Koliko god da je zabavno harati protiv hiljada i hiljada Tiranida u igri Space Marine 2, ili se kretati kroz ruševine planete Graia dok eliminišete Orke, postoji nešto posebno u nadgledanju sukoba sa visine. Serijal Warhammer 40,000: Dawn of War studija Relic Entertainment uvek je pružao poseban osećaj u tom pogledu. Naravno, mnogi fanovi su cenili fokusiraniji, taktičkiji pristup drugog dela, zasnovan na manjim jedinicama. Međutim, original je pronašao onaj savršeni balans između frenetične akcije u realnom vremenu, upravljanja jedinicama, heroja i strategije, što je zacementiralo njegov status večnog klasika. A pomisliti samo da ga je razvilo svega 30 ljudi za nešto više od godinu dana.
Dawn of War 3 je, doduše, potpuno promašio poentu, poslavši serijal u hibernaciju. Iako je bilo drugih Warhammer naslova, strateška igra u realnom vremenu sa epskim razmerama još uvek nije uspela da zaseni prvi Dawn of War, a kamoli da ga nadmaši.
I tu na scenu stupa Warhammer 40,000: Dawn of War – Definitive Edition, unapređena verzija originala, krcata svim sadržajem i sa poboljšanim vizualima. Postoji, doduše, određena doza strepnje, posebno nakon igre Space Marine – Master Crafted Edition, ali grafičke nadogradnje su ovde mnogo značajnije i primetnije. Funkcionalna poboljšanja koja olakšavaju igranje se kreću od veoma dobrih do pristojnih, a verzija igre pre izlaska ima neke primetne privremene elemente (placeholder-e), da ne spominjemo i povremeno problematične performanse. Ali gameplay i prezentacija i dalje drže vodu, a odnos cene i kvaliteta je prosto neosporan (pogotovo ako posedujete Anniversary Edition).
Glavna kampanja počinje prilično bezazleno, što u 40K terminima često znači da se sprema bitka i da će nevini biti poklani na planetarnoj skali. Takva je dilema sa kojom se suočava planeta Tartarus dok je Orci napadaju, sve dok ne stignu Blood Ravens i ne počnu uporno da čiste nered. Kao kapetan Gabriel Angelos, vodite 3. Kompaniju kroz uništene gradove, guste šume, vodovodna postrojenja i još mnogo toga, ponekad se infiltrirajući, a ponekad se oslanjajući na sirovu snagu. Kao i obično, dešava se mnogo više nego što se na prvi pogled čini, i na Angelosu je da na kraju sve to otkrije i iskoreni.
U poređenju sa realističnijim licima iz Space Marine serijala, likovi u Dawn of War-u izgledaju crtano, ali to doprinosi šarmu i nikada ne umanjuje atmosferu. Gledanje drugarstva i sukoba između Gabriela i Isadora je i dalje jednako privlačno kao i u originalnom izdanju, velikim delom zahvaljujući dijalogu i glasovnoj glumi. Voleo bih da je sinhronizacija usana bolja tokom ovih razgovora, ali šta je tu je.
Gameplay petlja Dawn of War-a je ono što ga zaista čini vrednim da se upustite u njega, čak i ako niste veliki ljubitelj strategija u realnom vremenu. Gradite Stronghold, zatim Barracks za raspoređivanje različitih vrsta pešadije, i Armory za tehnologije poput Bionics-a za više zdravlja. Dok istražujete mapu, pojavljuju se različite strateške tačke (Strategic Points), koje se mogu osvojiti kako bi se generisali resursi (Requisition Points). Imate ograničenje u broju Space Marine odreda koje možete rasporediti, kao i određeni stepen kontrole nad njima, od povlačenja i nanošenja štete sa distance (što dobro funkcioniše u kombinaciji sa zaklonom) do jurišanja na neprijatelja sa melee napadima.
Ukupan tok borbe je pojednostavljen, ali nikada ne deluje prosto, čak ni kroz brojne misije u kampanji. Čim shvatite kako sve funkcioniše, otvaraju se brojne nadogradnje za specijalizovane jedinice, otključavajući Flamers, Heavy Bolters, Plasma Guns i Missile Launchers. U zavisnosti od cilja, možda je bolje imati jedan odred specijalizovan za Missile Launchers kako bi se lako uništavale osmatračnice, zgrade, generatori resursa i neprijateljske turete sa distance. Alternativno, Plasma Guns su efikasniji protiv teške pešadije i nude veću mobilnost. Želite da sa distance pobijete odred Orka sa Chainsword-ovima? Napravite odrede Assault Marines-a sa džetpekovima. Ubacite i nekoliko Power Sword-ova da probijete teške jedinice koje su namamile druge jedinice.
A to ne uključuje vozila, posebno legendarni Dreadnought, ili opcije za povećanje broja teškog naoružanja koje odredi mogu nositi, ili nadogradnje za Stronghold koje omogućavaju još više opcija za jedinice i komandante.
Sposobnost pojačavanja i nadogradnje odreda u pokretu održava brz tempo, dok moral (Morale) – koji uzrokuje da jedinice, i neprijateljske i savezničke, počnu da beže kada se iscrpi – osigurava da nećete u svaki sukob uletati sa gomilom jedinica (tzv. Zerg rush). Koliko god se činilo lakim baciti hordu odreda u borbu u početnim bitkama, kasniji sukobi zahtevaju da podelite svoje snage, privlačeći vatru sa običnim Space Marine-ima dok Missile Launchers napadaju sa boka i uništavaju zgrade. Izgradnja Heavy Bolter Turreta i minskih polja (Mine Fields) može pomoći u odbrani uskih grla, a tu su i uvek neophodni Scout-i, koji mogu postati nevidljivi i ponovo zauzeti bilo koju stratešku tačku koju neprijatelj slučajno preotme dok ne gledate.
Definitive Edition ne menja ovu formulu, što je dobra stvar s obzirom na to koliko je i dalje solidna, ali olakšava veću kontrolu. Povećana udaljenost zumiranja kamere je fantastična, nudeći širi pogled na bojno polje, i neverovatno dobro funkcioniše na mom 1440p ekranu. Takođe mi se dopalo kako se korisnički interfejs prilagodio, mada bi i opcija za povećanje veličine teksta bila sjajna (posebno na mestima gde očigledno ima dovoljno prostora na ekranu za to).
Vizuelna poboljšanja su takođe nešto što treba videti; jedinice, okruženja i vozila izgledaju daleko detaljnije sa oštrijim teksturama, elegantnim osvetljenjem i detaljnim senkama. Nije u pitanju masivan remont u odnosu na original, i zadržava isti umetnički pravac, ali nadogradnja je značajna i poboljšava celokupnu atmosferu i uranjanje u igru.
Doduše, čak i sa desetinama jedinica koje trče okolo i povremenim izbijanjem borbi, primetio sam neke padove u performansama, čak i nakon što sam nekoliko podešavanja smanjio na Medium. Opet, ovo je verzija pre izlaska, ali mislio bih da bi 11. generacija Core i5 procesora, 32 GB RAM-a i RTX 4060 trebalo da mogu to da podnesu. To se ne dešava prečesto, što čini te prilike još iritantnijim. Možda očekujem previše, ali s obzirom na prikazanu grafiku, mislim da je moj hardver dovoljno sposoban.
Kao što je ranije pomenuto, bilo je nekih privremenih elemenata – povremeno se pojavljivao „Bad FX“ u ljubičastoj kutiji – ali je sveukupna ispoliranost solidna. Pronalaženje putanje (pathfinding) i dalje ima neke svoje mušice, posebno kada jedinice povremeno krenu dužim putem ili se zaglave jedna o drugu u nekim situacijama. Više opcija za razlikovanje odreda, posebno sa veće visine, takođe bi bilo dobrodošlo.
Uprkos svemu, teško je poreći privlačnost Definitive Edition-a. Za cenu od 29.99 dolara, dobijate osnovnu kampanju, koja je već sada obavezno iskustvo za fanove i ljubitelje strategija, i tri ekspanzije. One dodaju dodatne kampanje i više frakcija. Uparite ovo sa Skirmish modom i multiplejerom za do osam igrača (koji nažalost nisam imao priliku da isprobam), i dobijate neverovatnu količinu sadržaja za ovu cenu. A to je pre nego što uzmemo u obzir i ugrađeni Mod Manager, za koji Relic obećava da je kompatibilan sa svim modovima stvorenim tokom decenija.
Iako bi moglo da koristi još malo optimizacije na nekim mestima, da ne spominjemo još nekoliko funkcionalnih poboljšanja kako bi se zaokružilo celokupno iskustvo, Warhammer 40,000: Dawn of War – Definitive Edition je jasno ljubavno pismo serijalu koji je stavio Relic Entertainment na mapu. To je omaž koliko i poboljšanje, donoseći klasični RTS novoj generaciji, ali zadržavajući sve ono što ga je prvobitno učinilo toliko privlačnim.
