Nemojte da vas tutorijal od skoro 200 stranica zastraši – „Pyre“ nije opterećujuća, previše kompleksna akciona RPG igra. Štaviše, borba koja podseća na sport daje prednost eksperimentisanju i brzom razmišljanju, a ne rigidnom računanju i isplaniranim potezima. Obimnost njenog „Book of Rites“, osvetljenog rukopisa sa svetlucajućom kaligrafijom i slikama, proizilazi iz svih detalja koji je ispunjavaju. Ova knjiga predstavlja plod ljubavi, a ne litaniju zakona, a većina njenih stranica ispunjena je prijatnim (i potpuno neobaveznim za čitanje) detaljnim objašnjenjima o različitim arenama, lokacijama i suparnicima. Ovo se, na mnogo načina, odnosi i na samu igru koja, kao „Bastion“ i „Transistor“ pre nje, gomila šarene, tehničke detalje u svakom ručno iscrtanom kadru.
„Pyre“ nije jednostavna, ali zbog preciznosti koju Supergiant Games unosi u ovaj projekat čini se da je završeni projekat dobijen skoro bez napora. Mogu se primetiti neke očigledne inspiracije iza „izaberi sam svoju avanturu“; tri-na-tri igra u kojoj igrači moraju da pronađu način da nebesku kuglu ubace u neprijateljski „pyre“ (ili cilj) podseća na prenaglašenu igru „između dve vatre“ iz „Stikbold“! Međutim, „Pyre“ koristi prepoznavanje samo kao kamen temeljac. Ostatak igre fokusira se na pružanje jedinstvenog i, što je bitnije za igru, izbalansiranog iskustva: brzi pas je možda u stanju da izbegne protivnike dvostrukim ili trostrukim skokom, ali je aura kojom blokira protivnike izuzetno mala; podjednako brz, gmizajući wyrm ne može da skače, ali može da ostavi vodeni trag od aure po kojem se može povući u svakom trenutku.
Pyre
„Pyre“ je istovremeno sportska igra za ljude koje umara ponavljanje do kojeg često dolazi u sportskim igrama, i RPG za ljude kojima smeta ponavljanje telegrafskih borbi. Svaka od devet Celestial Landmarks (Nebeskih znamenitosti), koje podsećaju na arene, ima svoje uslove kojima se morate prilagoditi, bez obzira da li se radi o spektakularnim skokovima preko vulkanskih provalija u „Nest of Trista“ ili suočavanje sa uskim brodskim ograničenjima u „Hulk of Ores“. Neki od devet rivalskih Triumvirata imaju sopstvene pokvarene trikove, kao što su trnovite prepreke koje mogu prizvati Chasitity koji su u skladu s prirodom, dok se drugi koriste rizičnim formacijama, poput načina na koji leteće harpije iz Essence ponekad agresivno započinju rundu sa sredine terena, sa orbom u svom posedu.
Pyre
Dodajte u to još i neke otkačene vremenske uslove, poput razorne meteorske kiše ili potopa, pa je razumno pretpostaviti da nijedna dva meča neće biti ista. Raznovrsnost se dalje povećava prihvatanjem izazova publike (Rites of Glory) koji daju dodatni novac, ili hendikepa u borbi, koji donose više iskustva (Enlightenment).
Svi ovi faktori savršeno se uklapaju u sveobuhvatnu tematiku same igre, koja dovodi u pitanje pravila i tradiciju. Ovo ponekad može malo da isfrustrira igrače, pošto vam „Pyre“ neće uvek dozvoliti da igrate na način na koji želite; zahvaljujući nepredvidivim nastupima izazivanja bolesti ili moralnog besa, vaš spisak igrača će se ponekad promeniti u poslednjem trenutku. U naročito zanimljivom preokretu, igrači su prisiljeni da izbace igrače koje najčešće koriste, a oni koji prođu kroz redak Liberation obred moraju smesta da napuste grupu, pa će oni koji su ostali morati da nadomeste razliku. Nema „Game Over“ natpisa na ekranu (kao kod sportova, sezona se nastavlja nezavisno od ličnih performansi pojedinaca), ali ovo znači da će oni koji žele da utiču na određeni ishod ili vide kako se određena priča završava morati da budu naročito pažljivi u vezi svojih odluka. Nema skela koje će ih zadržati na određenoj stazi.
Pyre
„Pyre“ smelo pruža uvid u pravo značenje slobode – sport u kome ćete ponekad želeti da namerno izgubite meč ili RPG u kojem sebično odbijate da članu grupe pružite zasluženi srećan kraj jer ne želite da izgubite njihove veštine. „Pyre“ je izuetno lako i prijatno igrati, ali nema ni jedan deo nje koji je jednostavan, a da nije na neki način ispunjen umetničkom refleksijom o tome šta zapravo znači fundamentalno igrati igru.