Nazovi me mazohistom, ali volim precizne platformere sa gomilom šiljaka. Što više šiljaka, to bolje. Usavršavanje tajminga tvojih akcija i konačno dostizanje kraja nivoa uvek je zadovoljavajuće. Ako ti ovo zvuči privlačno, treba da znaš za Love Eternal, nadolazeći 2D platformer sa zanimljivom mehanikom okretanja gravitacije, koji obećava izazov za sve ljubitelje ovog žanra.
Isprobali smo Love Eternal, igru koju je razvila ekipa iz brlka – mali studio koji čine dvoje braće i jedan kompozitor – i objavio Ysbyrd Games. Ovaj horor platformer će te uplašiti na više načina, pa pročitaj naše utiske u nastavku.
Odmah ću preći na stvar – Love Eternal je jedan od najtečnijih i najpreciznijih platformera koje sam igrao u poslednje vreme. Svaka akcija je bila trenutna, a svaka greška koju sam napravio bila je isključivo moja, a ne greška igre. Nema ničega klizavog ili čudnog u načinu na koji se lik kreće, jednostavno je dovedeno do savršenstva.
Igra te polako uvodi u platformerske izazove. Šiljci i laserske kapije blokiraju ti put, ali ti imaš sposobnost da menjaš gravitaciju. Dakle, možeš da se prevrneš, ali samo jednom. Tvoja stopala moraju dodirnuti čvrsto tlo kako bi se mogla ponovo okrenuti, i tu leži deo izazova.
Ubrzo otkrivaš crvene dragulje unutar nivoa koji ti omogućavaju da se okreneš u vazduhu po drugi put, što dodaje novu dimenziju platformingu. Postoji određena inercija pri preokretanju gravitacije, pa ako to uradiš prerano (ili prekasno), možeš udariti u šiljke, što će te naterati da ponovo pokreneš nivo. Na sreću, ponovno pokretanje je trenutno, što omogućava puno neprekidnog pokušavanja i grešaka.
Korišćenje samog vazduha kao sredstva za putovanje, umesto da se u potpunosti oslanjaš na veštine poput skakanja po zidovima, čini ovu igru drugačijom od svojih vršnjaka, iako sam siguran da ima još mnogo prepreka koje treba videti. Uprkos šiljcima i laserima, brzo sam se navikao na Love Eternal i ušao u stanje toka, samo da bi moja demo verzija završila brže nego što sam želeo.
Ipak, Love Eternal nudi više od solidnog platforminga. Postoji horor element koji me veoma intrigira. Nisam veliki ljubitelj horora, ali ne mogu da se setim mnogo primera koji kombinuju horor sa platformerskim žanrom.
Postoje i narativni elementi koji prate naš lik – Maya – i njenu porodicu, koja iznenada nestaje tokom obične porodične večere. Nakon što izlazi iz hodnika i pronalazi napuštenu trpezariju, kreće u svet i otkriva mračnu, pećinsku sredinu umesto poznatog okruženja.
Piksel art prikazuje skicirane linije i odiše gotovo uznemirujućom tamom. U jednom trenutku, na kraju demo verzije, Maya pronalazi svog oca, samo da bi se on pretvorio u užasnu kreaturu sa monstruoznim rukama i nogama, poput nečega iz noćne more. Animacija je savršena uprkos tome što su sprite-ovi likova mali u poređenju sa ostatkom igre, tako da je izgled igre zaista dobro izveden.
Čak i kad su u pitanju indie igre, trudim se da budem svestan budućih izdanja koja bi mogla postati veliki hit. Love Eternal ima taj potencijal, nešto što bi moglo rivalisati popularnosti igara kao što su Super Meat Boy i Celeste. Jedva čekam da vidim šta ovaj mali razvojni tim može da postigne.
