U svetu gde se granice između umetnosti i tehnologije neprestano brišu, malo je stvaralaca koji ih tako uspešno pomiruju kao Miloš Tasić. Od klasične umetničke škole do postdiplomskih studija filmske akademije, Miloš je svoju ljubav prema kinematografiji doveo do samog vrhunca imerzije: virtuelne realnosti (VR), koju s pravom naziva novom vrstom „digitalnog sna“. U ovom razgovoru, otkrivamo put vizionara koji stoji iza najnagrađivanijih domaćih VR projekata.
1. Miloše, da počnemo od početka – ko je Miloš Tasić kada isključiš PC i VR opremu?
Verovatno samo jedan zaljubljenik u umetnost, vizuelnu, auditorijalnu, narativnu… sve, sem baleta. Mada, ko zna, možda nekad u budućnosti i to zavolim, mada bi verovatno bilo nepraktično da se i sam oprobam u tome. Ultimativno sam zaljubljenik u kinematografsku umetnost, jer ona spaja sve prethodne.
2. Odakle potiče tvoja fascinacija vizuelnim medijima?
Bukvalno otkad znam za sebe volim vizuelnu umetnost. U osnovnoj školi sam voleo da crtam i slikam, a kasnije sam zbog toga upisao umetničku školu. Nakon toga sam počeo da tetoviram, i zahvaljujući tolikoj crtačkoj praksi uspeo sam da upišem umetničku akademiju, gde sam se prvi put ozbiljnije upoznao sa tehnologijom kroz grafički dizajn. Od tada sam počeo da istražujem sve kompleksnije tehnologije i da ih spajam sa umetnošću, kako bih u svojim delima postigao što veći osećaj imerzije. To me je kasnije odvelo u film i na postdiplomske studije filmske akademije, a zatim i u rad na delima u virtuelnoj realnosti, koja po meni predstavlja vrhunac imerzije u umetnosti, jer bukvalno stvara neku vrstu digitalnog sna.
3. Kako si stigao do vizuelnih efekata i animacije? Da li si oduvek znao da želiš da radiš u ovoj oblasti ili je to došlo postepeno?
Nekako je taj put došao prirodno, jer sam dolazio iz sveta crtanja i grafičkog dizajna, pa je samo bilo potrebno tim radovima dodati pokret i novu dimenziju. Bilo mi je zanimljivo što vizuelnim efektima u video radovima mogu da napravim nešto što je nemoguće ili veoma teško snimiti u stvarnosti, dok animacijom mogu da stvorim potpuno nove svetove. S druge strane, bilo je i praktično, jer sam animacijom mogao cele radove da uradim sam i sa manjim budžetima. Nisam morao da plaćam glumce, kupujem ili iznajmljujem opremu, niti da zavisim od vremenskih uslova i dozvola za snimanja na lokacijama, već sam sve mogao da napravim sam.
4. Kada si prvi put stavio VR headset i pomislio „Ovo je to, ovde želim da stvaram“? Šta te je toliko fascinirale kod te tehnologije?
Verovatno je to bilo negde oko 2016. ili 2017. godine, kada su se pojavile one kartonske kutije u koje se ubaci mobilni telefon i dobije se nekakav utisak virtuelne realnosti kada se gleda kroz njih. Istog trenutka sam poželeo da spojim tu tehnologiju sa filmskom umetnošću i odmah sam počeo da razmišljam o tome kako bi to bilo moguće tehnički izvesti. Prošlo je dosta vremena dok nisam probao pravi profesionalni VR uređaj i dok nisam kreirao svoj prvi VR rad, ali ljubav na prvi pogled desila se upravo tada. Bio sam uveren da će to biti budućnost.
5. Prelazak sa tradicionalnog filma ili VFX-a na 360° VR filmove je drastična promena. Koje su bile najveće prepreke i izazovi u tom procesu?
Osim što su procesi režije, montaže i kadriranja potpuno drugačiji, a opet nekako intuitivni ako se vodi snovima kao referencom za to kako ih treba režirati, najveći izazov bio je render. To je proces koji pretvara projekat u sam video fajl, a rezolucija slike za VR je čak 32 puta veća od standardne rezolucije za ekrane. Kako sam Oneiro radio na starijoj, prilično primitivnoj opremi koja nije bila profesionalnog standarda kao ona koju sada imam, i nisam znao da optimizujem softver i projekat za takav proces, sve je išlo mnogo sporije. Uz to sam koristio softver koji uopšte nije bio namenjen za VR, već sam improvizovao. Renderovanje je trajalo oko godinu i po dana, i skoro sve to vreme moj stari računar je morao da bude uključen, tako da mi grejanje u kući u tom periodu definitivno nije bilo potrebno, ti procesi su grejali dovoljno.
6. Da li pamtiš svoj prvi VR projekat? Kako je to iskustvo izgledalo i koliko se razlikovao od tvoje originalne vizije?
Moj prvi VR projekat je, zanimljivo, opet bio povezan sa snovima. Zvao se “Rekreacija sna u virtuelnoj realnosti” i u njemu sam pokušao da pretočim jednu scenu iz sna u virtuelni prostor, gde se iz prvog lica lebdi iznad kreveta. Tek kada sam završio taj rad, imao sam priliku da ga testiram na profesionalnom VR uređaju. Otišao sam kod Nikole Stojanovića na Elektronskom fakultetu, gde on predaje virtuelnu realnost, i to je bio moj prvi susret sa ozbiljnijom VR opremom. To me je fasciniralo i već posle nekoliko dana počeo sam da radim na projektu koji je kasnije postao Oneiro.
7. U kojim tehnologijama i softverima radiš? Šta je tvoj „toolkit“ za kreiranje VR filmova?
Uglavnom kombinujem različite softvere za 3D i 2D animaciju, kao i za video obradu. Do sada sam za 3D koristio Cinema 4D, za sklapanje scena, VFX i 2D animaciju After Effects, a za montažu i dizajn ambisoničnog prostornog zvuka Premiere Pro. U budućnosti planiram da se više prebacim na programe za kreaciju video igara, jer su mnogo pogodniji za VR, poput Unreal Enginea. Ipak, sve je to još u procesu učenja, jer mnoge stvari vezane za virtuelnu realnost i dalje nisu standardizovane, s obzirom na to da je reč o tehnologiji koja je još uvek veoma mlada.
8. „Oneiro“ – kakva je priča iza ovog projekta? Odakle je došla inspiracija i kako si došao na ideju da baš ovu priču ispričaš kroz VR medium?
Kako su poslednjih nekoliko godina vrlo aktuelne vesti o razvoju veštačke inteligencije i njenom uticaju na društvo, želeo sam da razvijem narativ iz suprotnog ugla. Ako bi takav program postao svestan na bilo koji način, kako bi izgledao njegov svet i šta bi mislio o ljudima?
Dok sam istraživao ovu temu, primetio sam mnoge sličnosti između načina na koji AI uči i načina na koji su u pojedinim člancima objašnjeni ljudski snovi. Glavni deo priče izgradio sam oko tih paralela, dok ime filma Oneiro potiče od starogrčke reči za san.
Virtuelna realnost se pokazala kao savršen medijum za ovu temu, jer omogućava da gledaoca postavim direktno u perspektivu AI programa i simbolički prikažem procese koji se odvijaju iza ekrana tokom interakcije sa ljudima. Cilj je bio da ovo prikažem kao ogledalo za našu vrstu, kroz koje šaljivo naglašavam neke naše mane, u nadi da ćemo se podstaći da radimo na njima i budemo bolji prema sebi, drugima i prirodi.
Vizuelno sam želeo da postignem asocijaciju na video igre, koristeći jarke boje i retro izgled objekata, kako bih naglasio da se radnja odvija unutar digitalnog sveta, drugačijeg od našeg. Scene su inspirisane nadrealizmom, polazeći od pretpostavke da, ako bi AI program bio svestan, ne bi posmatrao svet vizuelno kao mi, već bi stvarao apstraktna digitalna okruženja i nadrealne svetove od podataka, slično kao što naša podsvest često kreira apstraktne svetove u snovima.
9. Naziv „Oneiro“ dolazi od grčke reči za san. Koliko je sam medijum VR-a doprineo tome da film ima tu oniričku, snovitu atmosferu?
Sem što je sama tema filma vezana za snove, sam medijum je definitivno doprineo tome da ga lično doživljavam sličnim snu. Po meni, virtuelna realnost je ultimativna umetnost koja nas može u potpunosti uroniti u neke nove svetove i doprineti doživljaju toliko velike imersije koju smo prethodno mogli doživeti jedino u snovima.
10. Tehnički gledano, kakvi su bili izazovi produkcije 360° filma? Možeš li da nam otkriješ neke konkretne probleme koje si morao da rešiš tokom snimanja?
Ceo proces izrade VR filma Oneiro bio je uglavnom “trial and error”, jer nema mnogo uputstava ili smernica online za režiju i tehničku izradu VR filmova. Mnoge stvari sam morao da radim više puta pogrešno dok nisam pronašao pravi način, što je bilo izazovno ali i zabavno iskustvo iz kojeg sam mnogo naučio. Najveći izazov je definitivno bio render, jer je proces znatno zahtevniji nego za obične ekrane. Takođe, scena mora da se tretira kao celo okruženje, a ne samo kao pojedinačni kadar, a rezovi u montaži u VR-u ne funkcionišu baš dobro. Zbog toga je ceo film morao da bude napravljen kao jedan kontinuirani kadar, što je zahtevalo potpuno drugačiji pristup pisanju scenarija, različit od onog u tradicionalnim filmovima.
11. Film je višestruko nagrađivan. Koje su nagrade koje su ti najviše značile i zašto? Da li je neka nagrada bila potpuno neočekivana?
Iskreno, sve nagrade su mi bile iznenađenje. Još tokom prvih prikazivanja prijateljima video sam da ljudi pozitivno reaguju na film, ali nisam očekivao da će proći ovako dobro. Sve nagrade su mi drage, a najveći odjek u medijima izazvala je nagrada u Japanu. Ipak, možda mi je posebno draga jedna nezvanična nagrada koju su mi dali prijatelji iz CentarHuba nakon niške premijere filma u njihovom prostoru. Tokom premijere, na jednoj statui su šaljivo napisali pohvalnicu i poklonili mi je kao uspomenu na taj događaj. Iako nije bila zvanična nagrada, trud i rad koje su uložili da realizuju premijeru, uključujući tu statuu, učinili su je posebno dragocenom za mene.
12. Na kojim festivalima i manifestacijama je „Oneiro“ prikazivan do sada? Kako publika reaguje kada gleda film – postoji li razlika između publike koja je upoznata sa VR-om i one koja prvi put stavlja headset?
Film je do sada prikazan na preko 50 manifestacija širom sveta, tako da bi lista zauzela previše prostora u ovom intervjuu, pa pretpostavljam da je bolje da je preskočim.
Publika skoro bez izuzetka reaguje pozitivno, uglavnom na samu temu i scenario. U prvoj verziji filma bilo je par psovki na koje su pojedini reagovali negativno, ali sam ubrzo, uvidevši to, napravio nove verzije u kojima sam to izbrisao, i od tada su reakcije u znatnom broju pozitivnije.
Definitivno postoji razlika kada VR film Oneiro pogledaju oni koji se prvi put susreću sa virtuelnom realnošću i oni koji su je već više puta iskusili. Uglavnom, oni kojima je ovo prvo iskustvo doživljavaju jače fizičke senzacije tokom gledanja, jer se kamera kreće kroz virtuelni prostor, pa im to iskustvo izaziva neku vrstu podsvesne konfuzije, jer oči i um stiču utisak da se kreću, a telo stoji statično. Takođe, oni koji nemaju prethodnog iskustva u VR-u više hvale imersivnost samog iskustva i to koliko se razlikuje od tradicionalnih filmova, dok oni koji imaju prethodnog iskustva sa VR filmovima uglavnom pohvale scenario ili neki deo tehničke realizacije, kao što su režija ili dizajn zvuka.
13. Kako film prihvata domaća publika? Da li je reakcija drugačija nego na međunarodnim festivalima?
Najveća razlika je u tome što je kod domaće publike veći broj ljudi kojima je prvi put da se susreću sa virtuelnom realnošću. Dodatno, kada saznaju koliko je film nagrada osvojio u inostranstvu predstavljajući našu zemlju, uglavnom žele da me upoznaju i porazgovaraju o delu, na šta sam vrlo zahvalan. Od skoro je dostupna i verzija na srpskom, izložena kao deo izložbe u Palati Nauke u Beogradu, i do sada sam uglavnom dobio komentare od onih koji su gledali obe verzije da im se više sviđa srpska verzija od one na engleskom, ali mislim da je to samo zato što je na njihovom maternjem jeziku, na koji su navikli.
14. Kako vidiš budućnost VR filmova? Da li se polako pomera od „eksperimenta“ ka etabliranom mediju?
Iznenađujuće, još uvek ne vidim da se VR filmovi probijaju do širokih masa. Nekako su još uvek stvar niše, privlačeći uglavnom ljude iz tehnoloških krugova. Ipak, nadam se da će se to promeniti u budućnosti, jer VR nudi potpuno novo iskustvo koje se razlikuje i od video igara i od tradicionalnih filmova.
15. Koji su najveći mitovi ili zabluda koje ljudi imaju o VR filmovima? Šta bi voleo da više ljudi razume o ovom mediju?
Postoje dve stvari koje sam primetio. Prvo, ljudi često mešaju pojam virtuelne realnosti sa veštačkom inteligencijom. Iznenađen sam koliko puta je čak u medijima film Oneiro predstavljen kao film izrađen veštačkom inteligencijom, a ne u virtuelnoj realnosti. Drugo, neki ljudi se plaše virtuelne realnosti kao da je to neka vrsta bekstva od stvarnosti i nešto što može stvoriti zavisnost, dok je ona u stvari samo nova vrsta ekrana i drugačiji način da se doživi, ali i ispriča priča.
16. Gde vidiš VR tehnologiju za 5-10 godina? Šta misliš, koje tehnološke inovacije bi mogle da promene način na koji stvaramo ovakav sadržaj?
Verovatno će se virtuelna i izmenjena (augmented) realnost više proširiti među prosečnim korisnicima kada pametne naočare (smart glasses) postanu svakodnevica, jer je problem sa VR uređajima što su masivni i nisu praktični za upotrebu van kuće ili specijalizovanih prostora. Što se tiče kreacije sadržaja, definitivno će veštačka inteligencija uticati na proces nastajanja sadržaja u ovoj tehnologiji i nadam se da će ga olakšati i ubrzati, dok će ljudska kreativnost i dalje zadržati primat u kreiranju same ideje.
17. Da li već radiš na nekom novom projektu? Možeš li da nam otkriješ nešto o tome šta planiraš sledeće?
Imam nekoliko novih scenarija za VR filmove i pokušavam da dobijem podršku za njihovu realizaciju. Da li će ugledati svetlost VR ekrana… videćemo, poželite mi sreću…
18. Ako bi mogao da biraš, sa kojim rediteljem, VFX artistom ili kreativcem bi voleo da sarađuješ na nekom VR projektu? Čiji rad te inspiriše?
Većinom bih voleo da sarađujem sa ljudima koje lično poznajem ili od kojih sam učio. Većinu njih smatram riznicom znanja i bio bih počastvovan ako bi se otvorila prilika za saradnju u budućnosti.
Lista je prilično velika, ali izdvojio bih:
- Profesor Nikola Stojanović, jedan od pionira virtuelne realnosti na ovim prostorima
- Saša Stojanović, takođe VR pionir u Srbiji
- Aljoša Sologub, moj mentor za animaciju i VFX
- Nemanja Obradović, 3D umetnik čijem radu se divim
- Marko Lazić, fenomenalan umetnik i dizajner
- Nenad Mitić, autor filma i serije Jet Set i jedan od mojih najvećih mentora
- Srđan Vasić, takođe mentor animacije i vizuelnih efekata
- Nedeljko Kovačić, reditelj kome se divim i od koga sam mnogo naučio
- Rajko Radosavljević, jedan od mojih mentora animacije
- Jelena Mitrović, producent i profesor od koje sam mnogo naučio o filmskoj produkciji
- Darko Manić, dizajner kome se divim i koga mnogo poštujem
- Igor Tončev, jedan od mojih omiljenih 3D umetnika
- Nada Savić, producent čijoj predanosti i radnoj etici se divim
- Dragana Jakovljević, producent koju smatram izuzetno kvalitetnom
- Dejan Dabić, filmski kritičar sa neverovatnim znanjem o filmskoj umetnosti
- Marko Radojković, izuzetan animator i dizajner zvuka
I naravno, ništa ne bih radio bez ljudi koji su do sada bili najveća podrška mojim prethodnim projektima, posebno:
-
- Lidija Rajković
- Nikola Kitanović
- Predrag Nikolić
i mnogi drugi
19. Šta bi savetovao mladim kreativcima koji žele da se upuste u VR produkciju? Koje veštine treba da razvijaju i gde da počnu?
Najteže je početi, a potom ne odustati, tako da samo krenite sa izradom, a način će se već pronaći usput. Takođe bih im savetovao da se fokusiraju na monetizaciju, distribuciju i marketing. Tehnički deo VR produkcije jeste važan, ali je linearan i menja se iz godine u godinu, dok ove veštine mogu da se primene i u drugim oblastima. Dobar nivo znanja u ovim sferama takođe olakšava angažovanje drugih ljudi za tehnički i kreativni deo projekata, što može doneti velike benefite.
20. Kakva je tvoja vizija – da li vidiš sebe kako nastavljaš isključivo sa VR filmovima ili bih možda želeo da probaš i druge formate (možda neke hibridne projekte)?
Moja želja je da nastavim da se bavim VR filmovima, ali sam potpuno otvoren i za druge vrste projekata. Već imam iskustva u tradicionalnim filmovima, a izuzetno me zanima i izrada video igara, tako da će samo vreme pokazati u kom pravcu će moji radovi ići u budućnosti. Za početak bih bio zadovoljan i zahvalan samo da ih bude.
21. Na kraju, kada pogledaš unazad na ovaj put – od odluke da se baviš VR-om do svih nagrada i priznanja – postoji li neki trenutak ili odluka za koje kažeš „To je bila prekretnica“?
Mislim da ne postoji jedan odlučujući trenutak ili odluka koja je dovela do svega ovoga, već verujem da su ključni trenuci bili oni kada sam odlučio da ne odustanem i da nastavim sa radom u trenucima koji su bili posebno izazovni, uglavnom tehničke prirode, ili kada su procesi zahtevali velike količine rada i brojne neprospavane noći mesecima.
22. Ako bi trebalo da doneseš jednu poruku ljudima koji nikada nisu probali VR iskustvo – šta bi im rekao? Zašto bi trebalo da mu daju šansu?
Rekao bih: Ljudi, ovo je digitalni san u javi, potpuno novo iskustvo koje se ne može uporediti ni sa čim što ste ranije doživeli. Dajte mu šansu, ovo je nova umetnost koja predstavlja budućnost.
Fotografija Miloša Tasića – Autor: Miloš Stojadinović
