Iwakura Aria mi je privukla pažnju iz nekoliko razloga: to je vizuelna novela (VN) studija MAGES, a kao veliki obožavalac igre Steins;Gate i ostatka tog serijala, odigraću bilo šta na šta MAGES stavi svoje ime. Drugo, projekat je poređen sa naslovima kao što su The House in Fata Morgana, Raging Loop i Umineko, a kao veliki fan svih tih igara, odigrao bih bilo šta drugo što igra u istoj ligi. Treće, umetnički stil je prelep. Tako da sam ušao u igru očekujući mračnu misteriju, a dobio sam to i mnogo više.
Za početak, nisam imao pojma da je Iwakura Aria safička romansa (tj. priča o romansi između dve žene). Međutim, daleko od slatke priče o mladalačkoj ljubavi, ovaj VN ima zaista mračne ivice. Počinje tako što mlada žena iz siromašne porodice biva angažovana od strane bezobrazno bogatog udovca da bude sobarica koja živi u kući i sluškinja za njegovu kćerku nalik lutki. U početku, kćerka je neprijateljski nastrojena prema novoj sobarici, koja je apsolutno prestravljena da će zbog toga dobiti otkaz. Tu ulazimo u prvu ključnu temu – ispod velikog dela igre Iwakura Aria provlači se tiha kritika moći koju bogati imaju nad onima koje iskorišćavaju. Igra nije napadna po tom pitanju, ali je veoma komforna sa zapažanjima koja iznosi o ekscesima i nehumanosti elite.
Međutim, kćerka na kraju odlučuje da prihvati sobaricu, i odatle romansa počinje da cveta. Istovremeno, od samog početka, postoji mračna misterija vezana za obe devojke, kao i za oca. Priča vas ohrabruje da pustite mašti na volju i zalutate u zaista jezive predele, pre velikog otkrića otprilike na pola puta, dok se ostatak narativa bavi posledicama i reperkusijama (kao i vođenjem do jednog od desetak krajeva).
Očigledno, ne mogu ovde da otkrivam nikakve spojlere, međutim, dozvoliću da upozorenje o sadržaju sa Steama govori samo za sebe: „Sadrži vulgaran jezik, nasilje i krv, teme samoubistva i samopovređivanja, i seksualni sadržaj, uključujući i pominjanje seksualnog nasilja.“ Kao što vidite, narativ zaista zalazi u neka veoma mračna mesta. Ipak, važno je napomenuti da nije bespotrebno eksplicitna. Iwakura Aria je besramno zrela i odrasla, ali sa poetskom svrhom.
Takođe je prelepo napisana, mada bih voleo da sam je čitao na maternjem jeziku. Lokalizacija je kompetentna, ali možda pomalo zbrzana i kao rezultat toga, bezizražajna. Iako nemam japanski original, mnoge izgovorene rečenice impliciraju neku vrstu evokativne, gotsko-romantične upotrebe jezika koju je prevedeni scenario možda mogao uhvatiti sa više poleta. S tim rečeno, prevod nikada ne staje na put pravilnom artikulisanju mnogih upečatljivih momenata tokom priče.
Sa trajanjem od oko 15 sati, Iwakura Aria je jedna od retkih vizuelnih novela za koju sam zapravo osetio da je mogla biti duža. Iako je 15 sati značajno, ova konkretna priča pokriva mnogo tema i na kraju se dotiče nekih od njih na suviše kratak način da bi ih u potpunosti istražila do dubine koju zaslužuju. Glavni narativni elementi romanse i misterije teku lepo, ali Iwakura Aria povremeno ima takav književni kvalitet da je teško ne poželeti da uradi i više. Znam da sam ovde neodređen, ali opet, želim da izbegnem spojlere, koji počinju da se pojavljuju već u prvih nekoliko sati nakon uvoda. Ono što je razočaravajuće u vezi sa ovim narativom nije kvalitet pisanja. Naprotiv. Ljudi koji su ovo pisali očigledno su sposobni da ispletu priču koja pogađa i intelektualne i emotivne note, i bilo bi dobro videti ih da su se više posvetili onim prvim. I dalje ćete ostati zamišljeni nakon igranja igre Iwakura Aria, ali ćete se takođe pitati šta je još mogla da kaže.
Moguće je, međutim, da je Iwakura Aria razvijena malo prebrzo sa suviše malim budžetom da bismo dobili punu kreativnu viziju pisca, Gogo Nemurua. Najveći nagoveštaj ovde je umetnički stil. Postoje samo četiri lika kojima su dati sprajtovi da bi ih vizuelizovali, uprkos tome što postoji još nekoliko likova koji igraju dovoljno veliku ulogu da je nedostatak vizuelnog prikaza upadljiv. U međuvremenu, iako postoji nekoliko CG crteža (i prelepi su kada se pojave), developer se takođe odlučio za seriju crno-belih panela u stilu mange kako bi prikazao mnoge ključne trenutke u priči. Iako su oni sami po sebi lepo nacrtani, nedostaje im lepota CG-ova i sprajtova koja oduzima dah, i očigledno su urađeni mnogo brže. Možda bi developer branio ovaj „pristup panelima“ kao način prikazivanja ekstremnijih trenutaka igre na način na koji bi se jedan CG mučio, ali moj osećaj je da se ovo svelo na budžet.
Druga velika propuštena prilika je u sistemu mape. Periodično, biće vam predstavljena mapa jednog od spratova vile u kojoj se priča odvija. Tamo možete izabrati koje sobe želite da posetite. Nekoliko soba će biti označeno crvenom bojom, i morate ih posetiti da biste napredovali kroz priču. Druge sobe nisu označene i opcione su, ali njihova poseta će vam generalno pružiti nekoliko dodatnih rečenica detalja ili šansu za „bonus“ susret sa nekim likom.
Developeri su mogli uraditi mnogo više sa ovim sistemom. Dati igračima neke misterije da ih sami sastave. Uvesti sporedne priče koje bi se odvijale paralelno sa glavnom radnjom. Dodati zagonetke ili stvari za otključavanje ili neki drugi razlog za pravo istraživanje – ili alternativno, možda čak i kažnjavati igrače što su znatiželjni. Ovo je vrlo lako moglo biti pamtljiva gameplay mehanika, ali umesto toga, možda opet zbog budžetskih ograničenja, na kraju samo stoji tu, jedva iskorišćen.
Sve ovo može zvučati kao kritika igre Iwakura Aria, i pretpostavljam da sam na neki način razočaran time, ali samo zato što je vrlo lako mogla biti još jedan House in Fata Morgana. Intenzitet tema je tu. Umetnost je u rangu sa najboljom VN umetnošću koju sam ikada imao zadovoljstvo da vidim. Pisanje je prelepo elokventno, i ovo je retka vizuelna novela koju bih rado uzeo u ruke kao pravi roman, gde bi stajala snažno na policama bilo koje knjižare protiv bilo koje druge literature. Ipak, čak i ovakva, Iwakura Aria je bolja od 99% drugih vizuelnih novela. Obavezno je štivo u ovakvom izdanju, i na samoj ivici da bude remek-delo, i to je na kraju razlog zašto sam razočaran što sasvim ne dostiže taj nivo.
