Možda Team Ninja nije napravio najbolju samurajsku igru sa Rise of the Ronin, ali treba priznati da je svakako napravio najviše samurajsku igru. To jest, Team Ninja je stvorio nešto što deluje kao masivan, nezgrapan „turducken“ svih najboljih ideja iz ovakvih tipova igara, sa malo FromSoftware i Ubisoft začina posutih odozgo da sve to spoje zajedno. Ovde postoji zamršenost međusobno povezanih sistema koja je svakako ambiciozna, ali nisu svi elementi igre onoliko uglađeni koliko su mogli biti.
Dobra vest je da će igrači barem biti dobro motivisani da nastave bez obzira na to. Na prvi pogled, priča može delovati kao anime baziran na F/X-ovom Shōgun-u, vrteći fantastičnu priču o nasilju i političkim previranjima na pozadini Edo perioda u Japanu i fokusirajući se na dvojicu ubica — Blade Twins — koji se nađu u središtu događaja nakon što pokušaj da ubiju ozloglašenog komodora Matthew Perry-ja propadne. Ali u finim detaljima je sve.
Postoji ogromna lepeza političkih spletkaroša, tvrdokornih ksenofoba i kolonizatora koji cepaju dušu Japana, svaki sa svojim ulozima u igri, a priča je vođena suptilnim, promišljenim pisanjem. Izbori koje možete doneti tokom misija nemaju toliko značajan uticaj na kraj igre koliko biste možda želeli, osim što vam mogu zatvoriti nekoliko sporednih zadataka, ali u trenutku, nije teško potpuno se investirati u motive svakog lika.
Međutim, stvarno angažovanje u igri iz minuta u minut koju Rise of the Ronin nudi je druga priča. Iako je sposobnost letenja zmajem uzbudljiva, a pejzaž kojim putujete zapanjujući, nema dovoljno toga što bi igru strukturno razlikovalo od mnogih drugih open-world akcionih naslova. Još uvek pratite niz ikonica po mapi dok se ne otključa misija priče, a između nema mnogo da popuni prazan prostor.
Bar se nešto više dešava u borbi. Teoretski, Team Ninja je stvorio borbeni sistem koji vas podstiče da se igrate sa svim oružjima u igri i evoluirate taj stil kada dođete do onog sa kojim se osećate najugodnije. U Rise of Ronin se u isto vreme nalazi delić Nioh, Sekiro: Shadows Die Twice, i Elden Ring, jer se oslanja na sposobnost kažnjavanja neprijatelja putem sistema pariranja nazvanog Counterspark, ali igra je takođe manje stroga po pitanju oružja sa kojima se možete igrati. Jednom kada sam pronašao set oružja/stance koji je mog Blade Twin pretvorio u Ryu Hayabusa iz Team Ninja’s Ninja Gaiden naslova, projurio sam kroz toliko susreta da je gotovo delovalo nefer. To je i dalje prilično daleko u igri, što znači da još uvek ima smisla bar probati po malo od svega na putu.
Glavni problem ovde je što isprobavanje svega uključuje preuređivanje vašeg uma iz konvencionalne mehaničke logike koja upravlja ogromnom većinom akcionih naslova na način koji deluje malo previše na početku — kao da učite poseban jezik, i to onaj koji ćete koristiti samo u ovoj jednoj igri. Uprkos tome što postoji samo jedno dugme za napad, i drugo dugme za pariranje, pamćenje ostatka šeme kontrola za vaše trenutno oružje često je nespretno.
Priča u Rise of the Ronin je i dalje dovoljno dobra da zadrži igrače zakačene, efikasno ih uvlačeći u petlju igranja, koja ima dosta svojih zasluga. Ali sumnjivo je da li su razne nesavršenosti igre dovoljno dobre da opravdaju put kojim igra ide, pogotovo znajući da sav taj trud ne može promeniti smer u kojem vetar duva za Japan na kraju.
