The Callisto Protocol je tragični promašaj koji daleko zaostaje za svojim potencijalom. Dosadna borba, predvidljiva priča i zastrašujući nedostatak straha sve se spojili u nedovoljno impresivan debi studija Striking Distance.
Ali kao zakrpa, postizdanje DLC sadržaja pruža priliku da se isprave pogreške i adrese kritike. (A ima ih mnogo iz kojih se može birati.) Final Transmission je mogao biti proširenje koje bi popravilo stvari za mladu horor igru. Nažalost, pati od istih problema kao osnovna igra i otkriva kako je temeljno nesavršen The Callisto Protocol.
Finalna transmisija zadržava jedinu svetlu tačku osnovne igre – jezive vizuale i osvetljenje – ali takođe zadržava sve svoje mane. Borba u blizini je sporadična i ponavljajuća. Automatsko izbegavanje nije zanimljivo, a čekanje istih obrazaca je zamorno. To je posebno istinito u iritantnim trenucima kada neprijatelji prolaze kroz udarce kako bi ispalili jeftine udarce. Nišanjenje je „lebdeće“ i neprecizno, što čini pucanje iz oružja takođe neprijatnim iz različitih razloga.
Finalna transmisija čak pokušava da začini borbu dajući igračima novo oružje za blisku borbu: Kinetički Čekić. Ovaj eksplozivni alat nadmašuje električni šok-baton na svaki način, pretvarajući gotovo sve u kašu sa samo nekoliko udaraca. Tučenje mutanata može biti zadovoljavajuće zahvaljujući ovom lepljivom, prskavom spektaklu.
Međutim, ovo oružje, kao i većina stvari u ovoj igri, ne uspeva na više nivoa. Napad sa velikom snagom sada je udarac koji stvara šok talas ili parališe sve na koje deluje, ali nema pravu dubinu. Igrači jednostavno trebaju da ga napune, sačekaju da neprijatelji budu blizu i ponavljaju udarce koji deluju na više neprijatelja sve dok sve ne bude pretvoreno u krvave delove.
Ova jednolična strategija je podržana kod novih Biobotova koji su otporni na druge vrste oštećenja. Mogućnost da se preokrene situacija protiv ovih sluzavih ciborga, od skrivanja od njih do slanja na otpad, je lep način za promenu ritma. Međutim, borba u blizini je previše dosadna da bi ta promena bila zabavna. Kao dodatni bonus, neprijatelji će povremeno neshvatljivo izdržavati šok talase kako bi rastrgli igrača. Ovo dodatno opterećuje već neprijatno iskustvo.
Trenuci pre kada se nanose udarci Biobotovima nisu zastrašujući, jer Finalna transmisija je lišena napetosti. Neprijatelji često iskaču bez ikakve pripreme (čak i Biobot se slučajno pojavljuje) ili jezivih zvučnih predznaka, a pokušaji psihološkog horora između susreta su smešni.
Halucinacije u Finalnoj transmisiji su prepune izlizanih klišeja koji se nalaze u mnogim najlošijim horor igrama. Tu su beskrajno ponavljajući hodnici, soba koja se menja dok se igrač okreće, duhovski neprijatelji koji zapravo nisu tu, i krvavi grafiti sa jezovitim porukama. Delovi akcije i horora su previše obični da bi nadoknadili ove banalne pokušaje da se unese strah u um igrača, što znači da je The Callisto Protocol i dalje horor igra sa malo ili nimalo stvarnog horora.
Psihološko isključivanje može biti moćan alat i za horor. Protagonista Jacoba Leeja počinje da obuzima sumnja u svoje mentalno zdravlje kako je sve više izložen groznim stvarima i pita se šta je stvarno. Igra želi da igrače navede da posumnjaju u sve što im baca, što je drugačiji pristup u odnosu na osnovnu igru. U pravim rukama, uz sposoban tim za pisanje, ovo bi mogao biti dobitni koncept. To je funkcionisalo kod „Event Horizon“-a i, što je još relevantnije, kod franšize „Dead Space“.
Međutim, Finalna transmisija jedva ima priču o kojoj se može govoriti. Ostavlja igrače da lutaju u tami predugo vremena, sa malo efikasnih naznaka za ključne momente priče. Mračni preokret na kraju pokušava rasvetliti situaciju, ali je veoma nagao i otvara pitanja koja dovode u pitanje celokupnu premisu. To je prikladno zlokoban završetak, ali potpuno nezaslužen – umanjen zbog tih preostalih pitanja i tonalnog trzaja u šaljivoj sceni posle odjavne špice.
Zaključno, Finalna transmisija, nastavak igre The Callisto Protocol, ne uspeva da isporuči zastrašujući horor i ostaje zakinuta u mnogim aspektima. Iako zadržava vizualnu privlačnost i atmosferu osnovne igre, borba u blizini je dosadna i ponavljajuća, dok je ciljanje neprecizno i nezadovoljavajuće. Pokušaji da se unese psihička nesigurnost kao sredstvo za strah su nedovoljno razvijeni, a nedostatak duboke priče i nedoslednosti u tonu i zapletu dodatno narušavaju iskustvo.
Iako su postojale potencijalne ideje i mogućnosti za uspeh, Finalna transmisija propušta pružiti kvalitetnu igru sa zanimljivim horor elementima. Nedostatak pažljivo razvijene priče, nedoslednosti i propuštene prilike za uzbudljive trenutke doprinose općem dojmu neispunjenog potencijala.
Igra nije uspela da iskoristi sve svoje mogućnosti i pruži istinski uznemirujući horor, ostavljajući igrače sa nedovoljno zadovoljavajućim iskustvom.
