Raspadanje, smrt i turobna mračna atmosfera. Ništa od toga ne zvuči previše intrigantno, zar ne? Ebb Software je uspeo naći način da spoji te elemente i pretvori ih u nešto strašno lepo. Njihova nedavno objavljena igra atmosferičnog horora, Scorn, uspeva uvući igrače u grafičku pustinju označenu mesom i tečnostima te ih zadržati tamo pretvarajući to u neodoljivo, uronjivo iskustvo. Ova igra u izradi još od 2014. godine, uglavnom je inspirirana radovima umetnika H.R. Giger i Zdzisława Beksińskog. Giger je verovatno najpoznatiji po svojoj biomehaničkoj umetnosti i radu na seriji Alien dok se Beksiński specijalizirao za nadrealno, distopijsko slikarstvo. Scorn se kroz prekrasne okoline i besprekornu prezentaciju drži oba umetnika.
Krajolik nije jedina stvar koja me je držala potpuno uronjenom. Puzzle koje Scorn nudi su osveženje u žanru koji je nedavno igračima držao ruke kroz iskustva koja su trebala biti izazovna.
Umesto da vas vodi, Scorn vas baca u svoj iskrivljeni svet bez mnogo reči. Čim se možete pomaknuti, suočeni ste s puzzleom. To iskustvo ostaje gotovo nepromenjeno tokom cele igre, menjajući se samo u predmetu, ali nikada ne gubi svoju čistu težinu. Svaki je puzzle jedinstven, dok održava poznate mehanike. Učenje tih mehanika može na početku izgledati malo zbunjujuće, ali ovaj osećaj nemoći brzo nestaje kada se fokusirate na rešavanje zagonetki i upijanje svake pojedinosti atmosfere.
U predivnom spoju biotehnologije i organskog materijala, svet stoji pred vama dok igrate i nudi rešenje za svaku slagalicu. Često sam se izgubio tokom igranja igre Scorn, ali nikad nije bilo trenutka koji ne mogu rešiti. Ponovo sam prošao svoje korake. Prošao sam ih još jednom. Gledao sam gore. Gledao sam dole. Slušao sam svaki zvuk. Pomerio sam svaki objekat koji sam mogao da pomerim u svakom pravcu u kojem sam mogao da ga pomerim. Na kraju bi sve kliknulo u mom mozgu, a zatim bi kliknulo i u igri kada bih rešio mali korak.
Neki igrači bi mogli da se žale na nedostatak uputstava u igri Scorn, ali meni je to bilo osvežavajuće. Nema tutorijala ili vodiča. Igra vam ne pruža signale da vas usmeri. U suštini, bačeni ste u njen svet i prisiljeni da učite sami. Ponekad sam se naljutio što moram da se vraćam napred-nazad da bih nešto shvatio, posebno jer nisam imao udobnost mape koja bi mi pokazala gde sam bio ili šta sam uradio. Međutim, ta ljutnja je bila mala i uglavnom kratkotrajna jer sam našao više vremena da cenim okolinu i otkrivam stvari koje ranije nisam video.
Kako sam igrao dalje, bio sam srećan što sam saznao da se Scorn ne oslanja na iznenadne strahove da bi preplašio igrače. Nije bilo skakanja ili vrištanja, već samo usamljenost ogromnog sveta i zvuci koji ga prate. Svaki zvuk škripanja koji su pravile mesnate strukture me je ledio. Okretanje uglova nikad nije prestalo biti zastrašujuće, čak i kad sam naučio da ništa neće „iskočiti“ ili napraviti glasan zvuk.
Ono što me najviše plašilo pre početka igre bila je borba. Nikad nisam bio fan borbe u igrama, i mislim da sam očekivao da ću pucati na paklene stvorove kao u Doom-u. To je bilo jako daleko od istine. Borba na koju sam naišao, kao što su borbe protiv bosova sa bacačima granata (da, bacačima granata), bila je fer i dobro se uklopila u igranje. Nisam se stalno mučio sa toplomerima ili oružjem da bih pokušao da upucam neprijatelje koji su padali sa plafona u pokušaju da me prestraše. Umesto toga, mogao sam da uživam u okruženju svojim tempom sve dok se ne desi određeni trenutak borbe.
Pored atmosfere, zvukova i bosova koji su postavljeni na strategijska mesta, ostatak straha koji Scorn unosi u igrače ogleda se u misteriji. Konkretno, misteriji koja se krije iza postavke Scorn-a. Šta se zapravo dešava?
Kao veliki fan Alien franšize i svega što se tiče biopunk-a, priča me je ozbiljno intrigirala. Ovo je bila možda jedina žalba koju sam imao u glavi dok sam igrao – nedostatak bilo kakve prave priče. Iako sam svestan da su razvojni programeri nameravali da priča bude neodređena i da se sva otkrića njenog značenja obave kroz istraživanje zagonetki i sveta, ipak imam osećaj da mi nedostaje dobar deo onoga što se događa u Scorn-u. Želim da znam više o tome ko sam ja kao lik kojim igram, svetu u kojem se nalazim i drugim stvorenjima sa kojima se susrećem. Želim da znam kako su stvari postale onakve kakve su sada, i zašto.
Za sada, barem mogu da se zabavljam spekulacijama i razmišljanjem o stvarima koje sam otkrio dok sam igrao. Kreativnost u tom smislu je beskonačna, jer publika može zaključivati šta se događa primenom sopstvenog iskustva igranja. Atmosfera igre i izazovni sistem zagonetki definitivno omogućavaju mnogo vremena za formiranje misli.
Čini se da je i narativni aspekt igre još jedno područje u kojem kreatori nisu želeli da drže igrače za ruku. Odlučili su se da budu tiši o očiglednom zapletu kako bi ga učinili neugodnijim. Ponekad, neznanje je efikasnije u hororu nego znanje. Lagao bih kada bih rekao da ne želim barem malo pozadine.
U celini, veoma bih preporučio Scorn fanovima horor i puzzle igara. Definitivno se ističe u oba žanra kao nešto jedinstveno, a izazovi će vas stalno držati u razmišljanju. Takođe, igra je vredna pažnje ako ste fan Alien serijala ili bilo čega biopunk. Samo umetničko delo je bilo dovoljno da je odmah dodam na svoju listu želja. Iako je nedostatak dijaloga ponekad bio frustrirajuć, možda zbog toga što sam ja sam po srcu pisac, definitivno je dodao creepy atmosferi. Sa više dijaloga, vrlo je verovatno da bi moje uranjanje u igru bilo poremećeno ili bar prekinuto. Ako mislite da imate hrabrosti da budete okruženi crevima, preuzmite Scorn sada na PC ili Xbox platformama.
