Gotovo da ne prođe nedelja, a da se u medijima ne pojavi priča o srednjoškolcu ili studentu koji je osmislio uređaj koji bi, prema naslovima, mogao da promeni svet. Jedni razvijaju sistem za prečišćavanje vode, drugi pronalaze način za uštedu energije, treći nude nova rešenja za dijagnostiku bolesti ili zaštitu životne sredine. Takve vesti gotovo uvek prate optimistični naslovi, fotografije sa takmičenja i izjave nastavnika, profesora ili lokalnih zvaničnika o izuzetnom talentu mladih izumitelja.
Nekoliko nedelja kasnije, međutim, o tim projektima gotovo da više nema ni reči. Uređaji ne ulaze u proizvodnju, i ne pojavljuju se u bolnicama, fabrikama ili prodavnicama.
To nije dokaz da su mladi istraživači precenjeni niti da njihove ideje nemaju vrednost. Problem je mnogo složeniji. On otkriva jaz između načina na koji mediji predstavljaju inovacije i načina na koji funkcioniše njihova komercijalizacija.
Najveća zabluda – prototip nije proizvod
Jedna od najčešćih zabluda u javnosti jeste poistovećivanje funkcionalnog prototipa sa gotovim proizvodom. Kada učenik ili student napravi uređaj koji uspešno radi u laboratorijskim uslovima ili na takmičenju, to nesumnjivo predstavlja značajan tehnički uspeh. Međutim, od tog trenutka tek počinje mnogo zahtevniji deo procesa.
Da bi jedan pronalazak postao tržišni proizvod, nije dovoljno da funkcioniše u kontrolisanim uslovima. Potrebno je dokazati da radi pouzdano u različitim okruženjima, da može da se proizvodi u velikim serijama uz prihvatljive troškove, da ispunjava bezbednosne i regulatorne standarde, da ima organizovan lanac snabdevanja komponentama, servisnu mrežu, distributere i korisničku podršku. Istovremeno, mora postojati dovoljno veliko tržište koje je spremno da za takav proizvod plati cenu koja omogućava održivo poslovanje.
Drugim rečima, inženjerski uspeh predstavlja tek početnu tačku. Posle njega dolaze industrijski dizajn, optimizacija proizvodnje, zaštita intelektualne svojine, finansiranje razvoja, marketing, prodaja, logistika i niz drugih aktivnosti koje često nemaju mnogo veze sa samom tehnologijom, ali upravo one odlučuju da li će inovacija zaživeti ili će ostati samo zanimljiv eksperiment.
„Dolina smrti“ inovacija
Stručnjaci za upravljanje inovacijama ovaj period nazivaju „dolinom smrti“ (Valley of Death). Tim pojmom označava se period između uspešno razvijenog koncepta i njegove komercijalne primene, odnosno faza u kojoj najveći broj inovacija prestaje da se razvija.
Razlozi su brojni. U toj fazi više nije dovoljno imati dobru ideju, ali još uvek nema prihoda od prodaje koji bi finansirali dalji razvoj. Potrebna su značajna ulaganja upravo u trenutku kada je rizik najveći, a neizvesnost gotovo potpuna. Zbog toga mnogi projekti ostaju bez finansijske podrške mnogo pre nego što dobiju priliku da pokažu svoj tržišni potencijal.
Empirijski podaci potvrđuju koliko je ovaj problem izražen. Istraživanja pokazuju da samo mali procenat registrovanih patenata ikada postane komercijalni proizvod. Procene se razlikuju u zavisnosti od oblasti i metodologije, ali se najčešće navodi da približno pet odsto patentiranih pronalazaka dospe na tržište, dok tek mali deo njih ostvaruje značajniji komercijalni uspeh. Kod univerzitetskih istraživanja procenat uspešne komercijalizacije često je još niži. Hiljade zanimljivih istraživanja ostanu na univerzitetima i institutima, nikada ne pronađu industrijskog partnera ili investitora i zbog toga ne stignu do tržišta.
To ne znači da su ta istraživanja bila bezvredna. Mnogi projekti doprinose razvoju nauke, unapređenju postojećih tehnologija ili obrazovanju budućih stručnjaka. Međutim, naučni uspeh i tržišni uspeh nisu isto.
Tržište postavlja drugačija pitanja
Još jedna česta zabluda jeste pretpostavka da će svaka dobra ideja automatski pronaći svoje kupce.
Tržište razmišlja drugačije od stručnih komisija na takmičenjima. Njega ne zanima samo da li uređaj funkcioniše. Mnogo važnije pitanje jeste da li rešava problem bolje i jeftinije od postojećih rešenja.
Ko će biti kupac? Koliko je veliko tržište? Kolika će biti proizvodna cena? Da li već postoji konkurencija? Koliko košta održavanje? Koliko vremena je potrebno da se investicija isplati?
Na mnoga od ovih pitanja mladi autori u trenutku predstavljanja svojih projekata još nemaju odgovor, što je potpuno očekivano. Međutim, upravo od tih odgovora zavisi da li će inovacija postati uspešan proizvod.
Pritom, značajan broj medijski predstavljenih „izuma“ zapravo nisu revolucionarne tehnologije, već unapređenja postojećih rešenja. To ni na koji način ne umanjuje njihov značaj, ali objašnjava zašto tržište na njih reaguje znatno opreznije nego mediji.
Zašto mediji uporno objavljuju ovakve priče?
Ako je verovatnoća da će ovakvi projekti postati tržišni proizvodi relativno mala, postavlja se pitanje zašto se ovakve vesti pojavljuju gotovo svakodnevno.
Odgovor se nalazi u načinu funkcionisanja savremenih medija.
Priče o mladim pronalazačima gotovo su idealne za medije. Donose pozitivne vesti, bude optimizam i lako privlače pažnju čitalaca. Za njih nije potrebno višenedeljno istraživanje niti složena analiza. Dovoljni su razgovor sa autorom projekta, nekoliko izjava profesora ili mentora i fotografije sa takmičenja ili iz školske laboratorije da bi nastao tekst koji će se rado čitati i deliti.
Takve priče odgovaraju i obrazovnim ustanovama i lokalnim zajednicama. Škole i fakulteti u njima vide potvrdu kvaliteta svog rada, opštine priliku da pokažu kako ulažu u obrazovanje i mlade, a roditelji s ponosom dele uspehe svoje dece. Korist imaju gotovo svi učesnici – redakcije dobijaju čitan tekst, institucije pozitivan publicitet, a mladi autori zasluženo priznanje za svoj trud.
Na društvenim mrežama ovakvi sadržaji ostvaruju dobre rezultate. Algoritmi favorizuju pozitivne priče sa jasnim protagonistima i optimističnim ishodom. Vest o tome da je učenik osvojio međunarodnu nagradu mnogo će lakše pronaći put do publike nego analiza problema finansiranja tehnoloških startapa ili prepreka u procesu sertifikacije medicinskih uređaja.
Na taj način nastaje zatvoren krug u kojem svi kratkoročno ostvaruju određenu korist. Mediji dobijaju čitanost, obrazovne ustanove promociju, lokalne zajednice pozitivan publicitet, a mladi autori zasluženo priznanje za svoj trud.
Ono što nedostaje jeste nastavak priče.
Kakve su posledice?
Ovakav način izveštavanja stvara iskrivljenu sliku o inovacionom ekosistemu. Uspeh se često meri brojem medijskih objava i osvojenih priznanja, a mnogo ređe brojem proizvoda koji su zaista pronašli svoje mesto na tržištu.
Posledično se stvara utisak da je dovoljno imati dobru ideju kako bi ona postala uspešan biznis. U stvarnosti, najveći deo posla počinje tek nakon što se ugase reflektori sa takmičenja.
U razvijenim inovacionim sistemima mnogo više pažnje posvećuje se komercijalizaciji. Mere se prihodi od licenciranja tehnologija, broj osnovanih spin-off kompanija, ulaganja rizičnog kapitala i opstanak novih preduzeća nakon nekoliko godina poslovanja. Upravo ti pokazatelji govore koliko je jedan inovacioni sistem zaista uspešan.
To, naravno, ne znači da mediji ne treba da pišu o mladim pronalazačima. Naprotiv, njihovi projekti predstavljaju važan pokazatelj kreativnosti i kvaliteta obrazovanja. Međutim, jednako je važno pratiti šta se sa tim idejama događa nakon početnog uspeha.
Možda bi upravo najvrednije novinarske priče o istim projektima nekoliko godina kasnije. Takvi tekstovi bili bi daleko korisniji i za mlade inovatore, i za investiture i za širu javnost.
Jer prava vrednost inovacije ne meri se brojem objavljenih članaka niti brojem osvojenih medalja. Ona se meri trenutkom kada proizvod izađe iz laboratorije, pronađe kupce, opstane na tržištu i počne da rešava konkretne probleme zbog kojih je uopšte nastao.
Milena Šović, M.Sc.,CSM, CSPO
AI Implementation Specialist & Content Trainer
