Ruffy and the Riverside bi mogla biti najzaraznija igra godine, što je, priznajem, pomalo čudan kompliment za dodeliti, ali verujte mi, u potpunosti je zaslužen, što se nadam da ću uskoro i objasniti. Ako biste bacili brz pogled na igru, istovremeno bi vas preplavile brojne impresije proistekle iz iskustava sa drugim naslovima. Ruffy and the Riverside pomalo liči na Paper Mario, ima primetnu dozu Banjo Kazooie-ja i poseduje onu vrstu audiovizuelnog šarma bez napora koji biste očekivali da vidite u nečemu poput igre Cuphead od studija MDHR.
Ono što Ruffy and the Riverside zapravo jeste, međutim, jeste urnebesni 3D platformer koji je veći od zbira svojih delova, zahvaljujući preobilju zaraznog šarma i zaista inovativnom centralnom konceptu. Što se tiče tog centralnog koncepta, važno je prvo razumeti barem osnove okruženja igre, jer su to dvoje neraskidivo povezani.
U igri Ruffy and the Riverside, naš istoimeni krzneni heroj pokušava da spasi svoj svet od Grolla, mračne sile za koju se dugo mislilo da je prognana, a koja ima nezasitu glad za klikerima koji menjaju svet (izdržite sa mnom ovde), a koji mogu promeniti sam materijal i tkivo njegove voljene domovine, Riverside. Uz pomoć neverovatno simpatične i pozitivne ekipe dobrih momaka, uključujući Pip, hrabru pčelu sa stavom, Silju, mudru kornjaču, i dobronamernog, avanturističkog krticu Sir Eddlera, Ruffy je IZABRANI koji mora da iskoristi svoju veštu sposobnost da zameni materijale jedne površine sa drugom kako bi porazio Grolla i spasio svet. U slučaju da ste propustili, upravo ta sposobnost zamene (SWAP) leži u samom srcu platformerskih ludorija u igri Ruffy and the Riverside, i preciznije, kako je developer Zockrates Laboratories koristi na različite zabavne i privlačne načine.
U suštini, Ruffyjeva magična SWAP sposobnost funkcioniše tako što ciljanjem posebne nišanske oznake na površinu i pritiskom na dugme R1, Ruffy pamti taj materijal, a odatle ga može kopirati i nalepiti preko druge površine, menjajući pritom njena fizička svojstva. Očekivano, Ruffy and the Riverside se mnogo zabavlja sa ovim konceptom. Na primer, možda vidite visoki vodopad do čijeg vrha treba da dođete, ali naizgled nemate načina da to uradite. Međutim, brz pogled na okolinu otkriva obližnje puzavice. Kopiranjem svojstava materijala puzavice i zatim nalepljivanjem preko vodopada, dobijamo izuzetno visoke puzavice umesto vodopada, što našem heroju omogućava da se popne na sam vrh. Zgodno, zar ne?
U drugom primeru, Ruffy se suočava sa drskim ajkulom-siledžijom (Bully Shark) koja drži neke od lokalnih stanovnika kao taoce. Da bi oslobodio zemlju od ovog dosadnog vodozemca, Ruffy bi mogao da kopira svojstva materijala obližnje ledene površine i zatim je prelepi preko vode kojom ajkula patrolira, zamrzavajući vodu i time se rešavajući ajkule. U još jednom primeru koji na lep način osvetljava kako se igra nosi sa svojstvima fizičke težine, Ruffy mora da optereti niz kuka za nošenje materijalima odgovarajuće gustine kako bi pritisnuo dugme. Kada se pritisne određen broj dugmadi, to Ruffyju omogućava da učestvuje u trci u stilu kartinga na improvizovanoj stazi.
Zatim, tu su i sami dragoceni klikeri. Razbacani svuda unaokolo, oni nasumično pulsiraju, izazivajući promene u okruženju na više načina unutar svog radijusa. Ovi „MacGuffini“ su impresivni za videti u akciji i u velikoj meri se oslanjaju na SWAP mehaniku koja, može se reći, definiše Ruffy and the Riverside. Iskreno, ovo su izuzetno pametne stvari, a SWAP mehanika predstavlja onu vrstu slobodne, razigrane inventivnosti koju bi čovek očekivao da vidi od Nintendo first-party naslova.
Po samoj svojoj prirodi, magična SWAP mehanika pruža igri Ruffy and the Riverside dubok dodatni sloj rešavanja zagonetki koji se ne sreće često u drugim platformerima i, time, svakako služi da razlikuje igru od njenih žanrovskih kolega. Međutim, ako oduzmete magičnu SWAP mehaniku od igre, ono što vam u suštini ostaje je prijatan 3D platformer apsolutno preplavljen šarmom, ali i onaj koji dolazi sa priličnom dozom tehničkih problema („džanka“). Ali prvo dobre stvari. Ruffy and the Riverside se ne odvija kao odvojeni nivoi, već kao jedan neprekidan svet, razdvojen povremenim ekranima za učitavanje. Dok lutate okolo tražeći tajne i razgovarajući sa NPC-jevima da biste preuzeli razne sporedne zadatke, uskoro ćete shvatiti da prelazite prilično velike udaljenosti putujući sa jednog mesta na drugo.
Ono gde Ruffy and the Riverside možda postaje malo previše komforan u prihvatanju uticaja 3D platformera iz zlatnog doba, jeste u tome koliko voli da šalje igrača u brojne misije sakupljanja („collect-a-thons“) kad god se za to ukaže prilika. Zaista, čini se da ih se ne može zasititi, pa tako one, nažalost, čine ogromnu većinu sporednih zadataka koje ćete dobiti od brojnih veselih stanovnika Riverside-a. Šteta, jer bi malo više raznolikosti u tipovima zadataka zaista dobrodošlo.
Pored kvazi-otvorenog sveta, dobijate i veoma linearne tamnice i mini-svetove za istraživanje, koji se često fokusiraju na magičnu SWAP funkcionalnost na različite načine. Zamislite tematske tamnice kakve biste videli u igri poput The Legend of Zelda, i shvatićete ideju. Svakako vredi pomenuti i da je očigledno uloženo mnogo mašte u svet igre Ruffy and the Riverside u celini. Pored živopisno zelenog početnog područja samog Riverside-a, igra vas vodi kroz prostrane pustinje, snegom prekrivene brežuljke, ostrva na nebu, ekrane video igara u koje možete uskočiti i još mnogo toga.
Još jedna oblast gde Ruffy and the Riverside nailazi na problem u pogledu osnova 3D platforminga je, pomalo čudno, borba. Iako je samog Ruffyja savršeno prijatno kontrolisati iz perspektive kretanja – dovoljno je brz i odzivan da se okrene u mestu, a takođe ima i spretnu sposobnost jedrenja zahvaljujući svom prijatelju Pipu – ispostavlja se da Ruffy može da izvede i divlji udarac pesnicom i udarac zadnjicom u stilu Marija. Problem sa borbom ovde, međutim, jeste što neprijatelji nimalo nisu izazovni i obično se mogu eliminisati sa minimalnim naporom. Čak i veliki bodljikavi neprijatelji, čije bi ih smrtonosne izrasline sprečile da budu napadnuti direktno u drugim igrama, ovde se mogu rutinski otresti bez posledica.
Pored takvih mana, Ruffy and the Riverside takođe pati od doze stare dobre „džankovitosti“. Iz tehničke perspektive, dok su ravni, sprajt modeli likova u stilu Paper Mario rutinski prepuni šarma i hirovitosti, prilično trzavo kretanje kamere može donekle umanjiti doživljaj inače odzivnog 3D platformera koji radi u 60 frejmova u sekundi i koji se tehnički drži kasnih 1990-ih i ranih 2000-ih kao repera. Isto važi i za povremene i čudno postavljene nevidljive zidove koji se pojavljuju tu i tamo, čineći da Ruffy and the Riverside deluje više kao autentičan tehnički povratak u vreme od pre nekoliko decenija nego što je to možda potrebno.
Na drugim mestima, prokleti „džank“ se manifestuje i kroz ponavljajući dijalog koji se uvek pojavljuje kada pokupite određene vrste kolekcionarskih predmeta ili razgovarate sa određenim NPC-jevima. Teško da je to nešto što kvari igru, ali naglašava činjenicu da bi možda dodatno vreme za razvoj pomoglo da se takve grube ivice ispoliraju.
Krajnji rezultat je, međutim, da čak i kada se uzmu zajedno, ove relativno male mane nisu dovoljne da poremete razigrane inovacije igre Ruffy and the Riverside. Oh, i reč-dve o muzici. Ako ne cupkate nogom uz zarazne melodije iz igre, onda verovatno nešto nije u redu sa vašim ušima i trebalo bi da ih vratite roditeljima, sa računom naravno, i to što pre.
Za razliku od drugih naizgled sličnih pokušaja koji žele da privuku igrače niz stazu sećanja na 3D platformere radi koncentrovane doze nostalgije i da se na tome zaustave, Ruffy and the Riverside ne samo da uzima tu dobro utabanu ideju i prepakuje je, već umesto toga dodaje nešto osvežavajuće privlačno u formulu. Iako postoje neke manje mane i problemi sa poliranjem, one nisu dovoljne da umanje sjaj jednog od najšarmantnijih i najpromišljenijih 3D platformera poslednjih godina.
