Čudno je kako turobne escape room igre deluju još zastrašujuće i čudnovato sa ograničenim poligonima. The Tartarus Key kompanije Vertical Reach, objavljena od strane Armor Games Studios, potpuno se posvećuje low-fi horor estetici, pružajući avanturističku igru zasnovanu na rešavanju zagonetki koja je istovremeno osvežavajuće jednostavna i nespretno napisana. Sa malo skokova ili iznenadnih ekrana „game over“ tokom pet sati igre, The Tartarus Key nudi ravno napredovanje kroz rešavanje zagonetki i namerne jeze uz PlayStation 1 estetiku koja održava interesovanje igrača.
Odlučna protagonistkinja Alex Young budi se u zaključanoj studiji, ne znajući kako je tamo stigla i zašto se na obližnjem stolu čuje šuštanje walkie-talkie uređaja. Na drugom kraju veze je oficir Torres, usrdni lik koji je jedan od nekoliko NPC-ova zarobljenih u Tartarus Key dvorcu, koje Alex može spasiti (zadatak koji ima potencijal za neuspeh, ali o tome više kasnije) dok istovremeno otkriva zlokobnu otmicu koja vodi ka nekoliko različitih krajeva.
Grungy 3D estetika sigurno neće privući svakoga. Teksture su nepravilno stisnute i gotovo neprepoznatljive kada se gledaju izbliza, sa šarenim bojama i oštrim ivicama koje se pojavljuju pri svakom okretu nefleksibilne kamere iz prvog lica. To je jedan od nekoliko dizajnerskih izbora koji mogu delovati kao vizuelno otrov za neke igrače, ali grafika daje The Tartarus Key neku vrstu prokletosti koja efikasno podržava njegove teme.
Uprkos izgradnji napetosti u priči, ništa u igri nije stvarno vremenski ograničeno, i nema situacija u kojima možete zapeti i frustrirati se. Umesto toga, The Tartarus Key povremeno zaključava Alex u sobi sve dok se ne završi niz zagonetki, dok većina susreta može biti pokušana i vraćena igraču po sopstvenoj želji.
Neki delovi The Tartarus Key su zaključani iza drugih zagonetki ili ključnih predmeta, ali postoji izuzetno pametna mehanika koja je prisutna tokom cele igre: svaka soba može biti završena samo koristeći predmete i tragove koji se nalaze u blizini, a inventar predmeta se ne zadržava između zagonetki. Ovo čini igru osvežavajuće jednostavnom i fokusiranom, odbacujući trope „trljanja svakog predmeta o svaki predmet“ s kojima se avanture sa point-and-click mehanikom (i njihovi prepuni inventari) ponekad suočavaju.
Ovaj sistem takođe smanjuje nemirno istraživanje, omogućavajući The Tartarus Key-u da u potpunosti uroni igrače u trenutne zagonetke sa minimalnim ometanjem. Većina soba nudi ograničen broj interesantnih tačaka na koje možete kliknuti, a najbolje zahtevaju jednak fokus na beleške, predmete i elemente pozadine. Stoga, nijedna zagonetka nikada nije nemoguća ili obeshrabrujuća, pa nema gubitka ljubavi zbog nedostatka ugrađenog sistema podsetnika, iako se neke oslanjaju previše na traženje piksela u mutno teksturiranoj senovitoj prostoriji.
Van zagonetki, nezgrapno pripovedanje The Tartarus Key-a nosi preostali deo iskustva, pozivajući se na inspiraciju iz ere poput Alone in the Dark-a ili Clock Tower-a. Česte dijaloške promene putem walkie-talkie-ja se pojavljuju dok pretražujete kuću, a filmske scene se ne mogu preskočiti, što je više primetno prilikom ponovnog igranja. Ton se drastično menja, kombinujući smešne, nerazumljive razgovore ponekad podsećajući na karakteristične citate iz ranijih Resident Evil igara sa Alexinom otvorenom saosećajnom ličnošću. To je neujednačena naracija koja uspeva da oživi u „pravom“ završetku igre, a funkcionalni sistem čuvanja i učitavanja pomaže u pokušaju spasavanja svakog NPC-a.
The Tartarus Key baca nekoliko pristojnih nepovezanih rečenica koje uspešno funkcionišu, poput trenutka kada Alex komentariše vazu uz Zelda refren „nijedan rupee sakriven unutra“. Manje uspešan je razvijajući odnos između Torres-a i Alex, koji se probijaju kroz neprestane razgovore o njihovoj prošlosti koji samo ističu neujednačenu kvalitetu pisanja, kolebajući se između smešnog šarma i potpunog neprijatnosti.
Ili možda je sve to namerno? Fazno-retro oblačenje The Tartarus Key-a izgleda zainteresovano za oponašanje loše prevedenog Resident Evil stila, ali to jedva može da opravda najočiglednije slabosti priče. Jedan posebno neugodan NPC koristi zamku iz franšize Saw, ali malo se razvija karakter većine ovih likova, koji se okupljaju u dnevnoj sobi vile kada budu spaseni, ali pružaju samo nominalni dodatni dijalog.
Iako teškoće u rešavanju zagonetki u The Tartarus Key-u neće terati većinu igrača da posegnu za online vodičima, one su i dalje zabavne za eksperimentisanje, a otkrivanje novih delova vile postaje svoja nagrada. Borbena mehanika ili drugi izazovi bi mogli dodati više začina iskustvu, ali igra pruža pristupačnu avanturističku igru koja je još zabavnija kada se igra sa prijateljem koji može davati savete za rešavanje zagonetki ili se šaliti na račun scenarija. Odličan završni segment upotpunjuje celokupno iskustvo, čineći The Tartarus Key vrednim povratkom u prošlost koji ne gubi vreme.