton. Srećom, kompaktna – ali upečatljiva i snažna – priča nikada nije izgubila fokus, uvek težeći ka završnom poglavlju igre (osim ako vas neka zagonetka baci u zastoju) koje ima više završetaka. Iako neki dijalozi i ponavljajuće teme mogu biti teški za određene igrače, nema sumnje da je The Gap dobro ispričana priča o čoveku koji prevazilazi svoje unutrašnje demone kako bi spasao – i na kraju se ponovno ujedinio – sa svojim voljenima.
