„Top-down“ pucačine su danas prilično česta pojava, i da bi se neka igra izborila za malo prostora, da bi se malo odvojila od ostalih, potrebno je da ima nešto drugačije. Ovo me elegantno dovodi do igre Sky of Destruction, iza koje stoje Satur Entertainment i Sometimes You, a koja upravo ima tu razliku.
Šta bi se desilo kada bi neko pomešao „top-down“ SF pucačinu i „twin-stick“ pucačinu? Pa, Sky of Destruction je ono što bi se desilo! Dakle, da li je ta jedna izmena dovoljna da se Sky of Destruction istakne na pretrpanom tržištu, ili je samo još jedan prolaznik? Pa, hajde da „poletimo“ i proverimo, hoćemo li?
E sad, većina današnjih pucačina kao da se ne zamara pričom, i u tome ova igra uveliko prati trend. Bukvalno nemam pojma zašto smo tu gde jesmo, i zašto moramo da napadamo i uništavamo neprijatelja: znam samo da postoji neprijatelj, da imamo flotu letelica, i da te dve stvari, kada se nađu u neposrednoj blizini, znače da moramo da se borimo.
Preći ćemo sada na prezentaciju igre, i tu bar ima šta da se kaže. Sky of Destruction funkcioniše kao „top-down“ pucačina, i to je u suštini tačno, ali ugao gledanja je blago pomeren kako bi se stvorio efekat nalik na 3D. Postoji više različitih oblasti za borbu, ali sve su prilično slične jedna drugoj, sa stenovitim tlom i povremenim planinama oko kojih se leti. Neprijateljske letelice su potpuno iste kao naše, samo malo drugačije boje, pri čemu su svi protivnici crveni.
Sve se kreće veoma dobrim tempom, i grafika, iako u suštini jednostavna, funkcioniše dobro. Posebno treba istaći eksplozije, jer su zaista upadljive, naročito kada velika zgrada ili letelica odleti u plamen.
Zvuk je prilično onakav kakav biste i očekivali, sa mnogo „pju-pju“ efekata i tutnjavom eksplozija. Ostatak igre je čudno tih, bez zvuka letelica i sa minimalnom glasovnom glumom. Muzika je prava retkost, vrlo malo se čuje, a i to što postoji je potpuno zaboravljivo. Sve u svemu, prezentacija je pomalo osnovna, ali dovoljno dobro funkcioniše.
Dakle, pristajemo uz nosač „gameplaya“, i tu su vesti nešto bolje. Prva stvar koju želim da kažem je da je tutorijal u igri Sky of Destruction apsolutno užasan, i pažljivo biram reči. Postoje smernice za određene delove igre, i biću ljubazan pa ću pretpostaviti da ih je pisao neko kome engleski nije maternji jezik, jer su uglavnom samo skup reči bez ikakvog smisla. Ostatak tutorijala apsolutno ne postoji: tek u drugoj misiji sam otkrio da moja letelica zapravo može da puca, jer mi igra nije objasnila kako se to radi! Oružje na letelici koju odaberete ispaljuje se desnom palicom, u „twin stick“ stilu, ako se pitate.
Sad kad sam to izbacio iz sebe, hajde da pogledamo ostatak „gameplaya“, a tu su vesti malo bolje. Imamo nosač, kao i flotu od tri različite letelice koje možemo izabrati, dok se spremamo da prenesemo borbu na neprijatelja. Otključavanje novih letelica je takođe zanimljiv proces. Vidite, kako se neprijateljske letelice uništavaju, dobijamo fragment nacrta („blueprinta“), i onda pokušavamo da popunimo konturu letelice koju želimo da otključamo ovim delićima nacrta. Svaka letelica ima drugačiji raspored polja unutar svog okvira, i kada ih otključate, možete u njih dodavati i različite module za nadogradnju („upgrade“).
Očigledno, ako ne možete da uklopite modul u letelicu, on ne može biti opremljen, i to vas drži na oprezu. Zamislite sistem inventara u igri Resident Evil 4 i nećete biti daleko od istine.
Dakle, kada odaberete svoje letelice i opremite ih najnovijim i najboljim oružjem (uključujući potrošna oružja koja se mogu napraviti u meniju), ona se mogu postaviti na letelicu i funkcionišu kao dodatak njenom ugrađenom naoružanju.
I tu moram da pomenem ekonomiju igre, jer količina novca kojom vas Sky of Destruction zasipa je ludačka. Primera radi, imam 1500 proizvedenih torpeda u svom hangaru, što znači da mogu da ih ispaljujem potpuno bezbrižno, bez straha da ću ostati bez njih. Isti taj novac se može koristiti i za nadogradnju nosača, i do petog nivoa sam ga nadogradio do maksimuma i dobio „achievement“ za to. To ostatak igre čini malo lakšim, kao što možete zamisliti.
Uglavnom, „gameplay“. Uobičajeni scenario je da izaberemo čvor na heksagonalnoj mapi, zatim dobijemo cilj koji treba da ispunimo, i sve to pre pokretanja misije. Čini se da postoje i dva načina da se misija završi: ili tako što ćete uraditi ono što igra od vas traži, kao što je uništenje neprijateljskih zgrada, ili tako što ćete uništiti sve neprijateljske letelice u njihovoj floti. Postoji koristan brojač koji vam pokazuje ne samo koliko letelica imate u rezervi, već i koliko ih ima neprijatelj. U suštini, izaberete koju letelicu želite da lansirate sa nosača, a zatim izdajete komande floti. Što se tiče ovih drugih, moguće im je narediti da napadnu određenu tačku, da lete oko nosača i brane ga, ili da love neprijateljske letelice.
Letelica kojom direktno upravljamo može biti bilo koji od tri tipa koja se mogu povesti u misiju, tako da je odabir prave letelice prilično bitan. Ja uglavnom ostavljam svoju flotu da brani nosač, jer ako on padne, gotova je igra („game over“). A onda sve ispočetka sa jednog kraja ekrana za izbor misija na drugi!
Sve u svemu, Sky of Destruction je dovoljno drugačija od prosečne pucačine da bi bila zanimljiva. Sastav vaše flote i način na koji možete konfigurisati letelice koje koristite, dodaju malo začina ustajalom žanru. Sa druge strane, tutorijal je izuzetno loš i zapravo nam ne daje mnogo nagoveštaja o tome šta treba raditi.
Ali sve u svemu, igra je zabavna. A na kraju krajeva, to je sve što zaista možemo da tražimo, zar ne?
