Igre koje razvija samo jedna osoba su prilično retke, ali čini mi se da smo u poslednje vreme imali sreće sa projektima kao što su Animal Well i Creature Keeper. To su igre stvorene iz jednog jedinog uma, sa nadom da će igrači razumeti viziju i pridružiti se putovanju. Onog trenutka kada sam video Artis Impact od developera po imenu Mas, znao sam da me čeka nešto posebno. Na prvi pogled, igra nosi poznato ruho RPG vizuelnih novela, ali kroz prezentaciju, pisanje likova i sporedni sadržaj, pronalazi jedinstvene načine da vas uvuče u avanturu koja podseća na shonen anime iz devedesetih, ne žureći nigde i ne plašeći se da rizikuje.
Artis Impact nas upoznaje sa Akane, koja se sprema da započne jednu prilično neverovatnu avanturu. Na našu sreću, i mi ćemo biti deo nje. Ono što odmah funkcioniše jeste način na koji priča daje Akane prostora da diše, dok njena dinamika sa Botom nosi veći deo tereta. Početni sati drže stvari jednostavnim i fokusiranim na likove, i taj izbor se isplati jer je prva polovina igre njen najbolji deo. Nove oblasti se pojavljuju sa namerom, NPC likovi deluju smisleno postavljeni, a otkrića pogađaju metu bez preteranog objašnjavanja. Pisanje se u trenu prebacuje sa šaljivog na iskreno, a kada je na visini zadatka, preslatko je na način koji gradi pravu vezu sa Akane.
Kasniji deo igre nije toliko jak. Tempo se ne raspada u potpunosti, ali nekoliko gradova i tamnica u trećem činu deluju kao da im fali taj poslednji sloj ideja ili rasplet kakav postavka zaslužuje. Vidite kuda neka scena želi da ide, a onda ona preseče put i nastavi dalje. Čak i pored toga, celokupna priča pogađa ton kojem ovaj svet teži. Topla je, pomalo čudna i spremna da se zadrži u tihim momentima kada je to potrebno. Pretpostavljam da je najbolja reč za opisivanje poslednjih trenutaka igre „zbrzano“, ali mislim da bi neki post-game DLC mogao sve to da popravi. New Game+ omogućava još malo vremena da se neke oblasti ponovo istraže u potpunosti, ali to zapravo ne menja utisak o kraju.
Artis Impact blista kada skrenete sa glavnog puta. Porazgovarajte sa NPC-jem u pozadini kojeg biste inače ignorisali, vratite se na neko mesto u drugo vreme ili isprobajte vrata koja izgledaju kao deo scenografije, i igra će obično imati odgovor. Ova skretanja retko menjaju glavnu radnju, ali vas prizemljuju. Najbolje scene koje sam pronašao bile su male i lične, i pokazale su različite strane Akane i njenog robotskog prijatelja koje se ne pojavljuju tokom brifinga za misije. Scena u kojoj sam pokušao da nađem nasumičan posao samo da bi me strpali u vreću i bacili u uličicu naterala me je da umrem od smeha, a ima toliko pametnih trenutaka poput ovog.
Gradovi su gusti sa sitnim interakcijama, i oseća se jasna ljubav prema svakodnevnoj rutini. Prodavnice i predmeti naginju ka onom River City Ransom osećaju, gde je samo razgledanje deo zabave. Treniranje, jelo, kupanje, čudni poslovi i blage nadogradnje doma stvaraju ritam zbog kojeg se čini da Akane zaista živi ovde. Putokazi su svedeni na minimum, što funkcioniše jer nailaženje na ušuškani, jednokratni događaj ili čudan niz sporednih zadataka postaje poenta. Ako projurite kroz glavne ciljeve, propustićete veliki deo onoga što ovaj projekat radi najbolje, a verovatno ćete i poginuti jer postoje neki predmeti koji su vam neophodni da biste preživeli nekoliko ranih borbi.
Hajde sada da pređemo na borbu. Na papiru, ovo je klasična potezna borba sa pojednostavljenim sistemima. Prvi sat to i potvrđuje sa nekoliko provera koje stavljaju težinu na ručni i retki sistem snimanja pozicije. Međutim, nakon toga, brojke se otimaju kontroli, što uglavnom proističe iz previše izdašnog sistema za nadogradnju oružja vezanog za novac. Ako se čak i malo pozabavite nadogradnjama i treningom, Akane počinje da ubija obične protivnike jednim udarcem i da obara kasne bosove u nekoliko napada. Igra dobro postavlja ove okršaje sa jedinstvenom muzikom i sjajnim otkrićima, a onda se borba završi pre nego što trenutak dobije priliku da ostavi utisak. Da bi se ovo sprečilo, neke borbe ubacuju nekoliko dodatnih tipova neprijatelja ili tajmer kako bi zadržale napetost, ali brojke u ovoj igri su jednostavno previše nasumične da bi se shvatile ozbiljno.
Postoje delovi ovde vredni istraživanja, ali balans podriva svaku napetost postavljenu u prvih nekoliko borbi. Rešenje ne mora da bude komplikovano, možda dodatni materijali za puteve nadogradnje ili bosovi sa više faza. Bez obzira na to, osećaj borbe je solidan. Animacije napada su prelepe, otkrivanje novih veština i sposobnosti je isplativo, a mogućnost napredovanja kroz ovu kreativnu priču je najznačajniji razlog da nastavite da se borite.
Što se tiče snimanja, Auto Save odrađuje posao na nekim mestima, ali igra bi trebalo da vam dozvoli da snimite poziciju unutar tamnica kad god poželite. To ne bi ništa pojeftinilo pošto su borbe već lake nakon početka igre. Učinilo bi rizična skretanja primamljivijim i omogućilo vam da se odmorite bez ponovnog igranja većeg dela.
Prezentacija je briljantna i gotovo utešna, kao shonen koji ste čitali iznova i iznova. Pikselizovani prostori se mešaju sa ručno crtanim strip panelima, i sve deluje kohezivno, a ne napadno. Male animirane sekvence daju svakodnevnim radnjama poseban šmek. Jednostavne stvari poput otvaranja ormarića, završetka treninga ili proslave Akane i Bota nakon borbe dobijaju male, jedinstvene detalje. Ovi trenuci se sabiraju i čine da svet deluje izražajno, a da pritom ne usporava igru. Muzika podržava tu atmosferu. Uvodi u borbe sa bosovima i mirni trenuci dobijaju pravu energiju, i ništa ne traje predugo.
Tempo ima koristi od takve prezentacije. Scene se kreću, ukrasi se brzo pojavljuju, i vi ste ponovo u kontroli pre nego što posegnete za telefonom. Prva polovina ima snažan ritam između priče i istraživanja, i dok treći čin malo posustaje kada nekoliko prostora deluje tanje nego što bi trebalo, ukupan tok ostaje gladak. Imam osećaj da je obim nekih delova sveta smanjen, makar samo da bi bio izvodljiv u okviru ovog indi projekta. Ipak, developer je pametno ostavio nekoliko mesta samo u tekstualnom obliku, što me tera da želim više od budućih DLC ekspanzija.
Balans je najveći problem. Igra počinje sa fer izazovom, a zatim se naglo naginje u vašu korist nakon prvog sata. Postajanje prejakim prebrzo podriva napetost inače dobro postavljenih bosova i pretvara kasne okršaje u ležeće policajce. Treći čin ostavlja sadržaj neiskorišćenim. Nekoliko gradova i tamnica deluju kao da im je bio potreban dodatni interaktivni element ili jasniji rasplet kako bi dostigli standard postavljen ranije. Sistem snimanja bi imao koristi od toga da igrači mogu da snime poziciju bilo gde unutar tamnice. Ta promena bi podržala istraživački ritam koji igra ohrabruje i smanjila nepotrebno ponavljanje. Humor uglavnom pogađa metu, ali se nekoliko fora ponavlja, a neke replike zvuče kruto, što verovatno dolazi od solo autorstva i lokalizacije kojoj bi dobrodošlo više materijala od ponovljenih viceva koji ne uspevaju. Postoje sistemi koji se pojavljuju rano, dobiju kratko objašnjenje, a zatim izblede u pozadinu kada statistike skoče, što čini te rane uvode suvišnim.
Artis Impact deluje kao prvi tom od kreatora koji tačno zna kakav svet želi da izgradi. Glas je tu, a temelji su snažni. Priča mi se zaista svidela u celini, posebno kako scene van utabanih staza stvaraju najbolje uspomene. Ti trenuci ne guraju radnju napred, ali vas prizemljuju u Akaneinom životu i pokazuju nove strane njene veze sa Botom. Ta hemija nosi igru kada neka šala promaši ili kada kasna tamnica nema dovoljno ideja.
Ako dolazite ovde tražeći duboko uštimovan RPG, balans vas neće zadovoljiti. Ako želite avanturu vođenu likovima koja vas poziva da istražujete, nasmejete se nekoliko glupih fora i upijete atmosferu, ovo pogađa pravo u centar. Ovakav kakav je, Artis Impact je lako preporučiti igračima koji cene srce i izgradnju sveta više od suvih brojki. Ja ću sigurno biti tu za sve što Akane sledeće smisli.
