Svemirsko pravo u doba komercijalizacije: Kako redefinisati pravo nad resursima u svemiru (asteroidi, Mesec) u kontekstu privatnih korporacija

238

• Ko može da rudari asteroide? – Privatne kompanije registrovane u državama koje su donele nacionalne zakone (SAD, Luksemburg, UAE, Japan, Brazil, Italija).

• Da li postoji globalni pravni okvir? – Ne. UN Radna grupa dostavlja finalni izveštaj 2027. godine.

• Šta zabranjuje Ugovor o svemiru? – Prisvajanje nebeskih tela kao teritorije, ne vađenje resursa.

Osmog februara 2026. godine, Ilon Mask objavio je na mreži X jednu rečenicu koja je promenila prioritete najveće privatne svemirske kompanije na svetu: SpaceX će, umesto Marsa, prioritet dati izgradnji „samorastućeg grada“ na Mesecu. Plan predviđa robotsko sletanje do marta 2027. godine, a samoodrživi grad u roku od decenije.

Ista ta rečenica otvorila je jedno pitanje na koje međunarodno pravo danas nema jasan odgovor: ko poseduje to parče Meseca na kome SpaceX bude izgradio grad? Ko poseduje rupu u asteroidu u kojoj kompanija Planetary Resources ili njeni naslednici budu kopali platinu? Ko poseduje vodu na Mesečevim polovima – resurse koji su, po procenama, vredni više nego sve naftne rezerve Bliskog Istoka zajedno?

Odgovor koji pravnici, diplomate i svemirske agencije daju u 2026. godini zvuči neverovatno za epohu u kojoj živimo: ne znamo.

I upravo ta neodređenost – taj pravni vakuum obložen zastario međunarodnim ugovorima starim šezdeset godina – jeste termin koji može eksplodirati, figurativno govoreći, pre nego što igde u svemiru padne prva kap vode iz mesečevog leda.

Svemir kao „res communis“: ideja koja je nastala pre svemirskog broda

Da bismo razumeli zašto je svemirsko pravo danas u takvom stanju, moramo se vratiti u 1957. godinu – u period kada je beep-beep zvuk Sputnjika iznad glava Amerikanaca stvorio smrtni strah od komunista u orbiti, i nagnao administraciju Ajzenhauera da počne da razmišlja o pravilima igre u prostoru koji se iznenada otvorilo kao novo geopolitičko bojno polje.

Rezultat toga bio je Outer Space Treaty (Ugovor o svemiru), potpisan 1967. godine, koji danas ima 115 ratifikatora i koji i dalje predstavlja jedini zaista obavezujući multilateralni pravni okvir za aktivnosti u svemiru.​

Ugovor je izgrađen na tri fundamentalna principa koja su bila progresivna za vreme hladnog rata – ali koja su danas, u eri komercijalnog svemira, ozbiljno opterećenje:

Prvo: Nijedna nacija ne može polagati suverena prava na nebeska tela. Mesec, asteroidi, Mars – ničiji su. Ni SAD, ni Rusija, ni Kina.

Drugo: Svemir je „provincija čitavog čovečanstva“ – termin koji zvuči grandiozno, ali koji u praksi nije definisan ni pravno ni operativno.

Treće: Svemirske aktivnosti moraju biti u korist svih zemalja – što je načelo koje zvuči divno na papiru UN-a, ali koje niko nikada nije pretvorio u mehanizam raspodele koristi.

Problem nastaje u jednoj rečenici koje u tom ugovoru nema: Ugovor o svemiru nigde eksplicitno ne zabranjuje i ne dozvoljava eksploataciju svemirskih resursa od strane privatnih entiteta. On zabranjuje prisvajaanje teritorije – ali šta je s resursima koji se iz te teritorije izvuku?

Ovo nije semantička igrarija. Ovo je pravna provalija kroz koju danas jure kompanije vredne stotine milijardi dolara.

Tri ugovora, jedna tišina i milion pitanja

Pored Ugovora o svemiru iz 1967, postoji još nekoliko međunarodnih instrumenata koji čine ono što pravnici nazivaju corpus juris spatialis – telo svemirskog prava.

Liability Convention (Konvencija o odgovornosti) iz 1972. definiše ko plaća kada svemirski objekat nanese štetu – ali govori isključivo o državnoj odgovornosti. Privatne kompanije su, u smislu ove konvencije, „produžena ruka“ matične države.​

Registration Convention (Konvencija o registraciji) iz 1975. zahteva da sve svemirske objekte registruje matična država. Kada SpaceX lansira Starship ka Mesecu, taj brod je tehnički američki objekat i Amerika snosi odgovornost za njegovo ponašanje – bez obzira što je 100 posto privatna kompanija finansirala i izgradila raketu.​

Moon Agreement (Sporazum o Mesecu) iz 1979. je najambiciozniji i najkontroverzniji pokušaj regulacije svemirskih resursa. Njime bi Mesec i njegova dobra bila proglašena „zajedničkim nasleđem čovečanstva“ (common heritage of mankind), uz obavezu uspostavljanja međunarodnog režima koji bi kontrolisao eksploataciju i raspodelio dobitke.​

Problem: Sporazum o Mesecu do danas nije ratifikovala nijedna od svemirskih sila. Ni SAD, ni Rusija, ni Kina, ni Evropska unija, ni Japan, ni Indija. Svega 17 zemalja – uglavnom malih, bez svemirskih programa – ratifikovale su ga od 1979. Svemirske sile su ga svesno bojkotovale jer su shvatile da bi im on vezao ruke u komercijalnoj eksploataciji svemirskih resursa.​

Ovo nije slučajnost. Ovo je politički stav izražen ćutanjem.

Rezultat je da svemirsko pravo danas izgleda kao pravni švajcarski sir: pun rupa, i to baš tamo gde je materijal najvredniji.

Koliko vredi asteroid: računica koja menja sve

Pre nego što se izgubimo u pravnim apstrakcijama, moramo razumeti zašto je celo ovo pitanje uopšte hitno. Odgovor leži u ekonomiji asteroida.

Postoji astronomski (u bukvalnom i prenesenom smislu) broj asteroida u Sunčevom sistemu. Samo u pojasu asteroida između Marsa i Jupitera nalazi se više od milion tela prečnika većeg od jednog kilometra. Near-Earth asteroids (asteroidi bliski Zemlji) – tela koja orbitiraju dovoljno blizu da bi misije bile ekonomski izvodive – ima prema procenama više od 17.000.​

Šta se nalazi unutar tih tela?

• Platinum group metals (metali platinske grupe): Platina, paladijum, iridijum, osmijum – metali koji su na Zemlji izuzetno retki i čije su rezerve ograničene, a potražnja u automobilskoj industriji (katalizatori), elektronici i green technology (zelenoj tehnologiji) raste eksponencijalno. Asteroid prečnika svega 30 metara može sadržavati do 50 milijardi dolara vrednosti platine.​

• Nickel-iron (nikl-gvožđe): Metalni asteroidi su u suštini čiste mase nikla, gvožđa i kobalta. Asteroid 16 Psyche, koji NASA planira da istražuje, procene su vreduje oko 10 kvadriliona dolara – broj s 19 nula. To je više od 1.300 puta vrednosti celokupne svetske ekonomije.​

• Voda u obliku leda: Možda i najvredniji resurs kratkoročno – ne za piće, već kao raketno gorivo. Elektrolizom vode dobija se vodonik i kiseonik – perfektni svemirski propelant. Mesečni polarni led mogao bi biti „benzinska pumpa“ koja čini ekonomičnom čitavu ekspanziju u Sunčevom sistemu.

• Rare earth elements (retki zemni elementi): Neodijum, lantan, cerijum – ključni za magnete u elektromotorima, vetroturbinama i pametnim telefonima. Kina trenutno kontroliše 85 posto globalne produkcije. Pristup svemirskim izvorima ovih elemenata mogao bi bukvalno promeniti geopolitičke mape.

Da bismo ovo stavili u kontekst: Južna Afrika, najveći svetski proizvođač platine, izvadi oko 3,8 milijardi dolara vrednosti platine godišnje. Jedan srednji asteroid platinastog tipa sadrži 50 milijardi dolara.​

Ovo nije apstraktna nauka o svemiru. Ovo je ekonomija koja direktno ugrožava nacionalne privrede zemalja čije bogatstvo počiva na rudnim rezervama – i koja istovremeno otvara vrata za koncentraciju resursa u rukama nekolicine korporacija kakva nije viđena u istoriji.

Pravna siva zona: privatne kompanije i Ugovor o svemiru

Kada su 1967. pisani Ugovor o svemiru, privatne svemirske kompanije vredne stotine milijardi dolara bile su čista fikcija. Svemir je bio arena dvaju supersila. Pravnici su regulisali odnose između država – ne između Ijona Maska i Džefa Bezosa.

Danas, međutim, SpaceX je kompanija čija je tržišna vrednost u ranim 2026. godini procenjena na više od 400 milijardi dolara. Blue Origin se procenjuje na 20-30 milijardi. Desetine manjih kompanija – Rocket Lab, Firefly Aerospace, Intuitive Machines, ispace (Japan), Astrobotic – aktivno rade misije ka Mesecu, lansiraju satelite, razvijaju in-space manufacturing (proizvodnju u svemiru).

Ko reguliše ove entitete?

„Svemir je zajedničko nasleđe čovečanstva – ali trenutni pravni okvir tu ideju ne može da odbrani od komercijalnih interesa.“ – Frans von der Dunk, profesor svemirskog prava, Univerzitet Nebraska-Lincoln

Teorijski odgovor, prema Ugovoru o svemiru: matična država. Čl. VI Ugovora eksplicitno kaže da „aktivnosti u svemiru nevladinih entiteta zahtevaju odobrenje i kontinuirani nadzor od strane relevantne strane ugovornice“ – što znači da SAD odgovara za SpaceX, UK za Virgin Orbit, Japan za ispace.​

Praktični problem: regulatorna tela u tim državama rade po pravilima koja su zastarela, sporost, i koja su bila dizajnirana za vreme kada su svemirske misije trajale decenije, a ne mesece.

U SAD-u, FAA (Federal Aviation Administration, Savezna uprava za vazdušni saobraćaj) reguliše lansiranja, ali nema jurisdikciju nad aktivnostima na površini Meseca. FCC (Federal Communications Commission, Savezna komisija za komunikacije) reguliše frekvencije. NASA ima ulogu koordinatora i klijenta – ali ne i regulatora. Realna regulatorna ruupa je ogromna.​

Debata o tome da li privatna kompanija može „posedovati“ resurs koji izvuče iz asteroida ili s Meseca vrti se oko jedne jedine rečenice iz Ugovora o svemiru, Čl. II, koji kaže da svemir „nije podložan nacionalnom prisvajanju“ (national appropriation).​

Ključno pitanje: odnosi li se ova zabrana samo na teritorijalne pretenzije, ili i na resurse?

SAD tvrdi: samo na teritoriju, ne i na resurse. Kompanija može izvaditi materijal i posedovati ga – analogno ribolovu na međunarodnim vodama, gde riba postaje vlasništvo onog ko je ulovi.​

Rusija i brojni pravnici internacionalnog prava tvrde: zabrana prisvajanja je šira i odnosi se i na resurse. Resursi su deo nebeskog tela – ne mogu se odvojiti od njega bez pravnog osnova koji danas ne postoji.​

Između ova dva stava ne postoji ni arbitar, ni sud, ni mehanizam koji bi donijeo obavezujuću odluku. ICJ (International Court of Justice, Međunarodni sud pravde) ima jurisdikciju samo ako se obe strane u sporu slože da se njemu obrate. Ni SpaceX, ni Blue Origin nisu strane – nisu ni subjekti međunarodnog prava.

SPACE Act i Luksemburg: unilateralna rešenja kao jurisdikcija

Suočene s regulatornim vakuumom i pritiskovim komercijalnog svemirskog sektora, neke države su jednostavno donele sopstvene zakone – bez globalnog dogovora i bez čekanja na UN.

U.S. Commercial Space Launch Competitiveness Act (SPACE Act), usvojen 2015. u SAD-u, bio je revolucionaran potez: eksplicitno je dao pravo američkim kompanijama i građanima da „poseduju, čuvaju, koriste i prodaju“ resurse izvučene iz svemirskih tela. Zakon je pažljivo izbjegao teritorijalne pretenzije — „vlasništvo nad resursima“ ne znači „vlasništvo nad planetom“ – ali je postavio presedan koji nema paralele u dosadašnjem međunarodnom pravu.​

Lusemburg je 2017. godine sledio američki primer, postajući prva evropska zemlja sa zakonom koji garantuje privatno vlasništvo nad izvučenim svemirskim resursima. Poruka bila je jasna: zemlja s populacijom od svega 650.000 stanovnika htela je da postane „svemirski Delaware“ – jurisdikcija u kojoj će se svemirske kompanije registrovati zbog povoljnih propisa.​

Do 2026. godine, niz zemalja je usvojio slično zakonodavstvo: UAE, Japan, Luksemburg, Belgija, Holandija, Novi Zeland, Australija. Svaka od ovih zemalja unilateralno je interpretirala Ugovor o svemiru na način koji favorizuje komercijalni razvoj.

Rusija i Kina – i naravno, niz zemalja Globalnog juga (Global South) – eksplicitno su se usprotivile ovakvoj interpretaciji, tvrdeći da ove zakone krše duh, ako ne i slovo, Ugovora o svemiru.

Implikacija ovoga je jezivu jednostavna: nemamo globalno pravilo. Imamo niz nacionalnih pravila koja se međusobno suprotstavljaju, primenjuju se na aktivnosti koje se odvijaju van jurisdikcije bilo koje nacije, i koje nijedan međunarodni organ ne može prisiliti na poštovanje.

Ovo nije pravni sistem. Ovo je divlji zapad s orbitalnom mehanikom.

Artemis Accords: diplomatija zaobilazeći UN

Svestan nemogućnosti brzog reformisanja Ugovora o svemiru kroz UN sistem – koji zahteva konsenzus između 193 države, uključujući Rusije i Kine — SAD je 2020. lansirao drugačiji pristup: Artemis Accords (Artemiski sporazumi).

Artemiski sporazumi su skup od 10 neopravezujućih principa za civile svemirske aktivnosti: transparentnost, interoperabilnost, hitna pomoć, registracija objekata, zaštita naučnih podataka, čuvanje svemirske baštine, korišćenje svemirskih resursa, dekonfliktovanje aktivnosti i upravljanje orbitalnim smećem.

Princip o svemirskim resursima (Section 10) kaže eksplicitno da „eksploatacija svemirskih resursa ne predstavlja nacionalno prisvajianje pod Ugovorom o svemiru“ – praktično kodifikujući amerikansk unilateralnu interpretaciju iz 2015.

​Do decembra 2024. godine, 52 države potpisale su Artemiski sporazumi. Do juna 2025. godine, broj je porastao na 55 zemalja. Ove nacije dolaze s svih šest naseljenih kontinenata. Tokom oktobra 2024, NASA administrator Bill Nelson obilazio je Rumuniju i Bugarsku, pozivajući ih da se pridruže – gradeći ono što je nazvao „artemiskovom generacijom“ saveznika.

Ali Artemiski sporazumi imaju dve fundamentalne slabosti koje ih sprečavaju da postanu globalni standard.

Prva slabost: Nisu ih potpisale Rusija i Kina – dve najmoćnije svemirske nacije posle SAD-a. Bez njihovog učešća, Artemiski sporazumi su zapad potpisao ugovor sami sa sobom.

Druga slabost: Nisu obavezujući. Ne postoje mehanizmi prinude, sankcija ni arbitraže. Zemlja koja potpiše sporazum, pa ga potom prekrši, suočava se sa… diplomatskim nezadovoljtsovom. To nije pravo – to je etiketa na koje neko može da zalijepi po sopstvenoj volji.

Artemiski sporazumi su vredan diplomatski instrument koji gradi zajednički ježik i usklađuje prakse između savezničkih nacija. Ali oni nisu zamena za globalni pravni okvir – i njihovi kreatori to dobro znaju, čak i kada to ne izgovaraju glasno.

SpaceX, grad na Mesecu i pitanje od trilidon dolara

Kada je Mask 8. februara 2026. objavio novi pravac SpaceX-a, analitičari su identifikovali nešto važnije od medijske geste: implikacije za svemirsko pravo bile su potencijalno tektonske.

Plan, prema internom SpaceX dokumentu od 2. februara 2026, predviđa:

• Trajne lunarne baze

• AI-genisane podatkovne centre na Mesecu

• Gigantski elektromagnetski katapult (mass driver) za lansiranje satelita s Meseca u orbitu

• Solarno napajanje i hlađenje vakuumom svemira

Kada SpaceX izgradi trajnu naseobinu na Mesecu – ko određuje pravila unutar te naseobine? Ko ima jurisdikciju? Koji zakoni važe na ulici malog grada od 1.000 stanovnika koji žive u podземним habitatima u krateru Šekleton blizu Mesečevog južnog pola?

Space Settlement Institute (Institut za svemirske naseobine) predložio je 2026. model koji naziva Land Claims Recognition (priznavanje zemljišnih zahteva) – mehanizam kojim bi permanentna naseobina mogla polagati pravo na teritoriju bez formalnog kršenja Ugovora o svemiru, argumentujući da „pravo na naseobinu“ nije isto što i „suverenitet nad planetom“.​

Ovo je legalni argument koji je konstruktivno i kreativno – i koji se može jednako opisati kao sofisticirana jurisprudencija i kao pravna gimnastika osmišljena da zaobilazi ugovornu obavezu.

Pravni status SpaceX lunarnog grada u 2026. godini je: neregulisan. Postoji američki zakon koji kaže da SpaceX može posedovati resurse koje izvadi. Postoji Artemiski sporazum koji kaže da sigurne zone oko operacija ne predstavljaju teritorijalni zahtev. Ali ne postoji nijedan obavezujući globalni mehanizam koji definiše jurisdikciju, prava stanara, vlasništvo nad infrastrukturom, ili ko može da ospori naseobinsku zonu.​

Mask je u intervjuima jasno stavio do znanja šta misli o regulaciji: favorizuje minimalan državni uticaj i veruje da privatna preduzetništvo treba da vodi ekspanziju čovečanstva u svemir. Ovo je konzistentno s njegovom filozofijom u svim biznis poduhvatima – ali u kontekstu svemira, ono otvara pitanje na koje historia ima samo jedan odgovor.

Primer iz istorije: kada nema pravila, pobedi najjači

Analogija s kojom se pravnici najčešće vraćaju u debati o svemirskom pravu je kolonizacija Amerike, Afrike i Azije u 15-19. veku.

Tada, kao i sada, bila je dostupna nova teritorija. Tada, kao i sada, nekoliko moćnih aktera sa superiornom tehnologijom stiglo je pre ostalih. Tada, kao i sada, pitanje ko poseduje šta postavljeno je post facto – nakon što su akteri već zauzeli pozicije.

Razlika je što tadašnja kolonizacija imala žrtve u obliku autohtonih naroda. Svemir, zahvaljujući bogu ili slučaju, nema. Ali analogija ne prestaje tu.

Kolonizacija nije bila samo otimanje teritorija. Bila je i kontrola resursa, monopolizacija trgovinskih ruta, i strukturalna dominacija koja je trajala vekovima. Nekolicina moćnih zemalja uspostavila je globalni ekonomski sistem koji je bio optimizovan za njihovu korist – i koji je bio toliko dubok da ga rušimo i danas.

Ako SpaceX i Blue Origin uspostave de facto kontrolu nad Mesečevim resursima pre nego što se uspostavi globalni pravni okvir – koristeći tehnološku superiornost SAD-a i kapital koji jedino taj privredni sistem može generisati – pitanje nije samo pravno.

Pitanje je: ko kontroliše prve svemirske resurse, kontroliše ekonomiju svemirske ere. A ekonomija svemirske ere, prema gotovo svim prognozama, biće veća od bilo koje ekonomije u istoriji.

Dejvid Frenkl (David Frankel), pravnik specijalizovan za svemirsko pravo, rekao je to direktno: „Onaj ko postavi pravila o svemirskim resursima, određuje ko se bogati i ko ostaje siromašan u narednih hiljadu godina.“

Kina i novi geopolitički poredak u svemiru

Debata o svemirskim resursima ne može se razumeti bez kineske dimenzije – a ova dimenzija je u 2025. i 2026. godini drastično promenila stratešku sliku.

Kina je jedina zemlja koja je 2020. godine uspešno donela uzorke s Meseca (misija Chang’e 5) – prvi put u 44 godine i prvi put ikada da iza toga stoji azijska nacija. U 2024. godini, misija Chang’e 6 donela je uzorke s dalekog – nikada ranije dostignutog – dela Meseca.​

Kina gradi International Lunar Research Station (ILRS, Međunarodnu lunarnu istraživačku stanicu) zajedno s Rusijom i nízom partnera, sa ciljem da bude operativna do 2035. Ovo nije samo naučni projekat – ovo je kineska verzija Artemis programa, koja stvara sopstvenu koaliciju saveznika izvan Artemiskih sporazuma.

Kineski odnos prema svemirskim resursima je ambivalentan: Kina nije ratifikovala Sporazum o Mesecu, nije potpisala Artemiskie sporazume, i nema domaće zakonodavstvo o svemirskim resursima ekvivalentno SPACE Actu. Istovremeno, kineska industrija retkih zemnih elemenata (koja kontroliše 85 posto globalne produção) mogla bi biti direktno ugrožena svemirskim rudarenjem – što joj daje sistemske poticaje da blokira ili kontroliše razvoj regulatornog okvira koji bi liberalizovao pristup svemirskim resursima.

Rusija je eksplicitno navela da smatra da Artemiski sporazumi pokušavaju da unilateralno nametnu amerikansku interpretaciju međunarodnog svemirskog prava. Rusko ministarstvo inostranih poslova je 2020. opisalo Artemiski program kao „agresivno invazivni“.

Suočeni smo s klasičnom dilemom bipolarnog sveta: dve strane (američka i kinesko-ruska) imaju fundamentalno različite vizije o tome ko treba da upravlja svemirskim resursima i po kojim pravilima. Razlika je u tome što ovog puta nije reč o ideologiji komunizma i kapitalizma – reč je o kome će kontrolisati resurse koji su potencijalno vredni više od svega što postoji na Zemlji.

Asteroid mining u praksi: od nauke do biznisa

Dok pravnici debatuju, inženjeri računaju. I računica je, za određene scenarije, sve ubedljivija.

Asteroid mining (rudarenje asteroida) dugo je bila ideja koja je zvučala kao dobra naučna fantastika, ali loša ekonomija. Troškovi lansiranja, složenost misije, nesigurnost povratka materijala – sve je to činilo projekcije neprofitabilnim, makar u kratkom roku.

Međutim, nekoliko ključnih promena u dekadi između 2015. i 2025. fundamentalno je promenilo ekonomiku.

Troškovi lansiranja su pali drastično. SpaceX-ov Falcon 9 smanjio je cenu lansiranja po kilogramu s oko 54.000 dolara (Space Shuttle era) na oko 2.700 dolara. Starship, koji je Mask opisao kao ključnu infrastrukturu lunarnog programa, cilja ispod 100 dolara po kilogramu. Kada lansiranje nije astronomski skupo, misije ka asteroidima postaju ekonomski izvodljive.​

Robotika i AI su napredovali. Autonomni sistemi za rudarenje, kojima operateri mogu upravljati s kašnjenjem od 1-20 minuta (koliko traje signal od Zemlji do bliskih asteroida), više nisu naučna fantastika. NASA’s OSIRIS-REx misija uspešno je 2023. donela uzorke s asteroida Bennu – dokazujući da je tačna navigacija, sletanje i uzimanje uzoraka u svemiru izvodivo.

Tržište resursa u svemiru, a ne na Zemlji. Najvažniji kratkoročni cilj nije slati metal s asteroida na Zemlju – to je i dalje skupo. Pravi cilj je rudariti vodu s Meseca i asteroida za raketno gorivo na orbitalnim benzinskim pumpama. Ovo radikalno smanjuje trošak svemirskih misija jer brodovi ne moraju nositi sve gorivo sa Zemlja.​

Istraživanje objavljeno u Acta Astronautica procenilo je da bi asteroid rudarenje vode u orbiti moglo biti ekonomski isplativo čak i s troškovima lansiranja koji su višestruko viši od Starship projekcija. Ključna varijabla: koliko brzo se razvija svemirska ekonomija kao celina.​

Kompanije koje su aktivno razvijale asteroid mining tehnologije uključivale su Planetary Resources (kupila ju je Blockchain kompanija 2018, zatim propala), Deep Space Industries (kupila Bradford Space 2019), i AstroForge – američki startup koji je 2023. lansirao prvi komercijalni asteroid mining demonstracioni nanosatelit.​

Evropska komisija je u septembru 2025. u svom Foresight Report (godišnjem izveštaju o strateškim perspektivama) naglasila da rastuća konkurencija za kritične sirovine – litijum, kobalt, nikl, platinu — može nagnati Evropu da istraži svemirsko rudarenje, počevši od Meseca.​

Poruka je jasna: ovo nije hobistička aktivnost entuzijasta. Ovo je industrijska i geopoliitčka imperativa.

Regulacija environmentalnog uticaja: ko štiti svemir od nas

Pravni vakuum u svemirskom pravu nije samo problem vlasništva. Postoji i dimenzija koja se u javnom diskursu gotovo uopšte ne pominje: ko štiti svemirske objekte od zagađenja i uništenja?

Asteroid mining, po definiciji, podrazumeva irreversible alteration (nepovratnu izmenu) nebeskih tela. Kada kompanija isgrabi platinu iz asteroida, taj asteroid je zauvek promenjen. Kada se Mesečev led otopi za raketno gorivo, taj resurs je potrošen.​

Naučna zajednica od davno govori o vrednosti asteroida i nebeskih tela za naučno istraživanje – mineralogiju, astrogeologiju, razumevanje postanka Sunčevog sistema. Jednom kada kompanija izrudi asteroid u komercijalne svrhe, ta naučna vrednost možda je nepovratno izgubljena.

Revidirani COSPAR (Committee on Space Research) Planetary Protection Policy (Politika zaštite planeta) zagovara zaštitu naučno značajnih oblasti Meseca, posebno polarnih regiona koji sadrže led – area od izuzetne astrobiološke vrednosti.​

Problem je pravni: ne postoji nijedan obavezujući međunarodni instrument koji bi sprečio kompaniju (ili državu) da istopi Mesečev polarski led, ukoliko za to ima tehničke kapacitete i dozvolu matične države.

Artemiski sporazumi pominjaju deconfliction of space activities (dekonfliktovanje svemirskih aktivnosti) – koncept „safety zones“ (bezbednosnih zona) oko operacija – ali to je mehanizam za sprečavanje međusobnih smetnji između različitih operatera, ne instrument zaštite životne sredine svemira.​

Studija objavljena u Science of the Total Environment 2026. godine eksplicitno navodi da „pravna zaštita svemirske okoline ostaje nedovoljno razvijena“ i poziva na uspostavljanje Environmental Impact Assessment (EIA, procena uticaja na životnu sredinu) mehanizama za svemirske operacije, analognih onima koji postoje za dubokomorska istraživanja.​

Ovo je pitanje koje premašuje ekonomiju i juridičke finese. Reč je o odgovornosti prema resursima koji postoje milijardama godina – i koje bi mogli uništiti u deceniji ako se ne uspostave adekvatna pravila.

Common heritage of mankind: utopija ili neophodnost

„Zajedničko nasleđe čovečanstva“ (common heritage of mankind, CHM) nije samo filozofski princip – to je pravni koncept koji se već uspješno primenjuje u međunarodnom pravu na Antarktiku i duboko morskim resursima.

Antarktički ugovor iz 1959. uspostavio je Antarktik kao zonu posvećenu naučnom istraživanju, zabranjujući vojne aktivnosti, nuklearne eksplozije i odlaganje radioaktivnog otpada. Zabranjuje nacionalne teritorijalne pretenzije. I funkcioniše – gotovo 70 godina.

UNCLOS (United Nations Convention on the Law of the Sea, Konvencija UN o pravu mora) uspostavila je Međunarodnu organizaciju za morsko dno (ISA) koja reguliše rudarenje dubokog morskog dna u međunarodnim vodama – telo koje raspodeljuje prihode od licenci i osigurava udeo u koristima za razvijene i nerazvijene nacije podjednako.

Zašto isti princip ne bi funkcionisao u svemiru?

Odgovor koji lobisti komercijalnog svemira daju glasi: jer svemir nije ograničen resurs poput dubokog дна mora. Asteroida ima toliko da se svi mogu obogatiti. CHM režim bi samo stvorio birokratske prepreke razvoju bez ikakvog realne redistribucionekoristi.

Odgovor koji razvijene nacije daju glasi: svemirski resursi su teorijski obilni, ali pristup nije. Jedino nacije s naprednom svemirskom tehnologijom – u suštini SAD, Kina, Rusija, EU i nekoliko azijskich zemalja – mogu fizički doći do tih resursa. „Zajedničko nasleđe“ u teoriji, ali ekskluzivno bogatstvo u praksi nije pravda – to je kolonizatorska retorika s novih granicama.

Ovaj argument je, treba to reći jasno, dobro fundiran. Analogija s fishng na međunarodnim vodama – koju zagovornici SPACE Acta vole da citiraju – ima jednu ključnu razliku: bilo koja zemlja može opremiti ribarski brod i uploviti u međunarodne vode. Graditi svemirski brod koji može stići do asteroida zahteva kapacitete koje danas ima manje od deset nacija i nekoliko korporacija.

Situacija u kojoj svemirske resurse kontroliše nekolicina privatnih kompanija iz jedne ili dve nacije nije „slobodna tržišna utakmica“. Ona je strukturalna privilegija tehnologije koja stvara nova monopola kakva svet nije videlo od kolonijalne ere.

COPUOS i UN: spori mehanizmi pred brzim izmenama

COPUOS (Committee on the Peaceful Uses of Outer Space, Komitet UN za miroljubivo korišćenje svemira) je telo koje od 1958. koordinira razvoj međunarodnog svemirskog prava. Sa 102 članice, to je jedno od najvećih tehničkih komiteta UN.

COPUOS je 2019. prihvatio set Guidelines for the Long-term Sustainability of Outer Space Activities (Smernica za dugoročnu održivost svemirskih aktivnosti) – 21 dobrovoljnih preporuka o praćenju svemirskog saobraćaja, upravljanju svemirskim smećem, transparentnosti.​

Smernica o svemirskim resursima, međutim, ostaje nedovršena. Radna grupa je godinama raspravlja o preporučenim principima za aktivnosti vezane za svemirske resurse. Nacrt smernica koji je ažuriran do oktobra 2024. sadrži principе poput transparentnosti, bezbednog i odgovornog korišćenja resursa, i međunarodne saradnje – ali bez obavezujućih mehanizama.​

Zašto COPUOS ne može brže?

Zato što radi po konsensusu. Svaka od 102 memberice ima de facto pravo veta. Rusija i Kina blokiraju svaki jezik koji se čini kao validacija amerikansko-luksemburške interpretacije vlasništva nad resursima. SAD i saveznici blokiraju svaki language koji liči na CHM redistributivne obaveze.

U međuvremenu, SpaceX planira sletanje na Mesec za 2027. godinu.​

Tempo diplomatije i tempo raketne industrije nisu kompatibilni, i ova neusklađenost nije slučajna – neke od najbogatijih kompanija na svetu direktno imaju interes da regulacija kasni dok se pozicije ne zauzmu.

Blue Origin i borba za korporacija: slučaj koji otkriva sve

Pravna dimenzija komercijalnog svemirskog sektora nije samo teorijska. SpaceX i Blue Origin već su vodili pravi pravni rat – koji otkriva koliko su interesi privatnih korporacija sposobni da oblikuju ili ometaju svemirsku politiku.

Aprila 2021, NASA je dodelila SpaceX-u ugovor vredan 2,9 milijardi dolara za Human Landing System (HLS) – svemirsku letelicu koja treba da odveze astronaute na Mesec u okviru Artemis programa. Blue Origin je ostao bez ugovora.​

Džef Bezos odgovorio je tužbom. Blue Origin je tužio NASA pred Federal Court of Claims (Savezni sud za potraživanja), tvrdeći da je NASA nepravilno dodelila ugovor samo jednom ponuđaču. Sud je u novembru 2021. presudio u korist NASA i SpaceX-a.​

Ova parnica nije bila sitnica. Dva od najbogatijih čoveka na svetu, iza dva od najmoćnijih tech kompanija, borila su se pred federalnim sudom za ugovor koji definiše ko gradi hardware za povratak čoveka na Mesec.​

Implikacija: privatni komercijalni interesi sada aktivno oblikuju strukturu nacionalnih svemirskih programa. Bezos je personalno kupio Washington Post, lično lobbirao Kongres, i uložio sopstvenih 2 milijardi dolara u pokušaju da ubedi NASA da rekonsiderise ugovor. Ovo nije industrijsko takmičenje – ovo je oligarhijsko uticanje na javnu politiku.

Zamislite sad ovaj isti dinamiku u kontekstu pravila o svemirskim resursima: korporacije vredne stotine milijardi dolara lobiraće za, finansiraće istraživanja koja podupiru, i po potrebi parničiti se za regulatorni okvir koji odgovara njihovom poslovnom modelu. Suprotna strana u toj borbi? Afrika, Latinoamerika, mali ostrvski narodi koji nemaju ni svemirski program, ni lobbisting firme, ni tužilaštva koja bi se borile za njihov udeo u resursima koji su, bar po jednoj interpretaciji, zajedničko nasleđe svih nas.

Svemirsko smeće: nevidljiva kriza koja je već tu

Pre nego što se upustimo u vizionarsku raspravu o asteroidi i Mesecu, moramo govoriti o krizi koja je već ovde: orbital debris (orbitalno smeće).

Oko 27.000 komada svemirskog smeća većih od 10 centimetara orbita Zemlju. Procenjuje se da ima više od milion komada između 1 i 10 centimetara – premali da bi bili trajno praćeni, a dovoljno veliki da ozbiljno oštete ili unište funkcionalan satelit.​

SpaceX-ov Starlink program ima ambiciju da lansira 42.000 satelita u nisku orbitu Zemlje. Amazon-ov Project Kuiper cilja 3.236. OneWeb, Telesat i niz kineskih programa dodaju hiljade satelita. Niža orbita Zemlje postaje zagušena na način koji nema presedana, i koji direktno povlači pitanje: ko reguliše ove koridore i ko je odgovoran za smeće koje se ostavi?

Kessler sindrom (Kessler Syndrome), scenario koji je predvideo NASA naučnik Donald Kessler 1978. – kaskadna reakcija u kojoj sudareni sateliti stvaraju sve više fragmenata koji izazivaju nove sudare, što eventualno čini nisku orbitu neprelaznom – nije naučna fantastika. To je statistički predvidiiv ishod nekontrolisanog rasta satelitske populacije bez adekvatne regulacije deorbitacije.

Paradoks je moralistički zanimljiv: iste kompanije koje zagovaraju minimalnu regulaciju svemirskih resursa istovremeno zagušuju orbitu na način koji će direktno oštetiti sve buduće svemirske aktere – uključujući same sebe.

Artemiski sporazumi pominjaju orbital debris mitigation (umanjivanje orbitalnog smeća) kao jedan od principa. Međunarodne smernice postoje. Ali prisilni mehanizmi – ne postoje.​

Ovo je, možda, najakutniiji problem svemirskog prava danas: ne asteroid u dalekom svemiru, već gomila smeća koja vrši već sada, vidljiva iz svake opservatorije.

Svemirsko rudarenje i ekonomija Globalnog juga

Najretke rečenice u debatama o svemirskom pravu su one koje govore o efektima svemirskog rudarenja na ekonomije zemalja Globalnog juga koje svoju egzistenciju baziraju na izvozu rudnih resursa.

Kongo je 67. posto siromašne populacije. Kongo je i dom 70 posto svetskih rezervi kobalta – ključnog metala za litijum-jonske baterije. Deca u rudnicima kobalta u Kongu – prema izveštajima Amnesty Internationala, bukvalno deca od sedam godina – kopaju metal koji ide u baterije vašeg Tesla ili iPhone.​

Zambia, Čile, Peru, Bocvana, Namibija – ekonomije ovih zemalja direktno zavise od cena metala na globalnom tržištu. Svemirsko rudarenje, prema ekonomskim prognozama, moglo bi dramatično povećati globalnu ponudu nikla, kobalta, platine i retkih zemnih elemenata – sa direktnom posledicu pada cena tih metala na Zemlji.

Istraživanje objavljeno u Harvard International Review navodi da jedan srednji metalski asteroid može sadržavati više platine nego što je Južna Afrika proizvela u celokupnoj svojoj istoriji. Za Pretoriju, to nije apstraktna naučna prognoza – to je ekonomska pretnja egzistencijalnog karaktera.​

Ovo nije hipotetički scenario. Efekti su direktni i predvidivi: svemirsko rudarenje bi moglo dramatično povećati globalnu ponudu kritičnih metala, srušiti cene na svetskom tržištu, i time bukvalno uništiti privrede zemalja koje se nikada neće naći u svemiru.

BBC Future je u martu 2025. direktno formulisao ovaj problem: „Rudarenje u svemiru moglo bi premestiti balans moći između često siromašnih zemalja bogatih mineralima i razvijenih nacija sposobnih da iskoriste svemirske resurse.“ Ova rečenica je, u suštini, savršen sažetak civilizacijskog paradoksa koji svemirska industrija nosi sa sobom.​

Demokratska Republika Kongo drži 70 posto svetskih rezervi kobalta i godišnje izvozi metal koji ulazi u svaki litijum-jonski akumulator – svaki električni automobil, svaki laptop, svaki smartphone. Kineski kapital dominira sektorom: Kina ima vlasništvo u 15 od 19 aktivnih kobaltnih rudnika u Kongu, u zameni za infrastrukturne projekte čija je ukupna vrednost bila procenjena na svega 3 milijarde dolara u zamenu za prava na rudna tela vredna gotovo 93 milijarde dolara. Ovo je, za svaki slučaj, primer „pravednijeg“ modela od onog koji svemirsko rudarenje bez globalnog okvira nudi.​

Studija objavljena u Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS) 2023. godine pokazuje da prelaz na čistu energiju zahteva dramatično povećanje produkcije kritičnih metala – bakra, kobalta, nikla – i da bi svemirsko rudarenje, u dugom roku, moglo ublažiti taj pritisak bez dalje devastacije zemalj poput Konga ili Čilea. Ovo je, tehnički posmatrano, argument u korist svemirskog rudarenja iz perspektive globalnog dobra.​

Problem, i ovde, nije tehnički. Problem je ko kontroliše taj prelaz i ko profitira od njega – i da li ekonomije zemalja koje danas kopaju kobalt dečijim rukama dobijaju išta od svemirske bonance koja bi eventualno zamenila te rudnike.

Odgovor koji nude Artemiski sporazumi, SPACE Act i nacionalna zakonodavstva koja favorizuju privatno vlasništvo nad svemirskim resursima glasi, implicitno: ne.

EU Space Act: Evropa kasni ali pokušava da sustigne

Dok se SAD i Kina takmiče u orbiti, Evropa je dugo bila posmatrač koji applaudira sa tribina sopstvenim astronautima kojima treba američka ili ruska raketa da bi stigli do Međunarodne svemirske stanice. Ipak, juna 2025. Evropska komisija napravila je potez koji može promeniti kontinentalnu poziciju u debati o svemirskom pravu: predstavila je EU Space Act (Svemirski zakon EU).​

EU Space Act ima ambiciozni cilj: zameniti 13 različitih nacionalnih regulatornih sistema jednim jedinstvenim evropskim pravnim okvirom za svemirske aktivnosti. Cilj je povećati globalnu konkurentnost EU, posebno u poređenju s SAD i Kinom, i uspostaviti jasna pravila za komercijalne svemirske aktere koji operišu pod evropskim pravom.​

Šta EU Space Act pokriva? Licenciranje lansiranja, bezbednosne standarde za svemirske operacije, upravljanje orbitalnim smećem, zahteve za bezbednost i odbranu, i okvir za svemirske usluge. Što se tiče svemirskih resursa – tu je situacija politički složena, jer EU mora uskladiti pozicije 27 zemalja članica koje imaju različite komercijalne interese i različite stavove o međunarodnom pravu.​

Chambers Global Practice Guide za svemirsko pravo 2025. potvrđuje da dok SAD, Kanada i neke EU i azijske države imaju razvijene pravne okvire za svemirske aktivnosti, mnoge druge nacije su novi učesnici koji aktivno grade pravne, industrijske i investicione sisteme podrške komercijalnom svemiru.​

Za Srbiju, EU Space Act je relevantan u kontekstu evroatlantskih integracija: prihvatanje EU regulatornog acquis znači da bi, u slučaju eventualne integracije, srpske kompanije koje bi htele da participiraju u svemirskoj ekonomiji (makar kroz satelitske usluge, svemirski turizam ili dobavljački lanac) morale da operišu po ovim pravilima.

Lunarna mineralna voda: zlatna rezerva koja niko ne reguliše

Mesečevi polarni regioni – posebno stalno zasenčeni krateri na južnom polu, poput kratera Šekleton (Shackleton) – sadrže znatne količine vode u obliku leda. Procenjuje se da Mesečev južni pol ima između jednog i trilion kilograma vode, mada su procene široke jer podaci i dalje nisu dovoljno precizni.​

Ova voda nije samo dragocena za piće. Elektrolizom se razlaže na vodonik i kiseonik – savršeno raketno gorivo. Kompanija koja kontroliše lunarne depoe vode i ima kapacitet da je konvertuje u gorivo ima de facto monopol na „benzinsku pumpu“ koja svim budućim svemirskim misijama ka Marsu, asteroidima i dalje određuje cenu ulaznice.

Istraživanje objavljeno u PNAS decembra 2024. godine razvilo je Lunar Mining Code (Kodeks lunarnog rudarenja) – predlog sistema notifikacije za prospection (istraživanje), licencni sistem za exploration (eksploataciju) dodeljenu po zonama, i skup principa koji bi promovisali jednak pristup i zaštitili lunarnu životnu sredinu.​

Ovo je, do sada, jedan od najkonkretnijih naučnih predloga za stvarnu regulaciju mesečnih resursa. Nije zakonodavni tekst, ali je detaljan, tehnički fundiran i međunarodno publiciran u jednom od najprestižnijih naučnih časopisa na svetu – što mu daje određenu težinu u budućim diplomatskim pregovorima.

Problem koji Karleton Univerzitet identifikuje: „Prividna lakoća vađenja vodenog leda sa lunarnih polova krije kompleksnu infrastrukturu potrebnu za njenu realizaciju.“ Temperatua od -233 stepeni Celzijusa, odsustvo sunčevog svetla u kraterima (nema solarne energije), i nula iskustva u rudarskim operacijama na takvim krio-temperaturama – to su realni inžinjerski izazovi koji svaku kratkoročnu viziju o „benzinaskim pumpama na Mesecu“ stavljaju u perspektivu.​

Ipak: SpaceX planira robotsko sletanje za 2027. NASA planira astronaute na Mesecu kroz Artemis program. Kina planira ILRS bazu do 2035. Trka ka resursu koji niko formalno ne reguliše počinje – i ona već ima takmičare koji su uzeli startne pozicije.

Helium-3: resurs koji može pokrenuti svet

Postoji jedan svemirski resurs koji se u medijima retko pominje, a koji može biti najrevolucionarniji od svih: helium-3 (He-3).

Helium-3 je retki izotop helijuma koji na Zemlji gotovo i ne postoji – ali kojeg ima na Mesecu, u gornjim slojevima regolita (mesečnog tla), nakupljenog tokom milijardi godina izlaganja sunčevom vetru. Procenjuje se da Mesec sadrži oko milion tona He-3.​

Zašto je ovo važno? Helium-3 je potencijalno gorivo za nuklearnu fuziju čista energija – reakcija koja ne proizvodi radioaktivni otpad, ne emituje CO2 i ima energetsku gustinu koja premašuje sve poznate izvore energije.

Jedna tona He-3 ima energetski ekvivalent 40 miliona tona uglja. Milijardu dolara vrednosti He-3 mogla bi snabdeti energijom SAD tokom čitave jedne godine.​

Naravno, fuzioni reaktori koji koriste He-3 za sada su u istraživačkoj fazi – komercijalna fuzija je ona investicija u kojoj optimisti uvek kažu „za 20 godina“. Ali nekoliko faktora čini ovu priču vrednijom pažnje:

Privatne kompanije poput Helion Energy (u koju je Microsoft investirao 678 miliona dolara s opcijom kupovine električne energije od 2028.) i TAE Technologies ubrzano napreduju u razvoju fuzinih reaktora. Ukoliko bi fuzija postala komercijalno izvodiva u narednih 15-20 godina – a to više nije sci-fi prema naučnom konzenzusu – He-3 bi bio najpropulzivniji energetski resurs u istoriji civilizacije.

Ko kontroliše mesečni He-3 u tom scenariju? Ko reguliše njegovo vađenje? Ko odlučuje o ceni?

Ni na jedno od ova tri pitanja međunarodno pravo danas nema odgovor.

Svemirski turizam kao trojanac: industrija koja otvara vrata

Dok se raspravlja o asteroiding i lunarnim resursima, tiha revolucija se već odvija: komercijalni svemirski turizam postaje industrija koja normalizuje prisustvo privatnih entiteta u svemiru – i koja polako širi pravne presedate ka resursnoj eksploataciji.

SpaceX, Blue Origin (sa svojom suborbitalnom kapsulon New Shepard), Virgin Galactic – sve su ove kompanije lansirале plaćajuće putnike u svemir. Cene se kreću između 450.000 dolara za suborbitalnu kapsulu do desetina miliona za ISS posetu.​

Svemirski turizam nije, sam po sebi, izvor resursa. Ali on:

• Normalizuje komercijalnu prisutnost u svemiru, stvarajući de facto standard da privatni entiteti imaju „pravo“ na svemirske aktivnosti

• Razvija infrastrukturu – startodrome, kontrolne centre, lansirne kapacitete – koja je dual-use (višenamenska) i direktno korisna za komercijalne misije

• Generiše prihode koji finansiraju istraživačke i razvojne programe koji razvijaju Starship i New Glenn – rakete koje su ključne za buduće misije rudarenja

• Lobira za deregulaciju kao industrija koja gradi politički kapital i utiče na regulatorna tela

Ovo je trojanac u pravnom smislu: svemirski turizam izgleda kao bezazlena luksuzna industrija, ali on gradi i normalizuje infrastrukturu i presedan od koje će direktno zavisiti ko i pod kojim uslovima eksploatiše svemirske resurse sutra.

Predlozi za reformu: šta nauka i pravo predlažu

U novembru 2025. UN je u Beču organizovao posebnu UN konferenciju o svemirskom pravu i politici, sa fokusom na izazove komercijalizacije i pitanje kako osavremeniti međunarodni pravni okvir. Konferencija je identifikovala tri ključna tematska čvora: debris management (upravljanje svemirskim smećem), rescue and return operacije, i regulacija novih svemirskih operacija uključujući on-orbit servicing (servisiranje u orbiti) i aktivno uklanjanje smeća.​

Što se tiče svemirskih resursa, akademska zajednica i deo diplomatskog korpusa nude nekoliko modela koji se kontinuirano pojavljuju u literaturi. Svaki od njih ima ozbiljne prednosti i ograničenja.

Model 1: Proširenje Artemiskih sporazuma i multilateralizacija

Ovaj model predlaže da se Artemiski sporazumi prošire i legitimišu kroz uključivanje Rusije, Kine i zemalja Globalnog juga – transformišući ih od savezničkog kluba u istinski međunarodni instrument. Ovo bi zahtevalo kompromis: SAD bi moralo odustati od dela unilateralne interpretacije, a Kina i Rusija od blokade svake normativizacije komercijalne eksploatacije.

Realna procena: politički izuzetno teško, ali ne i nemoguće. Primer: čak i tokom hladnog rata, SAD i SSSR potpisali su Ugovor o svemiru i Konvenciju o odgovornosti. Diplomatske mogućnosti postoje i u nepovoljnom geopolitičkom klimatu.

Model 2: Sektorska regulacija – Lunar Mining Code

Umesto pokušaja da se revidira Ugovor o svemiru u celini (što bi zahtevalo konsenzus 115 ratifikatora), ovaj model predlaže specifične sektorske instrumente – poput Lunar Mining Code-a predloženog u PNAS studiji. Ograničen opseg, ograničen broj pregovarača, konkretni tehnički principi.​

Analogija: MARPOL konvencija reguliše zagađenje mora od brodova bez da menja opštu Konvenciju o pravu mora. Isti princip može se primeniti na Mesec: specijalizovani kodeks koji reguliše konkretnu aktivnost bez potrebe za rekonfiguriranjem celokupne međunarodne pravne arhitekture.

Model 3: ISA model – Međunarodna organizacija za svemirske resurse

Inspirisan International Seabed Authority (ISA, Međunarodnom organionazacijom za morsko dno), ovaj model predlaže stvaranje analognog tela – International Space Resources Authority (ISRA) – koja bi licencirala svemirsko rudarenje, prikupljala naknade, i distribuirala deo prihoda zemlja koje ne participiraju direktno u eksploataciji.​

Prednost: postoji funkcionalan presedan na Zemlji. Problem: ISA je spor, birokratski i kontroverzni – dubokomorsko rudarenje koje ISA reguliše decenijama je tek u pokretnoj fazi, što mnogi kritičari dovode u vezu s preteranom regulacijom. Primeniti isti model na dinamičan komercijalni svemirski sektor moglo bi rezultirati regulatornom paralizom.​

Model 4: Trust fund (fond poverenja) za benefite čovečanstva

Ovaj model ne pokušava da reguliše ko može da rudi – već da obezbedi da deo prihoda od svemirskog rudarenja ide u zajednički fond za razvoj zemalja koje ne mogu participirati u svemirskoj industriji. Slično modelu koji se raspravlja za dubokomorsko rudarenje u okviru UNCLOS-a.

Ovakav pristup bi zahtevao minimalnu intervenciju u poslovni model kompanija (što ga čini politički prihvatljivijim) ali bi osigurao određeni oblik distributivne pravde.

Nijedan od ovih modela nema globalni konsenzus. Svi oni imaju ozbiljnih zagovornika u akademskim i diplomatskim krugovima. I dok se raspravlja, rakete se lansiraju.

Srpska perspektiva: gde je Srbija u svemirskoj budućnosti

Naivno bi bilo pretpostavljati da zemlja poput Srbije ima direktan uticaj na regulaciju svemirskih resursa. Ali isto bi bilo pogrešno misliti da se to Srbije ne tiče.

Srbija nije svemirska sila. Ali Srbija ima interes u pitanjima koja iz svemirskog prava direktno proističu:

Digitalna ekonomija i satelitska infrastruktura: Srbija je, kao i sve zemlje, zavisna od satelitske infrastrukture za GPS navigaciju, telekomunikacije, meteorologiju, monitoring poljoprivrede i šumarstva. Ko reguliše i poseduje tu infrastrukturu – i pod kojim uslovima se može uskratiti pristup – direktno je relevantno za nacionalni suverenitet.

Rudni resursi i ekonomska ranjivost: Srbija ima značajne rezerve litijuma (projekat Jadar koji se i dalje raspravlja u javnosti), bakra (Bor) i drugih kritičnih metala. Svemirsko rudarenje koje bi dramatično snizilo cene tih metala na globalnom tržištu direktno bi ugrozilo vrednost srpskih rudnih rezervi i prihode od njihovog izvoza.

EU integracije i EU Space Act: Ukoliko Srbija napreduje ka EU, prihvatanje EU Space Act-a postaje deo obaveza u okviru pravnog usklađivanja. Ovo znači da srpske institucije moraju pratiti razvoj ovog zakonodavstva i aktivno raditi na izgradnji institucionalnih kapaciteta.

Naučna i istraživačka participacija: Srbija ima astrofizičke i astronautičke naučnike. Matematički Institut SANU i Astronomska opservatorija su aktivni u međunarodnoj zajednici. Srpski naučnici mogu i trebaju participirati u akademskim raspravama koje oblikuju regulatorne prijedloge.

Što se tiče neposrednog uticaja: Srbija je možda najkorisnije aktivna kroz multilateralne forume – glasajući u COPUOS, podržavajući UN mehanizme za regulaciju svemira, i zalagajući se za model koji balansira komercijalni razvoj s pravičnim pristupom koristima.

Ovo nije pasivna pozicija – ovo je jedina dostupna pozicija malih zemalja kojima nisu dostupne rakete, ali kojima su dostupni glasovi u generalnoj skupštini UN.

Autonomni svemirski sistemi i AI: ko je odgovoran kada robot pogreši u svemiru

Postoji još jedna dimenzija modernog svemirskog prava koja ulazi u fokus s razvojem autonomnih sistema: što se dešava kada AI-upravljani svemirski sistem napravi grešku – ili, još kompleksnije, kada AI sistemi donose odluke o eksploataciji resursa bez direktne ljudske intervencije?

U oktobru 2023, NASA-in OSIRIS-REx autonomno je manevrisalo iznad asteroida Bennu, uzelo uzorke i sletilo na Zemlju. Cela misija je zavisila od autonomnih sistema kojima je ekipa davala parametre – ali koji su sami donosili realtime odluke jer komunikaciono kašnjenje od 18 minuta čini direktno upravljanje nemoguće.​

Kako se to proširuje na komercijalno rudarenje: robot-bager kompanije X koji autonomno rudi asteroid Y i tom prilikom napravi manevra koji ošteti sisteme kompanije Z – ko snosi odgovornost? Kompanija X? Matična država kompanije X? Programer AI sistema koji je doneo autonomnu odluku?

Liability Convention iz 1972. kaže da matična država odgovara za štetu. Ali taj ugovor nije zamislio autonomne komercijalne sisteme koji donose sopstvene odluke. Odgovornost AI agensa je, i na Zemlji i u svemiru, pitanje na koje pravo nema adekvatan odgovor.

Space Settlement Institute identifikuje ovo kao jedan od prioritetnih pravnih izazova za narednu dekadu — posebno u kontekstu planova o lunarnim gradovima s velikim brojem autonomnih robot-sistema koji bi upravljali infrastrukturom.

Svemirsko pravo vs. morsko pravo: zašto analogija ne važi u potpunosti

U skoro svakoj diskusiji o svemirskim resursima neko će pomenuti pravo mora kao model. Konvencija UN o pravu mora (UNCLOS) reguliše Antarktik, isključive ekonomske zone, slobodnu plovidbu i dubokomorsko rudarenje. Zašto ne bi bio template za svemir?

Analogija je privlačna. Ali ima fundamentalne limite koje je važno razumeti.

Prvo: More je na dohvat ruke. Bilo koja zemlja koja ima brodogradnju može dosegnuti međunarodne vode. Svemir zahteva tehnologiju koja je dostupna svega nekolicini aktera – i ta tehnološka barijera nije privremena smetnja već strukturalna odlika.

Drugo: Svemirski resursi su potencijalno neograničeni. Asteroida u Sunčevom sistemu ima toliko da ih industrija ne može istrošiti u milenijumima. Dubokomorski resursi postoje na konačnoj površini. Ova razlika ima implikacije za model regulacije: „zajednički fond“ logičniji je kada resurs ima konačni kapacitet.

Treće: Pravilo 12 morskih milja za teritorijalne vode nema smislen ekvivalent u svemiru. Gravitaciono polje, orbitalne karakteristike, sunčevi vetri — svemir je trodimenzionalni, dinamični prostor koji se ne može parcelizovati kao morska površina.

Četvrto: ISA, telo koje reguliše dubokomorsko rudarenje, funkcioniše sporo i kontroverzno – i kao rezultat, dubokomorsko rudarenje nakon decenija diskusije i dalje nije komercijalna realnost. Svemirske kompanije na ovaj primer gledaju kao na upozorenje, ne model.

Space Generation Advisory Council (SGAC) formulisao je 2025. u eseju direktno: „Pravo na svemir za koga? Ponovo zamišljanje međunarodnog svemirskog prava za ravnopravan pristup i globalnu pravdu.“ Konkluzia je jasna: „ako se ne provjere prakse, ove prakse mogle bi doprinijeti monopolizaciji resursa i fragmentaciji normi.“

​

Kratkoročna budućnost: šta dolazi između 2026. i 2035.

Na osnovu aktualnih podataka i razvoja industrije, sledeću dekadu u svemirskom pravu i komercijalnoj svemirskoj ekonomiji možemo s razumnim stepenom verovatnoće opisati ovako:

2026-2027: SpaceX robotsko sletanje na Mesec. NASA Artemis astronauti na Mesecu (uz moguće kašnjenje). Kineska misija Chang’e 7 sa ciljem detaljnog mapiranja polarnog leda. Broj potpisnika Artemisi sporazuma prelazi 60. COPUOS nastavlja rasprave bez obavezujućeg dokumenta o resursima.

2027-2029: Prve demonstracije in-situ resource utilization (ISRU, korišćenje resursa na licu mesta) na Mesecu – verovatno ekstrakcija kiseonika iz regolita u okviru NASA misija. EU Space Act počinje da se primenjuje. AstroForge ili slična kompanija lansira napredniji asteroid mining demonstrator.

2030-2032: Prve trajne posade na Mesecu, po svemu sudeći u okviru NASA/SpaceX saradnje. Prve komercijalne operacije korišćenja lunarnih resursa. Pojava prvih pravnih sporova između kompanija i/ili država oko preklapajućih zona aktivnosti. Povećan pritisak na UN da uspostavi obavezujući okvir.

2033-2035: Kina završava ILRS bazu na Mesečevom južnom polu. Jasna geografska podela interesa – Amerika + saveznici na jednoj strani Meseca, Kina + partneri na drugoj. Prva ozbiljna diplomatska kriza u svemiru – ne nužno oružani konflikt, ali potencijalno blokada pristupa, ometanje komunikacija ili svemirski „incident“ koji primoruje međunarodnu zajednicu na reakciju.

Ovo je scenario koji analitičari svemirske politike opisuju kao gotovo neizbežan bez pravovremene diplomatske intervencije.

Dugoročna budućnost: svemir kao nova dimenzija geopolitike

Gledajući dalje od 2035. – u horizont koji ni nauka ni pravo ne mogu precizno predvideti, ali koji je skiciran logikom sadašnjih trendova – svemir postaje nova dimenzija globalne geopolitike kakva ne postoji u istoriji.

Analogija s Antarktikom, koja je funkcionisala 70 godina, prestaje da važi čim se pojave stvarni ekonomski interesi. Antarktik nema dovoljno vrednih resursa da bi komercijalni pritisak bio egzistencijalan. Svemir ih ima.

Analogija s morskim pravom funkcioniše za principe, ali ne za arhitekturu – jer tehnološka barijera pristupa svemiru nikada se ne može potpuno ukloniti na način na koji je svako more dostupno svakom narodu s brodom.

Scenario koji je, po mišljenju sve većeg broja analitičara, najrealističniji dugoročno je de facto bipolarna podela svemirske ekonomije – američki blok i kineski blok koji operišu po sopstvenim pravilima, sa sve manjim prostorom za neutralne aktere. Ovo je, u suštini, produžetak zemaljske geopolitike u treću dimenziju.

Prateći ovaj scenario do logičnog kraja: razlike u pristupu svemirskim resursima, He-3, lunarnoj vodi i asteroid metalima moglo bi generisati ekonomske divergencije između blokova toliko duboke da bi ih neutralisalo čak i najpametnija diplomatija.

Treći scenario – koji zagovara Space Generation Advisory Council i niz nezavisnih pravnih stručnjaka – pretpostavlja funkcionisanje multilateralnih institucija dovoljno snažnih da obavezuju i velike sile. Ovaj scenario se čini najmanje verovatnim gledano iz 2026. godine. Ali upravo on je jedini koji proizvodi pravedno i globalno prihvatljivo rešenje.

Zašto je svemirsko pravo tema za svakoga, ne samo za naučnike

Možda ste čitali ovaj tekst i pomislili: „Ovo je zanimljivo, ali tiče se nekolicine bogatih kompanija i nekoliko velikih zemalja – mene se ne tiče.“

Ova pretpostavka je pogrešna na nekoliko nivoa.

Sateliti upravljaju vašim životom: GPS koji koristite, vremenska prognoza na telefonu, finansijske transakcije koje svakodnevno obavljate, internet koji čitate ovaj tekst – sve zavisi od satelitske infrastrukture u orbiti. Ko poseduje, reguliše i može uskratiti pristup toj infrastrukturi – direktno utiče na vaš svakodnevni život.

Cene metala utiču na vašu ekonomiju: Srbija, kao zemlja čiji se privredni razvoj delimično oslanja na izvoz bakra i čiji se energetski prelaz vezuje za litijum, direktno je pogođena oscilacijama cena kritičnih metala. Svemirsko rudarenje moglo bi te cene srušiti.

Energetska revolucija He-3: Ako fuziona energija na He-3 postane stvarnost u narednih 20-30 godina – a ovo više nije samo naučna fantazija – pitanje ko kontroliše He-3 sa Meseca direktno je pitanje ko kontroliše energetsku cenu vašeg struje, grejanja i saobraćaja.

Presedani u pravu ostaju: Pravni presedani koji se sada stvaraju – kroz SPACE Act, Artemiiske sporazume, unilateralne interpretacije Ugovora o svemiru – oblikuju pravni okvir koji će trajati decenijama. Loši presedani stvarani danas koštaće generacije sutra.

Demokratska odgovornost: Javnost u demokratskim državama (što Srbija teži biti) ima pravo da zna i da utiče na politiku kojom njene vlade glasaju u UN i sklapat sporazume o temama koje su dugoročno egzistencijalne. Svemirsko pravo nije pitanje isključivo za specijalizovane pravnike – to je pitanje javne politike.

Šta svaki informisani čovek treba da zna i traži

Kao i u slučaju hiper-personalizovane medicine, postoje konkretne stvari koje informisani građanin može razumeti i zahtevati u kontekstu svemirskog prava:

• Transparentnost o Artemisским sporazumima: Srbija još nije potpisala Artemiiske sporazume. Javnost ima pravo da zna zašto – i da li postoji strateška rasprava o tome da li bi potpis bio u nacionalnom interesu.

• Praćenje EU Space Act: U okviru procesa evroatlantskih integracija, EU Space Act postaje relevantan za srpsku regulativu. Ministarstvo nauke i inovacija, Ministarstvo rudarstva i energetike, i pravna zajednica trebaju pratiti ovaj proces.

• Podrška UN multilateralizmu: U forumima gde Srbija ima glas – UN Generalna skupština, COPUOS ako se aplicira za opservatorski status – zalaganje za obavezujuće globalne instrumente, a ne za unilateralne presedate, u dugoročnom je srpskom interesu.

• Akademsko istraživanje i debata: Srpski pravnici, međunarodnopravni stručnjaci i naučnici trebaju aktivnije participirati u globalnoj akademskoj raspravi o svemirskom pravu. Ovo nije ekskluzivna teritorija velikih svemirskih sila.

Svemir nije daleko

Postoji stara ideja, romantiizovana u popularnoj kulturi, da svemir pripada svima. Da je Mesec koji svetli nad Nišem isti onaj koji svetli nad Njujorkom i Pekingom. Da zvezde iznad su zajednički poetski posed čovečanstva.

Ova ideja nije samo lirika – ona je bila temelj Ugovora o svemiru iz 1967. Duh koji je rekao: „Čak i u hladnom ratu, postoji nešto što ne može biti oružje jednih protiv drugih.“

Taj duh je sada pod pritiskom kakav nije imao od kada je napisan. Pritiskom raketnih kompanija koje mере u trilionima, geopolitičkih rivaliteta koji premašuju hladnoratovske po složenosti, i regulatornih vakuuma koji se pune ne pravičnim dogovorom, već de facto posedovanjem od strane onih koji stignu prvi.

Asteroid vredan kvadrilion dolara nije romantična ideja. On je ekonomska i politička bomba koja čeka da eksplodira u pravnom smislu – i koja može ili produbiti nejednakosti između nacija na način koji je nepovratno strukturalan, ili, uz dovoljno mudrosti i volje, postati osnova za model koji dokazuje da je čovečanstvo sposobno da podeli dobit pre nego što je podeli oružje.

Istorija ne daje previše razloga za optimizam. Ali ona daje tačno onoliko razloga koliko je potrebno da se ne odustane.

Artemiski sporazumi, EU Space Act, Lunar Mining Code, predloži Svemirskog prava 2025. konferencije u Beču – svi ti dokumenti govore da deo globalne zajednice razume problem i traži rešenja. Pitanje je jedino da li ta rešenja stignu pre nego što se pozicije zauzmu i stvore fakta koja pravo više ne može promeniti.

Mesec ne pripada Ilon Masku. Ne pripada ni Džefu Bezosu. Ne pripada ni SAD-u, ni Kini, ni Rusiji.

Ali ukoliko pravo to ne kaže glasno i obavezujuće – i uskoro – razlika između „ne pripada“ i „već je uzeto“ postaje samo pitanje toga ko ima bržu raketu.

GLOSAR POJMOVA

Outer Space Treaty (1967.) – Ugovor o načelima koja uređuju aktivnosti država u istraživanju svemira; zabranjuje teritorijalno prisvajanje nebeskih tela, ali ne i vlasništvo
nad izvađenim resursima.

Artemis sporazum – Neobavezujući skup principa za civilno istraživanje svemira koji je pokrenula NASA 2020. godine; do juna 2025. potpisalo ga 55 država.

COPUOS – UN Komitet za miroljubivo korišćenje svemira; osnovan 1959. godine, nadležan za razvoj međunarodnog svemirskog prava.

Body shopping – Poslovni model IT agencija koje iznajmljuju programere klijentima naplaćujući ih po satu, dok programerima isplaćuju fiksnu platu znatno ispod tržišne.