Bio sam ogroman fan Supermassive igara još od Until Dawn, i sa svakim novim naslovom koji je usavršavao gejmplej, strahove i načine da doživim horor sa prijateljima, bio sam veoma uzbuđen da sednem i isprobam mali deo Directive 8020 i razgovaram sa izvršnim producentom Danom McDonaldom.
Moj gejmplej demo je počeo napetim, ali nadahnjujućim razgovorom između mlade astronautkinje Young koja razgovara sa svojim direktorom misije Staffordom. Tokom razgovora bilo je nagoveštaja o pogoršanju stanja sveta, kako je Young-in otac umro četiri godine ranije, i da će biti spremni da ponovo krenu ka zvezdama kako bi posetili planetu koja bi mogla da podrži život.
McDonald mi je objasnio da je ova misija poseta i prikupljanje informacija o ovoj novoj planeti i kako bi ona mogla biti naseljiva. Plan je bio samo da prolete, ali jedno je vodilo drugom i posada je morala da sleti.
Nakon gledanja filmske scene, diskusije koja će se, kako je McDonald rekao, nastaviti tokom priče, gejmplej demo je preskočio na šesto poglavlje od ukupno osam poglavlja priče.
Dva astronauta, Sermon i Stafford, bili su u hidroponičkoj laboratoriji na svemirskom brodu. Kanisteri su bili razbijeni i čudan organizam je rastao po njima. Iz tame se pojavljuje humanoidna figura, savršeni klon jednog od astronauta dok mu se lice uznemirujuće talasa.
Napadnut ne samo od strane jednog, već dva klona (od kojih se jedan pretvara u užasno vanzemaljsko stvorenje), bio sam ja pod kontrolom. Igrajući kao Sermon, šunjao sam se po servisnim tunelima ispod glavnog hidroponičnog područja. Gigantski lovac me je tražio, a ja sam pokušavao da prođem pored njega čučeći kako bih pobegao.
Kada to nije uspelo, bačen sam u QTE (Quick Time Event), brzo pritiskajući X dugme uspeo sam da okrenem svoj omamljujući pendrek ka stvorenju i pobegnem dok se ono grčilo od bola. Omamljujući pendrek je bio višenamensko oružje sa kratkim vremenom punjenja (srećom, napunio se na vreme pre nego što mi je ponovo zatrebao).
U ovim tunelima, postojale su i druge opcije da se stvorenje odvuče ili da se prođe pored njega. Trčanje je bila opcija, ali McDonald mi je takođe pokazao da postoji raznolikost interaktivnih objekata koji bi mogli da privuku pažnju Lovca, kao i radarski sistem koji omogućava igraču da nakratko vidi stvorenje kroz zidove.
Ubrzo nakon bekstva, dva astronauta su se vratila ostatku posade sa novim strahom da jedan od članova tima nije ono što se činilo.
Dok je horor drugih Dark Pictures igara od Supermassive-a bio o vrlo prepoznatljivom neprijatelju, pomisao na neprijatelja koji bi mogao biti jedan od igrača (čak i onaj kojeg igra lik) je fantastičan pristup hororu. Pored inspiracije The Thing-om, McDonald je istakao i druge izvore kao što su Event Horizon, Alien, i posebno je naveo ljubičaste i zelene boje kako bi dodao jezivu atmosferu Color Out Of Space igri.
Iako nisam video previše, ono što sam video govori mnogo o igri. Nakon što sam igrao igru i razumeo više o napetoj prirodi radnje, razgovarao sam sa McDonaldom o elementima gejmpleja, multiplayeru i kako će prelazak sa samo hodanja i reakcija na aktivnu šunjanje i borbu ostati dostupan svim nivoima veština.
Što se tiče gejmpleja, celokupno kretanje je prerađeno kako bi se uskladilo sa tradicionalnijim horor naslovom iz trećeg lica. McDonald je istakao iskustva rada na igri Devil In Me, posebno mehaniku penjanja, sa tim kako su mogli da nastave da preoblikuju svoje kretanje.
Nije samo kretanje vezano za šunjanje poboljšano, već su napravljene i promene kako bi se omogućilo korišćenje više sistema zagonetki u igri.
Ističući nekoliko izbora koji su napravljeni tokom gejmpleja, McDonald je prikazao detaljan put koji pokazuje gde su događaji koje susrećete planirani, a gde se mogu granati. Objasnio je da se sa svakim izborom koji napravite lako možete vratiti na izbor neposredno pre toga.
Želeli su da se uvere da svako ko igra igru može da je igra na linearan način, ili da se mogu vratiti i iznova pokušavati izbore kako bi dobili ceo obim igre bez potrebe da je ponovo igraju od nule.
Još jedna važna promena je ta da se umesto da se igra gradi sa strukturom od tri čina, kao film, svako poglavlje prati strukturu epizode TV serije. Razumevajući da će kako njihove igre postaju veće i složenije, igračima biti teže da ih završe u jednom dahu. Prelaskom na epizodnu strukturu ima više mesta da igrači zaključe jednu sesiju, ali budu uzbuđeni da nastave kada se priča nastavi.
Poslednja važna informacija koju sam dobio o igri Directive 8020 je da se režim Movie Night ne samo vraća, već je i poboljšan. Movie Night, režim gde svaki lik u priči može biti dodeljen drugom igraču u vašoj grupi, sada funkcioniše ne samo sa lokalnom igrom, već i preko interneta, stvarajući zabavno grupno iskustvo.
Pored toga, dok je igra postajala mehanički složenija u Movie Night režimu, možete podesiti težinu i pristupačnost po igraču. To znači da neko ko je upoznat sa video igrama i igrama Dark Pictures može imati normalno vreme QTE-a i režime šunjanja, dok se čula Lovca mogu smanjiti za igrača koji je manje upoznat sa kontrolama.
Kao serijal igara koje volim da igram sa prijateljima svih različitih nivoa veština, bio sam tako srećan da čujem da se može kreirati prilagođeno iskustvo kako bi se svima omogućilo podjednako zabavno vreme.
Directive 8020 je svakako jedno od najiščekivanijih izdanja za mene koje dolazi na Summer Game Fest, a sa razvojem gejmpleja i razumevanjem publike i želje da se uključi što više igrača, tim iz Supermassive-a je zaista pokazao razumevanje za fanove svojih igara.
