Iza svakog finala stoje sati provedeni u laboratoriji, kreativna rešenja, neuspeli testovi, popravljene greške i tim ljudi koji uči brže nego što rokovi dozvoljavaju. H-Bridges, studentski tim sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, ove godine obezbedio je plasman u finale međunarodnog takmičenja International Future Energy Challenge (IFEC), u organizaciji IEEE, koje će se održati u Belgiji. Njihov ovogodišnji zadatak je razvoj bidirekcionog on-board punjača za električna vozila: uređaja koji povezuje energetsku elektroniku, elektromobilnost i budućnost pametnih elektroenergetskih mreža.
U razgovoru sa članovima tima pričali smo o tome kako izgleda razvoj jednog ovakvog prototipa iznutra, šta zapravo podrazumeva put do finala, koliko je teško spojiti fakultet, laboratoriju i saradnju sa kompanijama, ali i zašto su ovakvi studentski projekti mnogo više od samog takmičenja.
- H-Bridges tim se i ove godine plasirao u finale međunarodnog IEEE IFEC takmičenja u Belgiji. Koliko je veliki ovaj uspeh i šta on predstavlja za jedan studentski tim sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu?
Smatramo da je ovaj plasman pokazatelj da je, uz adekvatno mentorstvo, dobre ideje i ambiciozan tim mladih ljudi, moguće ostvariti velike rezultate i na međunarodnoj sceni, rame uz rame sa timovima sa prestižnih svetskih univerziteta.
To potvrđuju i rezultati koje H-Bridges tim ostvaruje tokom godina. Bez obzira na smenu generacija, tim uspeva da održi kontinuitet i da se iznova dokazuje na IFEC takmičenju.
Velika nam je čast što imamo priliku da predstavljamo Elektrotehnički fakultet, Univerzitet u Beogradu i Srbiju u ovako pozitivnom svetlu. Nadamo se da će naš primer ohrabriti i druge mlade inženjere i istraživače da istraju u onome što rade.
- Za one koji se prvi put susreću sa H-Bridges timom: Ko ste vi, čime se bavite i kako izgleda rad jednog studentskog tima koji razvija ozbiljna rešenja iz oblasti energetske elektronike?
H-Bridges je studentski tim sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu koji okuplja sve studente zainteresovane za energetsku elektroniku i istraživački rad. Znanje stečeno na fakultetu primenjujemo za izradu celogodišnjeg projekta i uređaja koji nalazi upotrebu u industriji.
Tim postoji dugi niz godina i iza sebe ima značajne rezultate na IFEC takmičenju, uključujući i dva osvojena prva mesta. Ipak, ono što je nama možda najvažnije jeste kontinuitet – svaka nova generacija preuzima znanje od prethodne i nastavlja da ga nadograđuje kroz novi projekat.
Rad u timu nije samo priprema za takmičenje, već ceo proces razvoja jednog ozbiljnog sistema: od razumevanja zadatka i podele odgovornosti, preko projektovanja i testiranja, do trenutka kada prototip treba predstaviti pred stručnim žirijem uz obrazloženje svakog važnog koraka i odluke.
U timu postoje različite oblasti rada, i osnovna podela je na tri podtima: tim za hardver, tim za firmver i upravljanje i tim za prikupljanje sredstava i odnose sa javnošću. H- Bridges okuplja studente sa različitih smerova ETF-a, ali i sa drugih fakulteta, poput Mašinskog, Računarskog fakulteta, Fizičkog fakulteta… Kod nas je dobrodošao svako ko ima želju da uči, radi i doprinese timu.
H-Bridges je prostor u kom studenti prvi put osete kako izgleda pravi inženjerski rad, sa rokovima, odgovornošću, nepredviđenim problemima i osećajem da ono što naprave ima realnu vrednost.
- Ove godine razvijate bidirekcioni on-board punjač za električna vozila. Šta taj uređaj zapravo radi i zašto je takva tehnologija važna u kontekstu budućnosti energetike i elektromobilnosti?
Bidirekcioni on-board punjač je uređaj koji se nalazi u električnom vozilu i omogućava punjenje baterije iz elektroenergetske mreže, ali i obrnut smer prenosa energije iz baterije vozila nazad ka mreži ili nekom potrošaču. Drugim rečima, električni automobil se ne posmatra samo kao potrošač električne energije, već potencijalno i kao mali izvor ili skladište energije. Uz sve ovo, potrebno je obezbediti i veoma visoku efikasnost od 92% I galvansku izolovanost punjača od električne mreže zbog bezbednosti.
Takva tehnologija postaje sve važnija sa razvojem električnih vozila, obnovljivih izvora energije i pametnih elektroenergetskih mreža uz sve veće probleme nastale zbog izraženog globalnog zagrevanja. Zbog toga će u budućnosti skladištenje energije i fleksibilno upravljanje potrošnjom imati sve veću ulogu. Upravo zato je ovaj projekat zanimljiv, jer povezuje energetsku elektroniku, elektromobilnost i budućnost elektroenergetskih mreža kroz jedan konkretan uređaj koji studenti razvijaju od početka do kraja.
- Većina ljudi vidi samo finale, putovanje i fotografije sa takmičenja. Kako zapravo izgleda razvoj jednog ovakvog prototipa iza scene, od ideje, preko dizajna, do testiranja? Iza scene to izgleda mnogo manje glamurozno nego što se na kraju vidi na fotografijama sa takmičenja.
Proces obično kreće od razumevanja zahteva takmičenja i podele sistema na manje celine. Svaki deo tima preuzima svoj deo odgovornosti – neko radi na elektronici, neko na upravljanju, neko na mehaničkim detaljima, neko na testiranju i integraciji.
Najzahtevniji deo dolazi upravo kada se sve te celine spoje u jedan sistem, jer tada teorija, simulacije i realni hardver moraju da počnu da “pričaju istim jezikom”.
Mnogo vremena odlazi na otkrivanje problema: zašto signal ne izgleda kako treba, zašto se neka zaštita aktivira, zašto se ponašanje sistema razlikuje od očekivanog. To su trenuci u kojima se najviše uči, ali i u kojima tim najviše sazreva. Finale i fotografije su samo završni deo priče – iza toga stoje meseci rada, grešaka, ispravki i zajedničkog pokušaja da se prototip dovede do stanja u kom može da izdrži ozbiljno testiranje pred međunarodnim žirijem.
- Koji su bili najveći tehnički izazovi u ovom ciklusu i šta ste morali da naučite ili unapredite kako biste prototip doveli do finalne faze?
Najveći izazov bio je pronaći dobar kompromis između više zahteva koji se međusobno često “sudaraju”. Uređaj mora da bude dovoljno snažan, efikasan i pouzdan, ali istovremeno kompaktan, cenovno pristupačan i bezbedan za rad. Prema zahtevima takmičenja, naš punjač treba da ostvari snagu od 1 kW, efikasnost od najmanje 92% pri nominalnom opterećenju, visoku gustinu snage i plug-and-play funkcionalnost, uz galvansku izolaciju i mogućnost povezivanja sa elektroenergetskom mrežom.
To znači da nije dovoljno samo napraviti uređaj koji “radi”. Potrebno je pažljivo birati topologiju, komponente, način upravljanja i zaštite, a zatim sve to uklopiti u sistem koji može stabilno da funkcioniše u oba smera prenosa energije. Upravo taj balans između kvaliteta, cene, dimenzija i pouzdanosti bio je jedan od najvećih izazova ovog ciklusa. Kroz taj proces tim je najviše napredovao u razumevanju realnog ponašanja energetskih pretvarača.
- Pored tehničkog rada, H-Bridges tim sarađuje sa raznim kompanijama i samostalno obezbeđuje deo sredstava za razvoj i takmičenje. Koliko je taj poslovni i organizacioni deo važan za studente koji žele da postanu inženjeri?
To je važan deo rada u H-Bridges timu i odlična priprema za svaki posao koji sledi nakon studija. Propozicije nalažu da timovi sami obezbede sredstva za razvoj prototipa, nabavku komponenti i odlazak na polufinale i finale. Na taj način studenti se vrlo rano susreću sa nečim što ih kasnije čeka i u industriji: dobra ideja nije dovoljna sama po sebi, već je potrebno obezbediti ljude, resurse, podršku i poverenje da bi se ona zaista realizovala.
Zbog toga članovi tima, pored inženjerskog rada, ulaze i u svet komunikacije sa kompanijama, sastanaka, prezentacija, medija, organizacije događaja i dugoročnih partnerstava. To je iskustvo koje se teško stiče kroz klasične predmete, a veoma je važno za svakoga ko želi da jednog dana vodi projekat, tim ili sopstveno tehničko rešenje.
Saradnja sa kompanijama za nas nije samo finansijska podrška. Trudimo se da ona bude obostrano korisna – kroz vidljivost partnera, povezivanje sa studentima, promociju praksi i zaposlenja, ali i kroz događaje poput simulacije razgovora za posao, panel diskusija i Career Bridge-a. Na taj način H-Bridges postaje neka vrsta mosta između fakulteta, studenata i industrije.
Pored kompanija, podršku nam pružaju i zainteresovani pojedinci koji prate naš rad i koji su nas podržali kroz crowdfunding kampanju, što je pokazatelj da ljudi prepoznaju vrednost studentskog rada i žele da budu deo priče koju gradimo.
- Kako izgleda put jednog tima kroz IFEC takmičenje: od prve prijave i kvalifikacione faze, preko polufinala, do finala u Belgiji? Šta svaka od tih faza zapravo podrazumeva?
Prva faza takmičenja je kvalifikaciona faza i za nju je rok obično veoma kratak. U toj fazi timovi predaju predlog rešenja, odnosno tehnički opis ideje za prototip, najčešće na oko 15 do 20 strana, u zavisnosti od ciklusa takmičenja. U tom dokumentu potrebno je objasniti osnovni koncept uređaja, izbor komponenti, topologiju kola, očekivane izazove, predložena rešenja, kao i okvirni plan realizacije i prikupljanja sredstava.
Ukoliko je predlog tehnički dobro obrazložen, jasan i ekonomski opravdan, tim se plasira u polufinale. Polufinalna faza podrazumeva detaljnu prezentaciju rešenja pred stručnim žirijem. Tada se ne ocenjuje samo ideja, već i koliko tim razume strukturu i način rada svog prototipa. Žiri postavlja pitanja o tehničkim odlukama, mogućim problemima, performansama i načinu realizacije, pa je veoma važno da tim ne poznaje samo “lepu prezentaciju”, već i suštinu sistema koji razvija.
Naš tim je ove godine uspešno prošao prve dve faze takmičenja. Nakon polufinala održanog u martu u San Antoniju, u Teksasu, i zvanične odluke žirija, obezbedili smo plasman u finale IFEC takmičenja, koje će se održati od 13. do 17. jula u Luvenu, u Belgiji. Finale predstavlja završnu fazu u kojoj se prikazuje konačna verzija prototipa i proverava koliko rešenje ispunjava zahteve zadate od strane organizatora.
- Kada prototip ode na finale u Belgiju, on više nije samo studentski projekat na stolu u laboratoriji. Šta se tada zapravo testira – sam uređaj, tim koji stoji iza njega, ili sposobnost da se reši problem koji se pojavi u realnom trenutku?
Kada prototip ode na finale, pre svega se proverava samo rešenje – da li uređaj ispunjava tehničke zahteve, da li radi stabilno, efikasno i bezbedno, i da li ono što smo razvijali u laboratoriji može da prođe proveru u uslovima takmičenja. To je konačan izazov: prototip mora da pokaže da može da funkcioniše pouzdano i u zahtevnim uslovima koje propisuju organizatori.
Istovremeno, kroz takvo testiranje vidi se i koliko tim zaista poznaje sistem koji je napravio. Na finalu nije dovoljno samo doneti uređaj; potrebno je razumeti dobijene rezultate, objasniti odluke koje su donete tokom razvoja i pokazati da iza prototipa stoji ozbiljan inženjerski proces. Svaki član tima ima važnu ulogu, jer je svako odgovoran za određeni deo sistema: od upravljanja, modelovanja, PCB dizajna, zaštite i napajanja, pa
sve do obrazloženja organizacionih i finansijskih aspekata projekta.
Zato za nas finale nije samo završna prezentacija, već provera celog puta kroz koji je tim prošao.
Šta mislite da studenti najviše nauče kroz H-Bridges?
Učešće u H-Bridges timu moje kolege i ja ne posmatramo samo kao stručno usavršavanje ili dobru stavku u CV-ju, već kao važno životno iskustvo koje oblikuje način razmišljanja. Kroz svaki ciklus IFEC takmičenja studenti uče odgovornost, razvijaju kreativnost i radne navike, ali i socijalne veštine koje su neophodne za svaki dalji rad.
Možda je najvažnije to što članovi tima, ukoliko istraju do kraja ciklusa, imaju priliku da učestvuju u nečemu što nastaje od nule: od prve ideje do funkcionalnog prototipa. To je veliki iskorak u odnosu na klasične računske zadatke i fakultetske projekte, jer ovde rezultat više nije samo ocena ili predat izveštaj, već uređaj koji treba da radi u realnim uslovima.
Studntima je pružen i prostor da pronađu šta ih zaista zanima i prepoznaju svoje afinitete kroz rad u različitim podtimovima, ali i sloboda promene timova iz sezone u sezonu ili u okviru jedne godine. Upravo zato tim nije važan samo zbog takmičenja, već i zbog ljudi koji iz njega izlaze spremniji, sigurniji i svesniji svojih mogućnosti.
- H-Bridges iza sebe ima rezultate, ali svaki novi ciklus kreće skoro od nule: novi projekat, novi ljudi, novi rokovi. Kako se u timu prenosi znanje sa generacije na generaciju i koliko je taj kontinuitet važan za uspeh?
Kontinuitet je jedna od najvažnijih stvari u H-Bridges timu. Svaki ciklus donosi novi zadatak, nove ljude i nove rokove, ali tim ne kreće zaista od nule, jer se oslanja na iskustvo pre svega mentora, pa onda i prethodnih generacija. Stariji članovi prenose znanje mlađima kroz rad u laboratoriji, zajednička testiranja, dokumentaciju i svakodnevne konsultacije, a ceo proces, od početka do kraja, vodi mentor, dr Aleksandar Milić.
Taj kontinuitet ne odnosi se samo na tehničko znanje, već i na odnose koje tim gradi sa partnerima. Veliki deo naših sponzorskih partnera podržava H-Bridges već dugi niz godina i veoma nam je važno da se ti odnosi očuvaju iz generacije u generaciju. Zbog toga se početkom svake sezone organizuje svečani događaj posvećen proslavi uspeha i zahvalnosti našim partnerima.
Mnogi studenti nakon rada u timu nastave da se bave sličnim temama kroz diplomske, master i doktorske radove, posebno u oblastima energetske elektronike, digitalnog upravljanja pretvaračima i električnih pogona. Važno je i to što se iz H-Bridges iskustva ne razvijaju samo akademski radovi, već ponekad i konkretne preduzetničke ideje: jedan takav primer je i startup H4SOUND, koji je nastao kao nastavak rada na prototip stereo audio pojačavača u klasi D 2024. godine.
- Kada pogledate širu sliku, zašto je važno da studenti u Srbiji imaju priliku da rade na ovakvim projektima još tokom studija?
Elektrotehnika se danas razvija ogromnom brzinom, posebno u oblastima energetske elektronike, elektromobilnosti, automatike i digitalnog upravljanja. U takvom okruženju nije dovoljno samo razumeti teoriju, važno je što ranije videti kako ta teorija izgleda kada se primeni na konkretan sistem.
Ovakvi projekti studentima daju priliku da idu u korak sa industrijom još tokom studija. Za studente je posebno važno to što kroz ovakav rad mogu da naprave nešto svoje, da vide rezultat svog truda i da osete takmičarski duh na međunarodnom nivou. Upravo takva iskustva često najviše oblikuju mladog inženjera i pomognu mu da jasnije vidi kojim putem želi da nastavi.
- Šta biste poručili studentima, kompanijama i svima koji prate vaš rad pred odlazak na finale u Belgiju?
Studentima bismo poručili da ne čekaju idealan trenutak da se uključe u nešto što ih zanima. Mnogo toga se nauči tek onda kada se izađe iz zone komfora, kada se prihvati odgovornost i kada se radi na problemu koji nema unapred poznato rešenje. Nekada deluje da je cilj daleko, ali kroz uporan rad, dobar tim i spremnost da se uči iz grešaka, granice se pomeraju mnogo više nego što na početku izgleda moguće. Ovo sve pokazuje da zaista ima budućnosti u našoj zemlji.
Kompanijama i partnerima želimo da se zahvalimo na poverenju i podršci koju pružaju mladim ljudima i studentskim projektima. Njihova podrška za nas nije samo finansijska pomoć, već znak da industrija prepoznaje vrednost praktičnog znanja, istraživačkog rada i novih generacija inženjera. Takva saradnja povezuje fakultet i privredu na način koji studentima daje realnu priliku da se razvijaju.
A svima koji prate naš rad želimo da poručimo da ovakvi projekti pokazuju da studenti iz Srbije imaju znanje, energiju i ideje koje mogu da stoje rame uz rame sa timovima iz najrazvijenijih regiona u svetu. Finale u Belgiji za nas jeste takmičenje, ali je i prilika da pokažemo šta može da nastane kada se mladim ljudima pruže poverenje, prostor i podrška da rade na nečemu velikom.
