Od visokotehnoloških borbenih mašina do superkompjutera i ubilačkih robota, naučna fantastika ima mnogo toga da kaže o ratu. Možda će vas iznenaditi da su neke vlade, uključujući one Velike Britanije i Francuske, sada usmerile pažnju na ove fantastične priče kao način da razmisle o mogućim budućnostima i pokušaju da se zaštite od potencijalnih pretnji.

Već dugo vremena, pisci naučne fantastike proriču futurističke tehnologije koje su kasnije postale stvarnost. Godine 1964, Artur C. Klark je poznato predvideo internet. A 1983. godine, Isak Asimov je predvideo da će savremeni život postati nemoguć bez računara.

Ovo predviđanje je privuklo pažnju vlada. Ne samo da naučna fantastika može da nam pomogne da zamislimo budućnost oblikovanu novim tehnologijama, već može da nam pruži i važne lekcije o potencijalnim pretnjama.

Naučna fantastika se bavi brojnim pitanjima koja verovatno utiču na istraživanje odbrane o ratu i ublažavanju rizika. Dok nikada ne možemo potpuno precizno predvideti budućnost, važno je da naši lideri i donosioci odluka nauče iz scenarija prikazanih u naučnoj fantastici kako bismo izbegli distopijske ishode koje neki romani sugerišu.

Evo četiri pitanja iz naučne fantastike koja vlade možda razmatraju.

1. Super vojnici

Super vojnici su glavna tema naučne fantastike i dolaze u mnogim oblicima. Često su „super“ zahvaljujući svojoj tehnologiji, kao što je slučaj u romanu „Zvezdani marinci“ Roberta A. Hajnlajna (1959) i „Večni rat“ Džoa Haldemana (1974). Međutim, savremeni primeri takođe istražuju kako se super vojnici mogu dodatno unaprediti sa jačim mišićima i čak dodatnim organima.

Ovi super vojnici su jači, brži i bolje sposobni da vode rat, pa nisu iznenađujuće često prisutne mnoge moralne i etičke posledice njihove uloge. Borbeni računar u „Večnom ratu“ ima moć da uništi sve vojnike koji ne slede naređenja.

U međuvremenu, u popularnoj igri sa pričom „Warhammer 40,000“, ratnici nalik monasima imaju ugrađeno drugo srce, treću pluća i čitav niz dodatnih implanta kako bi preživeli na bojnom polju. Poznati kao Space Marines, promenjeni su u tolikoj meri da gube kontakt sa stvarima koje su ih prvobitno činile ljudskim.

2. Dronovi

Operacije dronova igraju sve važniju ulogu u savremenom ratovanju, pri čemu Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici koriste dronove Predator i Reaper za nadgledanje neba i eliminaciju osumnjičenih terorista izdaleka. U poslednje vreme, videli smo primere upotrebe pomorskih dronova u ratu u Ukrajini.

Međutim, naučna fantastika je dugo predviđala ovu vrstu ratovanja i, ako ništa drugo, to je jednostavno logična nastavak kompjuterizacije svakodnevnog života.

U romanu „Enderova igra“ Orsona Skota Karda (1985), dečak-protagonista Ender Viggin je odveden u Battle School gde učestvuje u nizu složenih vojnih vežbi koristeći kompjutere za simulaciju rata protiv udaljenog vanzemaljskog neprijatelja. Tek nakon što uništi vanzemaljsku matičnu planetu, Ender otkriva da nije igrao igru, već komandovao stvarnim snagama koje se bore u svemiru.

U nedavnom članku, tvrdim da „Enderova igra“ i predviđa i bavi se mnogim ključnim debatama koje danas vodimo u ovoj oblasti. To uključuje način na koji se biraju ciljevi i moralna i etička pitanja oko udaljenog ubijanja. Kako dronovi postaju sve češći u svakodnevnom životu civila, ova pitanja će samo postati hitnija.

3. Bioinženjering

Pored dronova i naprednih kompjuterskih tehnologija, možemo razmotriti i biološke nauke i ulogu životinja koje se koriste za podršku humanitarnim operacijama u ratu. U romanu „Psi rata“ Adrijana Čajkovskog (2017), protagonista je bio-inženjerski pas – doslovno, pas-ratnik (plaćenik) – koji slepo izvršava naređenja sve dok jednog dana ne otkriva da njegovi gospodari nisu baš „dobri momci“ kakvi su se prvobitno predstavljali.

Kao što je često slučaj sa najboljim delima naučne fantastike, „Psi rata“ postavlja mnoga etička i moralna pitanja o ljudskoj prirodi, uključujući način na koji ljudi često koriste druge i kako životinje uklapamo u naš moralni okvir.

Na primer, slučaj psa Kuno koji je spasio živote vojnika u Avganistanu i dobio pseću verziju Viktorijinog krsta. Ako planiramo da šaljemo životinje u opasne situacije kako bismo podržali vojnike ili tražili preživele u zemljotresima, možda bi i životinje trebale biti poboljšane kako bi se smanjili rizici i poboljšale njihove sposobnosti u onome što rade?

4. Modifikacija ponašanja

Naučna fantastika mnogo govori o drogama i načinu na koji hemikalije mogu biti korišćene za izobličavanje stvarnosti i modifikaciju ponašanja. Možda najpoznatiji autor u ovoj oblasti je Filip K. Dik, sa romanima kao što su „Tri stigmate Palmara Eldriča“ (1964), „Ubik“ (1969) i „Plovi, moje suze, rek’o je policajac“ (1974), koji se bave varijacijama ove teme.

Takođe, tu je film „Serenity“ (2005) (i njegova nedostajuća TV serija, „Firefly“), u kojem kapetan Mal Reynolds i njegova posada putuju na planetu Miranda kako bi otkrili mračne posledice droga korišćenih za kontrolu populacija i činjenje ljudi poslušnijim.

Dok ovi primeri mogu delovati zastrašujuće, nisu ni izbliza uporedivi sa eksperimentima koje je sprovodila CIA u stvarnom životu.

Ka kraju Vijetnamskog rata, otkrivene su informacije da je CIA sprovodila ilegalne ljudske eksperimente u cilju razvoja droga za ispiranje mozga i mučenje. Ova operacija, poznata kao MK-ULTRA, postala je javna na saslušanju u senatu 1977. godine.

Iako se nadamo da su takvi ekstremni i strašni eksperimenti prošlost, koncept modifikacije ponašanja i dalje je važan u istraživanjima u oblasti odbrane, iako možda ne u istoj meri kao sredinom prošlog veka.

Zaista, mnogi bi rekli da je društveni medij sada globalno bojno polje, sa informacijskim ratom kao stvarnom pretnjom bezbednosti, i da su Rusija i Kina optužene za vođenje sajber kampanja protiv Zapada.