Foreign Gnomes su očigledno igrali puno Undertale i očigledno ga obožavaju. Oni znaju za igru – znaju njen sastav, tajne i eventualan rasplet – i šta više, znaju da i mnogi drugi znaju za eklektičnu mešavinu subverzije i kršenja konvencija Toby Fox-a iz 2015. godine. Sve umotano u jednostavno pokretanje koje u početku sugeriše osnovnu jednostavnost – najmanje potrebnu privlačnost nostalgiji iz SNES-ove ere – uprkos odličnom pisanju i podsećanju da oni koji izgledaju blesavo i šašavo (verovatno nedostaje udarac kao rezultat) su često oni sa najvećim srcem. Koliko je teško doći do bilo kakve recenzije ili procene ili jednostavnog mišlјenja Everhood-a bez Undertale-a bez da je pomenuto, razumlјivo je, doduše pomalo frustrirajuće. Ne možete zaista da zamerite takvom poređenju, ali rizikuje da utvrdi moguća očekivanja u Foreign Gnomes sopstvenom brendu oskudnih svetova, čudnih likova i komičnom pisanju programera.
Everhood je – iako ne u potpunosti – drugačiji slučaj. Igra koja se oslanja na iste aspekte i atribute kako bi igrači bili fiksni i uloženi, ako je dovolјno, u ono što se događa. Ali čija je poruka, čije su teme (teme koje se istinski ubacuju u reflektujuću, emocionalnu opremu oko poslednje trećine) i što je još važnije, čija je primarna premisa igranja u potpunosti njena sopstvena. Everhood nije bez nekoliko mučnih problema, kao što je većina igara uglavnom. Pisanje bi moglo da ima koristi od još nekoliko lektura – s vremena na vreme iskaču gramatičke greške. Slično tome, njegove povratne informacije o upravlјanju, koje mogu da za rezultat imaju još ređe, ali dosadne prekide veze između unosa i onoga što se stvarno dešava na ekranu, možda su trebale da se dotaknu u pojedinim tačkama. Kao što je pomenuto, verovatno će biti toga prvih par sati koji potencijalno odaju zabrinjavajući utisak da se više ne događa – da je ono što vidimo zaista ono što ćemo da dobijemo.
Ali iskreno govoreći, to su vrste gadnih kritika koje na kraju potiskuju sve ostalo što se dešava. I pre vas… i duboko u vašem hemijski stimulisanom mozgu. Ne stidimo se da priznamo da smo bili na rubu suza kada je došao završni čin. Baš kao što su nas emocije završnog čina odjednom pogodile poput teretnog voza. Kao što je konačno počelo da završava njegovu na kraju gorko-slatku priču. Priča čija su prateća igranja i audio-vizuelna prezentacija, čak i do završnih delova, takođe delovali kao da bacaju silu poput čekića na temelј. Utvrđena formula uzdrmana na iznenađujuće, genijalne, ponekad zbunjujuće, ali neizbežno razumlјive načine. Čiji se soundtrack i razlozi njegovog sjaja mogu da naslute po njegovom vrhuncu. Konkurencija sa takvim trenucima – tamo gde se okuplјaju uticaj priče/rute i sama struktura njene muzike – poput The Weight of the World, uvek bila, ali nikad sanjana i zaista vaša najbolјa noćna mora. Malo izvan baze, ali podsećamo se i svih sjajnih, nezaboravnih zatvaranja albuma u našoj obimnoj biblioteci. Stari, nekako stari; poznato-akustično i niotkuda – numere na ploči koje su nas i učinile blizu suznih očiju koliko su jako udarali u prvoj svirci.
Bez obzira na sve njegove pohvale i koliko Everhood dobija pravo na osnovu isporuke igre, ovo je igra koja tačno razume sirovu, neskrivenu moć muzike. Kako se pravi sklop taktova, akorda i promena motiva može da se oseća i opojno i transcendentno. To je nešto što ne biste očekivali da igrate kroz veliki deo Everhood-ove progresije. Preuzimajući ulogu nemog lika nalik na lutku koji se naziva Red, imate zadatak da vratite nestalu ruku nakon što vam je ukradu. Igra može da ponudi suptilne nagoveštaje i pokazatelјe čak i pre kritične polovine – pri čemu čini tu novu stvar koja vas blago zavarava lažnim kreditnim ekranom – da je ovde možda nešto drugo u pitanju, ali to je otkriće koje Everhood drži blizu njegovog sanduka. Čak i ako ovo rizikuje da se igrači poklone i odu zbog straha od takve jednostavnosti (i očigledne imitacije, ne bar u njenim menijima / korisničkom interfejsu / upotrebi fonta), to daje prostora za ostala područja – pisanje, isporuku i šalјive van bita ponašanje – da sami isporuče, odgovarajuće trenutke šarma. Ali to je igranje i, što je još važnije, glavni teren Everhood-a iz koga proizilazi mnoštvo tog trenutnog (i isto toliko eventualnog) kreiranja genijalnih stvari.
Teško je pravilno definisati Everhood prema žanru, a da se pritom ne zaborave da uklјuče neka neophodna upozorenja, možda najlakši način da se objasni šta se događa je da se zamisli igra poput Guitar Hero. Trošenje gitare, ako želite, širi se u horizont; vaš lik Red stoji u prvom planu, unazad okrenut. Još jedan lik – sa kojim se angažujete bilo sukobom, neslaganjem ili zbog potrebe da biste zahtevali klјučnu stavku relevantnu za potragu – u pozadini koji počinje da izbacuje talase sličnih, raznobojnih kartica poput beleški na listu. Za razliku od Guitar Hero-a, ovde je trik u izbegavanju dolazeće salve prebacivanjem između jedne od pet prisutnih traka. Preskakanje manjih jezičaka, izbegavanje onih sa pričvršćenim zidovima (čineći skakanje nemogućim), brzo prebacivanje levo-desno kada izgleda da je blokirano više traka. To je dovolјno jednostavna premisa čiji je trzavi angažman usredsređen na reakcije dovolјno prijatan zbog toga koliko na sreću dolaze složeni ili nezgodni kasniji susreti. Ono što svakom od ovih susreta daje dodatni štih i nivo intrige je način na koji Everhood kombinuje zvuk i slike kako bi svaki zadatak učinio posebnim na njegov sopstveni način.
I ne samo zato što muzika brilјantno varira od akustičnih zvukova gitarskih / bas žica, preko podižućeg transa, do žestokih elektronskih ritmova. Sve do vrištanja elektro-rock-a u svim njegovim iskrivlјenim rifovima koji dobro koriste ograničavanje određenih traka/kanala na tačkama. Ali to je takođe i sa njegovim vizuelnim efektima, dinamikom između spektra oblika koji vas okružuju i (uglavnom) prazne praznine crne boje koja je vaše okruženje. Svaki susret ne samo da je prilagođen muzičkom žanru koji se prijavlјuje, već je ličan liku protiv koga idete. Nema sumnje namerni i podrazumevani potez, s obzirom na ono što sledi kasnije u igri. I pored toga, Everhood još uvek ima vremena da se poigra sa njegovom formulom, čak iako su takvi trenuci uglavnom jedini cilј pružanja predaha u mini igrama. Igra konzolnog tenisa sa drugim NPC-om je naknadno ugrađena u takvu postavku. Segment mini-cart-a vas mahnito udara po odgovarajućim prekidačima sa obe strane, a pritom izbegavate muzičke prepreke. Postoji čak i trkačka mini-igra čija pobednička pompa pozitivno zaudara na najsnažniji ekran Mario Kart rezultata.
Jasno je da Everhood nije samo pametan sa njegovom mehanikom, već je i uveren da je ostalo dovolјno prostora za evoluciju. Ili u slučaju igre, izobličenja. I verujte nam na reč, igra koristi takvu terminologiju doslovno u određenim delovima. Pronalaženje te savršene ravnoteže između obmanjivanja i uništavanja fokusa igrača. Sam ekran se u nekim susretima izobličuje, rotira, savija. Uvećavanje, umanjivanje; ograničavajući vidlјivost, povećavajući je preko odgovarajućih granica. Istovar filtera za filterom kao da ga je neko uništio sa previše efekata Photoshop-a. Naizgled, ali to je nadrealno, maštovito savijanje mogućnosti koje Everhood preuzima na igrače. Još jedna visina sa kojom to eventualno olakšanje zbog preživlјavanja muke doseže dok igrači nastavlјaju da se kreću na onome što se – uprkos tako kreativnim igračkim slobodama – pojavlјuje kao direktna (i možda dodir previše nedovolјno pripremlјena) avantura u stvarnosti koja tako očigledno nije naša sopstvena. U svim vratima i izlazima i realmima vaš lik očigledno prolazi.
Ali onda nastupa drugo poluvreme i konvencije izgrađene i standardizovane do te tačke se prevrću po glavi. Možda kontradiktorno zvuči da recenzija ne ulazi u detalјe o takvim klјučnim događajima, moraćete da nam verujete u vezi sa ovim – ono što Everhood čini njegovim igranjem tokom druge polovine ne samo da suštinski menja način na koji se svaki susret odigrava na vizuelnom na nivou, takođe razvija mehaniku koja ga izvrsno podupire na način da su napadi i odbrana tako isprepleteni, da će neuspeh jednog sigurno izazvati propast drugog. Ovde priča – a takođe i njene istinske teme – počinje da se polako otkriva. Još bolјe, kroz svoj promenlјivi cilј, ona izvlači trik predlažući šta možete da učinite, ali nikada ne navodeći da li tako treba. To možda nije jedino sredstvo za postizanje završetka, kojih u Everhood-u ima više i čije je napredovanje više u zavisnosti od onoga što igrač čita o situaciji koja se odvija, govori i ne izgovara. Sve do njenih najdramatičnijih tačaka koje se, zapanjujuće, u tako kratkom vremenskom periodu podjednako osećaju nihilistički, optimistično, ukleto i lišeno i uzdižuće.
Podrazumeva se da je druga polovina Everhood-a puka turneja sile neprestano razvijajuće mehanike i zaključivanja vođenog igračima (i posledične posledice). Prethodna područja u igri koje ponovo posećujete, otkrivajući usput sitne nove dodatke, obučena sa toliko poznate komično urnebesne komedije, tek sada ukrašena dodirom više tamne ivice. Tu gore pomenutu igru konzolnog tenisa, imate mogućnost da igrate sami – igra se završava nakon što jednom udarite loptu, prateća pompa se izobliči u malo uznemirujuću varijantu. Štaviše, još sjajnija audio-vizuelna isporuka koja, kao što je zabeleženo – slično daleko od faze zbog takvog priznanja – koja može da vas dovede do suza. Nije u njegovom pisanju ili u njegovim otkrićima (mada igra u zadnjem činu postaje iznenađujuće melanholičnija), već jednostavno kroz to kako Everhood tretira muziku kao produžetak, a kamoli kao pratnju, prikazanim slikama. Metode koje igra uklјučuje da pojačaju takve trenutke očaja, zbunjenosti i oduševlјenja. Kako završni „čin“ – za koji se čini da su ovde prikazana najmanje tri „finala“ – deluje i kao akumulacija ne samo svega što je postigao veliki Everhood, već i onoga što ste postigli igrač. I to je taj optimizam, taj podtekst borbe, koji zaista pogađa poentu. Na tako strašan način.
Nema sumnje u sličnosti i jednako poznat teren kojim Everhood ovde korača i njegove namere da izvuče prostirku ispod igračavih nogu. Ali to nije namćorasto i ne oduzima ono što su Foreign Gnomes stvorili ne samo sa originalnim darom, već su mogli i da zabrane nezakonito korišćenje njihovih vizuelnih elemenata i najvažnije njegove neverovatne muzike. To je obeležje bilo koje izvanredne igre koja bi u drugom scenariju, jašući na grebenu njegovog zavisno dobro osmišlјenog igranja, bilo dovolјno da se smatra vrednom pohvale. To je ono što igra posle toga – i zaobilazeći ivice njenih pet ludorija u stilu trake, usmerenih na ritam, podjednako udublјujući se u to kako sve ovo funkcioniše i igra se – to zaista daje Everhood-u nivo euforije i krajnje zapanjenost idejama i teme koju ispoveda. Prođite prvo poluvreme (možda ćete naći sebe same zalutalim) i ono što ćete naći je igra, slično tom izdanju nekih šest godina ranije koje se nada da će da izazove, izgradnju i od glave i od srca. Ni pod kojim okolnostima ne propustite ovo: Everhood će verovatno biti jedna od najneiznenađujućih, najpametnijih i pokretačkih igara u 2021. godini.
