Iako se Starlink konstelacija satelita stalno uvećava novim lansiranjima, istovremeno se odvija i suprotan proces, manje poznat javnosti: redovno i namerno uništavanje starih ili nefunkcionalnih satelita u Zemljinoj atmosferi. Prema procenama stručnjaka, u proseku jedan do dva Starlink satelita dnevno prolaze kroz proces deorbitiranja, gde sagorevaju pri ponovnom ulasku u atmosferu. Iako ova praksa služi kao ključni mehanizam za smanjenje svemirskog otpada, ona otvara nova pitanja o dugoročnom uticaju ove masovne „nebeske klanice“ na ekološko zdravlje naše planete.
1. Planirani odlazak: Kontrolisano sagorevanje
Kompanija koja stoji iza Starlink projekta lansirala je hiljade satelita u nisku Zemljinu orbitu (LEO) sa ciljem pružanja globalnog internet pristupa. Da bi konstelacija ostala operativna i da se ne bi preopteretio prostor, svi sateliti imaju ograničen životni vek, procenjen na oko pet do sedam godina.
Umesto da postanu svemirsko smeće, Starlink sateliti su dizajnirani da proaktivno deorbitiraju kada im se misija završi ili ako dođe do kvara. To se radi spuštanjem satelita u nižu orbitu, gde atmosferski otpor postaje dovoljno jak da ih uspori. Proces se završava nekontrolisanim, ali potpuno bezbednim sagorevanjem satelita pri ponovnom ulasku u gušće slojeve atmosfere, daleko od naseljenih područja, čime se minimizira rizik za ljude na zemlji.
Prema podacima koje prati nezavisni astronom, stopa deorbitiranja se trenutno kreće oko jednog do dva satelita dnevno, ali se očekuje da će taj broj rasti. Kako se broj aktivnih satelita u orbiti uvećava, a životni vek ističe sve većem broju njih, neki eksperti predviđaju da će u bliskoj budućnosti taj broj dostići i pet dnevnih povrataka.
2. Izazov svemirskog otpada: Borba protiv Kesslerovog sindroma
Ova praksa SpaceX kompanije, iako naizgled alarmantna, deo je odgovornijeg pristupa upravljanju svemirskim resursima. Klasični sateliti često ostanu u orbiti desetinama ili čak stotinama godina nakon što prestanu da rade.
Konstantno uklanjanje satelita iz orbite direktno je povezano sa prevencijom Kesslerovog sindroma – hipotetičkog scenarija gde gustina svemirskog otpada u LEO postaje toliko visoka da sudari generišu sve više i više fragmenata, stvarajući kaskadni efekat koji bi mogao učiniti orbitu neupotrebljivom za buduće generacije. Aktivno deorbitiranje se smatra ključnom mjerom za ublažavanje tog rizika.
Svi sateliti su opremljeni sopstvenim pogonskim sistemima (Hall-effect thrusters) koji im omogućavaju autonomno manevrisanje i izbegavanje sudara dok su aktivni, kao i kontrolisano spuštanje u gornje slojeve atmosfere na kraju misije.
3. Ekološka enigma: Uticaj na Zemljinu atmosferu
Iako je rizik po ljude na tlu praktično ravan nuli, naučnici su sve zabrinutiji zbog potencijalnog kumulativnog uticaja hiljada satelita koji se godišnje dezintegrišu u atmosferi. Sateliti su napravljeni od raznih metala i materijala, uključujući aluminijum, niobijum i bakar. Kada ti materijali sagore, oni oslobađaju fine čestice, kao što je aluminijum-oksid, direktno u gornje slojeve atmosfere – stratosferu i mezosferu.
Glavne ekološke brige su sledeće:
- Zagađenje gornjih slojeva atmosfere: Neki izveštaji ukazuju da značajan procenat čestica aerosola u stratosferi već potiče od sagorelih satelita i raketnih ostataka. Postoji strah da bi stalni dotok ovih čestica mogao da utiče na hemiju ozonskog omotača ili da deluje kao reflektujuća površina, potencijalno doprinoseći zagrevanju atmosfere.
- Ometanje naučnih posmatranja: Iako deorbitiranje rešava problem smeća u orbiti, veliki broj svetlećih tragova koje ostavljaju sateliti koji sagore stvara optičku smetnju za astronome, dodatno komplikujući posmatranje i istraživanje svemira sa Zemlje.
Dok SpaceX nastavlja da proširuje svoju konstelaciju ka planiranom broju od čak 42.000 satelita, pozivi naučne zajednice za strožijim globalnim propisima i većom transparentnošću u vezi sa sastavom i sudbinom megakonstelacija postaju sve glasniji.
