Return To Grace je igra u kojoj Creative Bytes Studios vodi „walking sim“ žanr u svemir sa solidnom naučnofantastičnom misterijom koju treba istražiti, ali sa vizualima koji su impresivniji od same igre.
Izraz „walking simulator“ ponekad može biti korišćen kao kritika, ali to ne znači da ove igre ne mogu imati izuzetan uticaj. Kao što je prikazano u Firewatchu, igri fokusiranoj na priču i likove, ovo je žanr koji, kada je pravilno implementiran, može stvoriti izvanredna iskustva usredsređena na priču. Return To Grace, od strane Creative Bytes Studios, je najnovija igra koja cilja da bude uspešna unutar ovog žanra.
Return To Grace stavlja igrača u ulogu Adie, svemirskog arheologa koji traži odredište Grace, moćne veštačke inteligencije koja je nekada pomagala čovečanstvu da vlada solarnim sistemom. Pronalaženjem Grace, Adie se nada da će voditi čovečanstvo iz trenutnog tamnog doba u eru razvoja i slave. Međutim, i dalje postoji pitanje zašto je Grace nestala u prvoj instanci. Može li Return To Grace biti rangiran među tim velikim detektivskim video igrama?
Return To Grace definitivno ima zanimljivu premisu. Ideja da postoji prethodno zlatno doba izgubljeno u vremenu, sa čovečanstvom zarobljenim u slabijem budućem stanju, je dobra centralna prodajna tačka, a to čini glamur lokacije Ganymede u igri još impresivnijim. Skoro je slično „Mračnom dobu tehnologije“ iz Warhammer 40,000 univerzuma, iako je intrigantna istorija retko istražena u akcionim adaptacijama poput Boltgana, što pomaže da se Return To Grace istakne kao nešto jedinstveno.
Adie nije sama na ovom putovanju, već je u društvu različitih AI likova koji komuniciraju sa Adie putem interkoma. Ovi AI-jevi su različiti, slomljeni delovi Grace-ine ličnosti, i polako prikazuju kompleksnost ove zaboravljene veštačke inteligencije. To takođe doprinosi karakteru igre, od smirenosti Empatije do direktne logike Logike, pa sve do amalgama različitih osobina ličnosti koje se vide u dečjoj entuzijazmu Pala.
Igra dostiže pristojan završetak, iako mu nedostaje malo uticaja. To bi se moglo rešiti da igrač ima više konteksta o svetu u celini, jer Adie praktično stiže na lokaciju Ganymede u toku radnje, bez uvida u tačno koje probleme čovečanstvo trenutno suočava. Malo više vremena posvećenog proširivanju pritisaka sa kojima se suočava Adie (i čovečanstvo uopšte) bi moglo pomoći, posebno imajući u vidu relativno kratko trajanje Return To Grace.
Pored snažne priče, još jedna ključna prodajna tačka Return To Grace je odličan vizuelni dizajn. Kada igrač kroči u Grace-in kompleks nakon hladnoće Ganymeda, odmah će biti zadivljen hrabrim i moćnim izborima dizajna u stilu Art dekoa, što pojačava ideju o postavci kao ostacu prošlog slavnog doba. Stvara se divan kontrast između hrabrih i luksuznih boja stanice i pustoši sveta van nje.
To je impresivno urađeno i igra se sa idejama o tome kako je budućnost izgledala tokom 1960-ih godina. To se odražava ne samo u arhitekturi, već i u tehnologiji koja se koristi u igri, od računarskih terminala do upotrebe vakuumskih cevi za komunikaciju. Sličan ton postavljen je u izvanrednim igrama poput Bioshocka ili Alien: Isolation, sa vremenski specifičnim izgledom naučne fantastike koji se odlično uklapa u atmosferu igre.
Ukupno gledano, vizuelni dizajn igre Return To Grace je odličan. Međutim, nije sasvim savršen i postoje neki manji nedostaci tu i tamo, posebno kada se spoljni okruzi mogu činiti malo pustim i veštačkim u poređenju sa autentičnošću unutrašnjih delova. Takođe se povremeno javljaju sitni problemi, poput predmeta koji se mešaju jedan s drugim, mada su takvi trenuci srećom retki.
Kada je u pitanju igranje, nažalost, Return To Grace se suočava sa nekoliko problema. Igra se definitivno naginje ka ograničenijem spektru „walking sim“ igara, gde je igrač uglavnom ograničen na jedan tempo hodanja, korišćenje jednog dugmeta za akciju i povremeno paljenje svetla na svom svemirskom odelu. Oni koji traže nešto dinamičnije i uzbudljivije mogu smatrati da je stvarno igranje ovde previše ograničeno za udobnost.
Šteta je, jer „walking sim“ igre ne moraju nužno biti ovako restriktivne. Igrač može povremeno koristiti plamenik da otopi nešto leda, ali osim toga, uglavnom se svodi na jednostavno kretanje i povremeno rešavanje zagonetki. Ove zagonetke su sve osnovni događaji koji neće mnogo opteretiti mozak, za razliku od izvrsne „walking sim“ igre Call of the Sea, na primer.
Ovo svakako nije odlučujući faktor, jer glavna snaga Return To Grace ostaje njegovo impresivno okruženje i centralna misterija zapleta. Takođe postoje i pokušaji da se stvori osećaj ponovne igrivosti, sa nekoliko izbora koje igrač može da napravi u toku igre, a to utiče na njihov odnos sa različitim veštačkim inteligencijama koje čine Grace. Ipak, preovladava linearno iskustvo.
Grace je solidna narativna igra smeštena u čudesnu naučnofantastičnu lokaciju. Osnovni zaplet će biti dovoljan da privuče mnoge igrače, posebno zbog jedinstvenog okruženja i vizuelnog dizajna. Vremenom, ovo može izgubiti malo sjaja, ali tajne koje se otkrivaju ovde svakako vrede istraživanja.
