Kada sam prvi put čuo glasine, a zatim i zvaničnu potvrdu da kompanija Capcom donosi svoj apsolutni akcioni hit na novu prenosivu konzolu, odmah sam znao da ću morati ponovo da obrišem prašinu sa svog starog, pouzdanog virtuelnog mača. Devil May Cry 5 Devil Hunter Edition je zvanično sleteo 23. juna 2026. godine, ekskluzivno za Nintendo Switch 2. Igra je inicijalno dostupna u digitalnom formatu, dok je fizička kopija rezervisana za kasniji period.
Ono što me je prijatno iznenadilo jeste cenovna politika na samom lansiranju – igra je dostupna za oko 29,99 dolara na popustu (dok joj je standardna cena 39,99 dolara). Za jedan od najboljih akcionih naslova u istoriji video igara, ovo zvuči kao prava krađa. Ali, glavno pitanje koje se postavlja pred svakim portom jeste: kako se ova hardverski zahtevna zver ponaša na dlanu vaših ruku?
Nakon što sam ponovo proveo desetine sati mahnito pritiskajući tastere, seckajući demone na najkreativnije moguće načine i uživajući u svakoj sekundi adrenalinskog haosa, spreman sam da sa vama podelim svoje lične impresije. Zato, vežite se, naručite picu i pripremite se za SSS rang – ovo je vožnja koja ne usporava.
Povratak legende u ultimativnom paketu
Za one koji su možda prespavali poslednjih nekoliko godina gejming industrije, mali podsetnik: originalni Devil May Cry 5 je prvi put izašao 2019. godine za PlayStation 4, Xbox One i PC. Igra je doslovno oživela žanr „character action“ igara. Nešto kasnije, dobili smo Special Edition za novu generaciju konzola, koji je doneo Vergila kao igrivog lika.
Sada, u 2026. godini, Devil Hunter Edition na Nintendo Switch 2 konzoli donosi sve to spojeno u jedan masivan, ultimativni paket. Nema čekanja i nema kupovine dodatnog sadržaja. Dobijate Vergila otključanog od samog početka, sve DLC kostime koji su ikada izašli, dodatna eksperimentalna oružja za Nera (njegove čuvene Devil Breaker proteze), ekstra muzičke numere, pa čak i one urnebesne „live-action“ međuscene koje su same po sebi vredne prelaska igre. Da budemo potpuno iskreni i realni, ovde nema nikakvog potpuno novog sadržaja u odnosu na Special Edition verziju sa drugih platformi, ali za nekoga ko nikada nije iskusio ovu priču, ili ko jednostavno želi vrhunsku akciju na prenosivom uređaju, ovo je paket snova.
Priča nas vraća u Red Grave City, grad koji je preko noći postao epicentar demonske invazije nakon što je iz zemlje izniklo gigantsko demonsko drvo Qliphoth. Nero, naš mladi lovac na demone i unuk legendarnog mračnog viteza Sparde, kreće u potragu za svojim ocem, Vergilom, koji mu je brutalno oteo ruku. U tom naizgled samoubilačkom pohodu pridružuju mu se legendarni Dante, koji je uvek raspoložen za dobru tuču i loš humor, kao i misteriozni, poetični novi lik po imenu V.
Iako vas narativ u DMC serijalu nikada neće naterati da preispitujete duboke filozofske tajne univerzuma, on savršeno služi svojoj svrsi. Priča je prepuna neočekivanih preokreta, sjajnog „over-the-top“ humora, porodičnih drama koje pariraju meksičkim sapunicama i epskih momenata od kojih će vam se naježiti koža. Igranje ove kampanje po ko zna koji put ponovo me je podsetilo koliko je Capcom briljantan u kreiranju likova koji su toliko harizmatični da im opraštate svaku izgovorenu kliše rečenicu.
Četiri lica destrukcije: svaki lik je igra za sebe
Ako postoji jedan jedini element zbog kojeg Devil May Cry 5 Devil Hunter Edition mora biti deo vaše kolekcije, to je neprikosnoveni gejmplej. Borbeni sistem je toliko dubok, fluidan i zarazan da bi druge igre u žanru mogle samo da hvataju beleške. Ova igra vam ne nudi jednog, već četiri potpuno različita igriva lika, a prelazak sa jednog na drugog menja mehaniku igre do neprepoznatljivosti.
Nero: Vaš početni lik, dizajniran da bude agresivan i izuzetno mobilan. Njegov mač, Red Queen, poseduje „Exceed“ mehaniku gde bukvalno dodajete gas kao na motoru kako biste zapalili oštricu i naneli veću štetu. Ono što Nera čini posebnim jesu Devil Breaker ruke – mehaničke proteze od kojih svaka nudi potpuno drugačiji stil igranja. Neke ispaljuju rakete na kojima možete da jašete (da, dobro ste pročitali), druge zaustavljaju vreme, a treće služe kao električni bič. Trik je u tome što se ove ruke lome ako primite udarac, pa stalno morate da improvizujete sa onim što imate u inventaru.
V: Potpuno drugačiji, gotovo avangardni pristup borbi. V je fizički izuzetno slab i oslanja se na svoj štap i čitanje poezije. Umesto njega, bore se njegova tri demonska ljubimca: Shadow (panter za blisku borbu), Griffon (ptica za daljinske napade) i Nightmare (ogromni golem koji pada sa neba i uništava sve pred sobom). Igranje sa V-om podseća na dirigovanje mračnim orkestrom. Vi stojite na sigurnoj udaljenosti, kontrolišete demone, a zatim se teleportujete samo da biste zadali konačni, smrtonosni udarac.
Dante: Kralj stila se vraća bolji nego ikada. Igranje Dantea zahteva diplomu iz brze koordinacije prstiju. Na raspolaganju su vam četiri stila (Trickster za izbegavanje, Swordmaster za blisku borbu, Gunslinger za oružja i Royalguard za savršeno blokiranje) koje menjate u letu pritiskom na D-pad. Pored toga, Dante ima pristup neverovatnom arsenalu. Od klasičnog mača i pištolja, pa sve do Balrog rukavica za borilačke veštine i Cavaliere-a – motora koji se prepolovi i služi kao dve masivne testere. Povezivanje svih ovih elemenata u jedan dugi kombo bez primljenog udarca stvara neviđeni osećaj moći.
Vergil: Zvezda ovog izdanja. Brz, hirurški precizan i apsolutno smrtonosan. Vergil se oslanja na svoju Koncentraciju – što se manje krećete besciljno i što preciznije udarate, on postaje jači. Njegov čuveni Yamato mač seče kroz sam prostor, a potezi poput Judgment Cut End-a sposobni su da vizuelno i bukvalno izbrišu sve neprijatelje sa ekrana u jednom potezu. Igrao sam Vergilovu kampanju dva puta zaredom samo zato što je osećaj njegovog kretanja toliko prokleto dobar i nagrađujući.
Sve ovo je podređeno legendarnom sistemu rangiranja. Igra vas ocenjuje od početnog D ranga, pa sve do SS i ultimativnog SSS ranga. Caka je u tome što ne dobijate visoke ocene samo zato što ste preživeli. Morate biti kreativni, menjati oružja, koristiti različite poteze, ostati u vazduhu i izbegavati udarce u poslednjoj sekundi. To je ta hipnotička zavisnost o kojoj svi pričaju – igra vas uči da ne želite samo da pobedite demona, već želite da ga ponizite sa apsolutnim stilom.
Tehničko čudo: kako se drži Nintendo Switch 2
Sada dolazimo do najbitnijeg dela recenzije – tehničkih performansi. Prethodna generacija Switch konzole često se borila sa portovima novijih igara, pa je skepsa bila opravdana. Međutim, Capcomov RE Engine je još jednom dokazao da je verovatno najbolje optimizovan grafički pokretač u celokupnoj industriji.
Devil May Cry 5 na Nintendo Switch 2 konzoli radi besprekorno. Bez obzira na to da li igrate u handheld modu (gde se ekran konzole neverovatno dobro nosi sa bojama) ili u docked modu na velikom televizoru, igra cilja kristalno čistih 1080p pri stabilnih 60 sličica u sekundi (fps). Što je još luđe, ukoliko imate kompatibilan ekran, igra nudi i podršku za otključan framerate na 120Hz monitorima.
Pokušavao sam namerno da opteretim sistem. Uletao sam u sobe prepune demona, aktivirao Vergilov Judgment Cut dok je ekran bio pun eksplozija i efekata čestica, i nisam primetio apsolutno nikakav značajan pad performansi koji bi narušio gejmplej. Ovo je pravo malo tehničko čudo. Kontrole su takođe fantastične. Igranje preko Joy-Con kontrolera je sasvim solidno za kraće sesije u prevozu, ali za ozbiljno jurenje SSS rangova na najtežim nivoima težine (kao što je zloglasni Dante Must Die mod), preporučujem korišćenje Pro Controller-a zbog boljeg hvata i preciznosti „shoulder“ tastera.
Zvučna podloga i vizuelni spektakl
Capcom je pri portovanju napravio veoma malo kompromisa. Kvalitet tekstura i osvetljenja drži se iznenađujuće dobro i ne zaostaje previše u poređenju sa PS5 i Xbox Series verzijama. Efekti lomljenja svetlosti, senke i detalji na licima likova, pogotovo tokom fantastično režiranih sinematika, izgledaju vrhunski.
Zvučna podloga je, slobodno mogu reći, remek-delo za sebe. Industrijski rok, hevi metal i gotički elektronski motivi dinamično prate vaš učinak na ekranu. Muzika bukvalno postaje glasnija i agresivnija kako vaš stilski rang raste. Pesme poput „Devil Trigger“ i Vergilove nezvanične himne „Bury the Light“ ostaće vam u glavi danima nakon što isključite konzolu. Glasovna gluma je elitna, pri čemu Ruben Langdon kao Dante i dalje apsolutno krade svaku scenu svojom harizmom i opuštenošću.
Da li igra ima mana? Naravno. Ono što mi je lično zasmetalo jeste činjenica da je „photo mode“ (mod za fotografisanje) ostao prilično osrednji, baziran na originalnom izdanju. Nema mnogo opcija za podešavanje osvetljenja ili naprednih filtera, što je šteta za igru koja vizuelno izgleda ovako impresivno. Takođe, iz nekog razloga, ova verzija ne donosi Turbo mod (koji ubrzava celu igru za 20%) niti potpuni Legendary Dark Knight mod (koji puni ekran stotinama neprijatelja istovremeno), što su opcije koje su bile prisutne u Special Edition izdanjima za najjače kućne konzole. Iako se Switch 2 hardver pokazao moćnim, verovatno je LDK mod bio preveliki zalogaj za memoriju prenosivog uređaja.
Za koga je ova igra i konačna presuda
Devil May Cry 5 Devil Hunter Edition je masterklas akcionog gejmpleja i toplo ga preporučujem određenoj publici. Ako ste obožavatelj naslova kao što su Bayonetta, Metal Gear Rising: Revengeance ili stari Ninja Gaiden, ova igra će vas apsolutno oduševiti. Savršena je za sve ljubitelje serijala koji napokon žele da imaju Vergila i kompletan paket dodataka na jednom mestu, kao i za igrače koji cene visoku „replay“ vrednost. Glavnu priču ćete završiti za nekih 11 do 15 sati, ali tek nakon toga počinje prava zabava. Otključavanje viših nivoa težine, rešavanje Bloody Palace moda (arene za preživljavanje na 101 sprat) i isprobavanje novih kombo poteza lako će vam odneti preko 50 sati života.
Sa druge strane, moram napomenuti za koga ovo nije. Ako od igara primarno tražite istraživanje ogromnog otvorenog sveta, sakupljanje resursa i kompleksne RPG mehanike grananja priče, zaobiđite ovaj naslov. DMC5 je izrazito linearno iskustvo fokusirano isključivo na dubinu i stil borbenog sistema.
Nakon više desetina sati provedenih sa ovom verzijom, moj konačni zaključak je veoma jasan. Vraćanje u Red Grave City na Nintendo Switch 2 konzoli bilo je nestvarno dobro osveženje. Činjenica da igra stara sedam godina, uz ovako kvalitetan port, i dalje bez problema drži čas iz akcionog dizajna mnogim modernim i tek izašlim naslovima, govori mnogo o kvalitetu baze koju je Capcom postavio 2019. godine.
Na Metacritic i OpenCritic agregatorima ova verzija skuplja sjajne ocene u rangu 86-88, i sa pravom se već sada smatra jednom od najboljih akcionih igara na novoj Nintendovoj platformi. Ukoliko ste ovaj naslov preskočili ranije, Devil Hunter Edition je definitivno najbolji i najisplativiji način da ga odigrate. Ukoliko ste ga već prešli, praktičnost igranja vrhunske akcije od 60 fps u krevetu, autobusu ili pauzi na poslu je argument kome je prokleto teško odoleti.
