Persona 3 Reload zauzima interesantnu ulogu unutar šireg serijala Persona. Za razliku od Persona 4 i 5, manje je naglašena „J-Pop“ veselost koja je značajno razvedrila raspoloženje ta dva naslova (koliko god ozbiljna bila poruka svakog od njih). Za razliku od Persona 1 i 2, Persona 3 je struktuirana sličnije svojim kasnijim vršnjacima. Ova igra govori o pronalaženju vlastitog identiteta i predstavlja trenutak odrastanja za samu Personu, kada je serija pronašla identitet koji će je predstavljati i pretvoriti je u jedno od najvećih JRPG igara. A sada su Atlus i SEGA odlučili da remake Persona 3 sa Personom 3 Reload kako bi uneli neke produkcijske vrednosti kasnijih Persona naslova u ono što je danas vrlo sirova igra za gledanje.
Za one koji je nikada nisu igrali, Persona 3 je priča o srednjoškolcu koji se premešta u novu školu i uskoro je upleten u „Dark Hour“ i povezane događaje. Dark Hour se dešava u trenutku između jednog dana i sledećeg, kada se čini da vreme staje i čudovišta se pojavljuju.
Većina ljudi ne može da primeti ovo vreme ili čudovišta, ali protagonist i njegova rastuća ekipa srednjoškolskih drugara mogu, i oni formiraju grupu kako bi istražili masivan toranj (koji se pojavljuje samo tokom „mračnoh sata“) odakle čudovišta izgleda potiču. Srećom, imaju način da se bore. Svako od njih može uzeti poseban pištolj, uperiti ga u svoju glavu i pucati, što izaziva manifestaciju njihovih unutrašnjih bića – njihovih Persona – koje izlazi i bori se za njih.
Nije vam potrebno da budete upoznati s Personom 3 da biste razumeli kako sve to funkcioniše, jer je to suštinski formula koju su pratili i Persona 4 i 5. Baš kao i te igre, glavni likovi se suočavaju sa svojim ličnim borbama, suočavaju se sa svojim strahovima i razvijaju duboke veze jedni s drugima. Ovi narativni lukovi strukturirane su na isti način (provedite vreme sa likom kada ne tragate i počećete se „približavati“ njima, što polako otključava priču koja obično počinje beznačajno, ali uskoro počinje da se igra s vašim emocijama. Takođe su dobro napisane, a likovi u Personi 3 su dobro nacrtani.
Ono što je sasvim drugačije je koliko je Persona 3 mračna (ako već činjenica da likovi moraju proći kroz samoubilački čin kako bi pozvali svoju Personu svaki put to nije odala). Persona 4 i 5 imale su mnogo tamnih trenutaka, ali Persona 3 je ponekad doslovno nihilistična – i mislim na popularno shvatanje reči „nihilizam“. Zaista, bez otkrivanja previše, kraj sveta je moguć u Personi 3, i ako izaberete pogrešan put, loš kraj je jednostavno taj da likovi zaborave na nadolazeću propast, što im omogućava da žive ostatak svog života udobno.
Naravno, ova tema seže do same srži egzistencijalističke filozofije. Kako je Žan-Pol Sartr napisao u „Egzistencijalizam je humanizam“: „Život je ništa dok se ne proživi; ali na vama je da shvatite smisao i vrednost toga“ Ne postoji veći greh za egzistencijalističkog mislioca nego da se zatvori u razumevanje sebe i njegove uloge u svetu. Ali davanje smisla svom postojanju i mestu u svetu znači suočavanje s neminovnostima poput drugog kraja, i to je teško. Jednostavan motiv da morate sebi da pucate u glavu iz pištolja da biste pristupili većoj moći i razumevanju sebe, preseca srž poruke ove igre.
Kako je Sartr napisao u istoj knjizi: „Dostojevski je nekad napisao: ‘Ako Bog ne bi postojao, sve bi bilo dozvoljeno’; i to je polazna tačka za egzistencijalizam. Sve je zaista dozvoljeno ako Bog ne postoji, i čovek je stoga prepušten sam sebi, jer ne može pronaći ništa na šta bi se oslonio ili izvan sebe ili unutar sebe. Odmah otkriva da nema izgovora.“ I to je takođe stalno referirano u Personi 3, preko likova, bilo da su važni ili nevažni, jer povezuje svest s očajem. Potraga za smislom života je, u krajnjoj liniji, uznemirujuća, a Persona 3 je posebno sirova i oštra priča o odrastanju koja postavlja ta pitanja u prvi plan.
Što se tiče remakea, postoje neke kontroverzne odluke što se tiče narativa. Najznačajnije, opcija ženskog protagoniste i epiloga koji su dodati u kasnijim verzijama Persona 3 su nestali. Ovaj remake je remake originalnog naslova za PlayStation 2. Nijedan od tih narativnih elemenata nije strogo neophodan, ali su dodali nešto iskustvu Personae 3, a njihov izostanak je razočaravajuć. Oni koji prvi put prilaze Personi 3 neće imati osećaj da im nešto nedostaje. Ova verzija je potpuna i celovita u svom značenju.
Ono što me više zanima je hoće li igrači koji su došli do ove igre kasnije (posebno sa Personom 5) uspeti da se snađu s ovom igrom. Kao remake, prilično je raskošna, s izuzetnim modelima likova, lokacijama i detaljnim dizajnom čudovišta. Istovremeno, nasleđe originala i dalje postoji. Za razliku od impresivnih i pažljivo konstruisanih tamnica u Personi 5, ili čak tematskih roguelike ekspedicija u Personi 4, glavna tamnica u Personi 3 je kao Vavilonska Kula, sa očigledno beskrajnim nizom malih, nasumičnih nivoa koji nemaju dovoljno vizualne kreativnosti. Tematski, to je savršen izbor, sa biblijskom Vailonskom Kulom koja se uzdiže, čini se neograničeno, kao simbol za ljudsku potragu za znanjem i gonjenjem božanskog. Samo nije toliko zabavno putovati kroz to u kasnijim Persona igrama.
„Persona 3 Reload“ zauzima sličnu poziciju i van borbe. Raspon aktivnosti u Personi 3 i male anegdote koje proizlaze iz njih mnogo su ograničenije u odnosu na ono što su razvojni timovi implementirali u kasnije igre. Priče o likovima su efikasnije. Nisu manje dobro napisane, a poruka iza njih je podjednako duboka, ali u kombinaciji sa svim ostalim, verovatno ćete imati utisak da je Persona 3 manje razmažena i skromnija. To nisu suštinski loše stvari (i iskreno cenim to što, za razliku od Persone 5 Royal, nisu tražili 120-časovnu obavezu). Samo će biti zanimljivo videti da li ljudi mogu prevazići diskonekciju između ovog remakea koji izgleda kao Persona 5, ali se ponaša kao igra koja ima 18 godina.
Sveukupno, uvek ću imati vremena za Personu. Volim taktičku prirodu borbenog sistema, koji vas nagrađuje za iskorišćavanje slabosti neprijatelja, kažnjavajući vas ako to ne učinite. Čak i obični neprijatelji mogu naneti puno štete ako ne napadate njihove slabe tačke. To je taktički borbeni sistem koji pomaže da održi izazov podnošljivim tako što osigurava da svakom skupu neprijatelja treba pristupiti drugačije.
Takođe volim sistem prikupljanja čudovišta sličan Pokémon-u i složeni način na koji kasnije možete spojiti karte kako biste stvorili nova moćna čudovišta, dok im „nasleđujete“ veštine od njihovih „roditelja“ koje inače ne bi mogli da koriste. To ima dubinu i stvarno može pomoći kod snažnih bosova.
Najviše od svega, međutim, volim menadžment vremena van borbe. Nikada nisam igrao Personu zbog tamnica, već zbog prilike da se družim s likovima koje zavolim, živeći u područjima Japana u kojima bih i sam bio srećan. Podizanje „društvenih veza“ s drugim likovima pomaže u borbi, jer je svaka društvena veza povezana s tarot kartom, a čudovišta koja pripadaju istoj „karti“ dobijaju bonuse kada ih mešate, ako imate pristojan društveni skor. Ali vredelo bi to i da ove stvari nisu povezane s borbenim sistemom. Jednostavno su previše dobre.
To nisu jedine stvari koje možete raditi u „slobodno vreme“. Takođe možete provesti vreme igrajući se, učeći ili trenirajući, što sve pruža bonuse vašim ličnim atributima. Nemoguće je sve uraditi u bilo kojoj partiji Persone, a isprobavanje različitih putanja kroz ograničeno vreme koje imate u menadžmentu stila života ovih igara dodaje mnogo vrednosti i šarma igri.
Iako lično preferiram bogatiju pripovednu strukturu Persone 4, nepopustljivi fokus i intenzitet Persone 3 znače da i dalje stoji kao jedna od najvećih i najinteligentnijih priča u video igrama. Developeri nisu previše dirali to (odlučivši da izostave „post-igru“ koja je tehnički bila nepotrebna, ali ipak dobro ocenjena), i inače su se fokusirali na modernizaciju izgleda i toka igre kako bi je učinili najzabavnijom verzijom Persone 3 do sada. Međutim, ja se radujem neizbežnoj objavi da će i Persona 4 dobiti ovaj tretman.
