Roboti u Srbiji: gde zaista donose korist, a gde još prodajemo tehnološku maglu

Najbitnije u ovoj priči staje u nekoliko rečenica. Srbija nije zemlja koja danas može da predvodi svetsku robotiku, ali jeste zemlja koja već sada može pametno da koristi robote tamo gde oni odmah vraćaju ulaganje: u proizvodnji, internom transportu, skladištima, kontroli kvaliteta, opasnim radnim okruženjima i delovima poljoprivrede sa hroničnim manjkom radne snage.

Druga važna stvar je još brutalnija: robotika nije pitanje futurizma, već pitanje kašnjenja. Dok Evropa robotizuje ono što joj čuva industriju, a Azija robote uvodi kao osnovnu infrastrukturu proizvodnje, Srbija i dalje često priča o „pametnim mašinama“ kao o spektaklu, umesto kao o običnom proizvodnom alatu.

Treća stvar je možda i najneprijatnija za domaći javni prostor: roboti neće spasiti ekonomiju sami od sebe. Ako nema inženjera, servisera, integratora, kvalitetnih tehničara, stabilnih dobavljačkih lanaca i firmi koje znaju da računaju povraćaj investicije, robot ostaje skupa mašina za fotografisanje ministara i direktora.

Key Takeaways

• Roboti u Srbiji imaju najviše smisla u industriji, logistici, kontroli kvaliteta, zavarivanju, pakovanju i opasnim poslovima.

• Slovenija je daleko ispred regiona po robotizaciji, dok Srbija ima rast, ali i dalje nema kapacitet da se predstavlja kao ozbiljna evropska sila u robotici.

• Evropa robote ne uvodi zato što voli tehnologiju, već zato što bez automatizacije gubi konkurentnost i nema dovoljno radne snage.

• Humanoidni roboti zvuče atraktivno, ali danas su u Srbiji mnogo realniji industrijski roboti, autonomni mobilni roboti (Autonomous Mobile Robots – AMR) i kolaborativni roboti (Collaborative Robots – cobots).

• Najveća opasnost za Srbiju nije da će roboti „uzeti sve poslove“, nego da će zemlja ostati zaglavljena između jeftine radne snage i preskupe neefikasnosti.

Roboti nisu predstava, nego alat

U domaćem javnom prostoru robotika se često predstavlja na dva jednako pogrešna načina. Prvi je sajamski: robot maše, igra, govori nekoliko rečenica i svi se ponašaju kao da je stigla tehnološka revolucija. Drugi je apokaliptični: roboti dolaze da zamene ljude i društvo ide ka masovnoj nezaposlenosti. Ni jedno ni drugo nije ozbiljna analiza.

Prava priča je mnogo prizemnija. U većem delu sveta roboti su danas dosadna, ali izuzetno korisna tehnologija: vare, prenose, pakuju, slažu, farbaju, mere, sortiraju, skeniraju, dezinfikuju, asistiraju hirurzima i obilaze skladišta. To nije holivudska budućnost, to je savremena industrijska i logistička infrastruktura.

Upravo tu Srbija mora da odraste kao tema. Nije pitanje da li možemo da pokažemo robota na bini. Pitanje je da li možemo da ga uključimo u proizvodni ciklus, da ga održavamo, integrišemo sa ERP, MES ili WMS sistemima i da on zaista smanji škart, povrede, zastoje i troškove po jedinici proizvoda. To je razlika između tehnološke politike i tehnološkog marketinga.

Gde se roboti već realno koriste u Srbiji

Najrealnija primena robota u Srbiji danas je u industriji, posebno tamo gde već posluju strani proizvođači i dobavljači auto-industrije. Na portalu ITNetwork navodi se da se automatizovani sistemi već koriste u sektorima auto-komponenti i da logistički roboti prenose teške delove, što direktno smanjuje povrede i ubrzava proizvodnju.

To je važna stvar, jer pokazuje da robotika u Srbiji nije nula, ali nije ni revolucija. Ona postoji uglavnom tamo gde je uvedena kao deo međunarodnih proizvodnih standarda, a ne kao posledica domaće industrijske strategije. Drugim rečima, roboti su u mnogim slučajevima stigli kroz investitora, a ne kroz sistemsku transformaciju domaće privrede.

Najtipičnije i najracionalnije primene u Srbiji danas su sledeće:

1. Zavarivanje i obrada metala, jer traže preciznost, ponovljivost i bezbednost.

2. Paletizacija i pakovanje, jer su to repetitivni i fizički naporni poslovi.

3. Intralogistika (unutrašnji transport u fabrici ili skladištu), gde AMR sistemi mogu da zamene deo ručnog guranja, viljuškara i neefikasnog kretanja robe.

4. Kontrola kvaliteta, posebno kada se kombinuju sistemi mašinskog vida (machine vision) i automatizovane linije.

5. Opasna radna okruženja, gde mašina treba da preuzme ono što je za čoveka rizično, toksično ili iscrpljujuće.

Tu nema mnogo romantike, ali ima mnogo ekonomske logike. Robot se uvodi onda kada posao traži visoku ponovljivost, kada greška košta mnogo, kada radno mesto teško popunjavate ili kada je bezbednosni rizik previsok. Sve ostalo je, manje-više, skupa demonstracija.

Industrija: Jedino ozbiljno polje prve faze

Ako se govori o realnoj robotici u Srbiji, industrija mora da bude prva i centralna tema. Ne zato što je to „moderno“, nego zato što se upravo tu najlakše meri efekat. Može da se prati takt proizvodnje, broj zastoja, procenat škarta, potrošnja energije, vreme ciklusa i trošak po komadu. To je teren na kojem tehnologija mora da položi račun.

Evropa, uostalom, pokazuje isti obrazac. Prema Međunarodnoj federaciji za robotiku (IFR), Evropa je i dalje jedno od najvećih tržišta za industrijske robote, a automobilski sektor ostaje njen najjači kupac, sa oko 23.000 novih robota instaliranih u evropskoj auto-industriji tokom 2024. godine.

To je važno i za Srbiju, jer je domaća industrijska struktura u znatnoj meri vezana za dobavljačke lance evropske proizvodnje, posebno automobilske. Gde god radite za tržište koje traži stroge rokove, ujednačen kvalitet i sve nižu cenu po jedinici, robotika prestaje da bude luksuz i postaje uslov opstanka.

Tu treba biti pošten: Srbija ne može da se takmiči sa Nemačkom po obimu, niti sa Slovenijom po nivou integracije, ali može da prati racionalan model. To znači da se robotika najpre širi u procesima sa jasnim povraćajem investicije (ROI), a ne u politički zgodnim, ali tehnološki nebitnim pilot-projektima.

Posebno su zanimljivi cobots sistemi (kolaborativni roboti). Oni nisu zamena za velike industrijske ćelije tamo gde se radi masovna teška proizvodnja, ali mogu biti odlični za manje serije, pomoć operaterima, montažu, inspekciju i poslove gde je fleksibilnost važnija od brutalne brzine. U zemljama koje nemaju neograničene budžete, upravo takva srednja rešenja često daju najbolji rezultat.

Logistika i skladišta: Potcenjen prostor za brzu korist

Ako postoji oblast u kojoj Srbija može relativno brzo da vidi korist od robotike, to su logistika i skladišni procesi. Razlog je prost: internet trgovina raste, distributivni centri postaju veći, a unutrašnji transport robe je skup, spor i pun sitnih neefikasnosti koje se gomilaju u ozbiljan trošak.

Autonomni mobilni roboti (AMR) ne traže uvek ogromne građevinske prepravke i često se lakše uvode od klasičnih fiksnih automatizovanih linija. Oni mogu da voze materijal od jedne zone do druge, da prate mapirane rute, da komuniciraju sa skladišnim softverom i da rasterete ljude od beskrajnog „mikro-transporta“ koji troši sate i energiju.

Tu je i jedna sociološka činjenica koju domaća poslovna scena često izbegava: sve je manje ljudi koji žele da rade monotone skladišne poslove za male plate, u smenama i pod stalnim fizičkim naporom. Kada tržište rada više ne nudi dovoljno ljudi za takve pozicije, automatizacija nije hir, nego odgovor na realan problem.

Upravo zbog toga bi robotika u logistici u Srbiji mogla da napreduje brže nego humanoidna robotika. Humanoidni robot je atraktivan za naslovnu stranu. AMR koji skraćuje vreme kretanja robe, smanjuje sudare i podiže protok kroz skladište – atraktivan je za bilans uspeha. Razlika je ogromna.

Poljoprivreda: Velika šansa, ali ne na nivou slogana

Srbija voli da za sebe kaže da je poljoprivredna zemlja. Ako je to tačno, onda je logično da upravo tu traži jedan od najrealnijih prostora za robotiku. U tekstu ITNetwork-a jasno se navodi potencijal za voćarstvo i vinogradarstvo, kao i za autonomne traktore i sisteme koji bi mogli da pomognu u rešavanju manjka sezonskih radnika.

To nije nerealna ideja, ali treba je spustiti na zemlju. U poljoprivredi robotika ima smisla tamo gde je rad skup, nepredvidiv ili nedostupan, gde postoji dovoljno velika površina ili dovoljno vredna kultura, i gde mašina može da obavi posao preciznije ili bar stabilnije od sezonske radne snage.

Najrealnije primene za Srbiju u skorijoj budućnosti nisu filmski roboti koji sami vode celo gazdinstvo, već:

• Precizno prskanje i mapiranje useva uz pomoć autonomnih ili poluautonomnih sistema.

• Roboti i mašine za selektivne radnje u voćarstvu i vinogradarstvu, posebno tamo gde je hroničan nedostatak radnika.

• Automatizovane linije za sortiranje, pakovanje i kontrolu kvaliteta poljoprivrednih proizvoda.

• Senzorski i vision sistemi za rano otkrivanje bolesti, oštećenja ili odstupanja u kvalitetu.

Glavni problem nije samo tehnologija, već struktura poseda, fragmentisanost proizvodnje i investicioni kapacitet. Mali proizvođač teško može sam da nosi ozbiljan trošak robotizacije. Zato bi u Srbiji realniji model bio kroz zadruge, izvozne centre, hladnjače, velike voćnjake i prerađivačke sisteme, a mnogo manje kroz priču da će „svako domaćinstvo imati robota“.

Zdravstvo: Manje spektakla, više asistencije

Kad se pomene robot u zdravstvu, mnogi odmah pomisle na skupe hirurške sisteme. To jeste važna oblast, ali za Srbiju mnogo realniji prvi koraci nisu nužno najskuplji operacioni roboti, već servisni i pomoćni sistemi u bolnicama i domovima zdravlja.

To uključuje robote za transport materijala, distribuciju sterilnog pribora, dezinfekciju prostora, asistenciju u logistici bolnice i određene rehabilitacione sisteme. Globalni trendovi u servisnoj robotici pokazuju rast primene u medicinskim i pomoćnim delatnostima, a deo tog rasta posebno je ubrzan još od pandemijskog perioda.

Realna korist je jasna: medicinsko osoblje ne treba rasterećivati od struke, već od fizički zamornih i proceduralnih poslova koji im troše vreme. Robot ne leči pacijenta sam od sebe, ali može da skrati besmisleno gubljenje vremena na hodanje, prenos i rutinske zadatke. To je posebno važno u sistemima koji već trpe manjak ljudi i preopterećenost osoblja.

Drugim rečima, zdravstvena robotika u Srbiji ne bi smela da bude tema prestiža, nego tema funkcionalnosti. Ako sistem uvede mašinu samo zato što dobro izgleda u PR kampanji, to je pogrešan put. Ako uvede mašinu koja rasterećuje kadar, smanjuje kontakt sa rizičnim okruženjem i povećava higijensku ili logističku pouzdanost, onda je to ozbiljna modernizacija.

Humanoidni roboti: Dobra naslovna strana, loša osnova za strategiju

Priča o humanoidnim robotima uvek lako privuče pažnju. I u domaćem prostoru se pominju planovi i najave saradnje sa kineskim kompanijama (uključujući i AgiBot), a u javnosti se takve vesti predstavljaju kao dokaz da Srbija ulazi u elitni tehnološki krug.

Međutim, treba biti veoma oprezan. Između najave proizvodnje, partnerskog memoranduma, demonstracije prototipa i stvarne serijske ekonomske primene postoji ogroman jaz. Humanoidni roboti jesu tehnološki fascinantni, ali u većini realnih poslovnih okruženja i dalje nisu prvo ni najisplativije rešenje.

Zašto? Zato što je čovekoliki oblik koristan kada robot mora da radi u prostoru projektovanom za ljude, sa alatima napravljenim za ljudske ruke i u nepredvidivom okruženju. Ali čim proces možete da standardizujete, klasični industrijski robot, cobot ili AMR gotovo uvek nudi manje komplikacija, niži rizik i bolji odnos cene i koristi.

Zato bi bilo veoma neozbiljno da Srbija gradi nacionalnu priču o robotici kao da će humanoidi uskoro rešiti industriju, javne službe i manjak radne snage. To je dobra tema za govornicu. Za ozbiljnu ekonomsku politiku mnogo su važnije robotske ćelije, vision sistemi, automatizovane linije, intralogistički roboti i lokalna mreža integratora koji to umeju da uvedu i održavaju.

Gde Srbija zaostaje

Najveći problem Srbije nije to što nema nijedan robot. Problem je to što nema dovoljno dubok i širok ekosistem oko robotike. Jedna zemlja ne postaje „robotska“ zato što se negde otvori pogon ili prikaže prototip, nego zato što postoji gustina znanja, servisa, obrazovanja, domaćih dobavljača, projektanata, univerzitetsko-industrijske saradnje i tržišta koje ume da kupi i koristi takve sisteme.

Na tom planu, Slovenija je za region referentna tačka. Prema podacima koje prenose mediji na osnovu IFR statistike, Slovenija je daleko ispred regiona i nosi najveći deo novih instalacija na Balkanu. Srbija je iza nje, ali ipak znatno ispred Hrvatske i BiH po novim instalacijama u posmatranom periodu.

To je za Srbiju i dobra i loša vest. Dobra, jer pokazuje da zemlja ipak nije van mape. Loša, jer otkriva koliki je jaz prema najuspešnijem primeru u neposrednom susedstvu. Ako je Slovenija mogla duboko da ugradi robotiku u svoje izvozne industrije, onda je jasno da problem kod nas nije geografija, nego struktura privrede, kvalitet upravljanja i nivo strateške discipline.

Poređenje sa Evropom je još grublje. IFR navodi da Evropska unija ima gustinu robota (robot density) od 219 robota na 10.000 zaposlenih u proizvodnji, dok su Nemačka, Švedska, Danska i Slovenija u svetskom vrhu ili vrlo blizu njega. To znači da je evropska proizvodnja već odavno ušla u nivo automatizacije koji je za veliki deo Balkana još uvek više cilj nego stvarnost.

Balkan: Ko gde stvarno stoji

Na Balkanu nema mnogo prostora za samozavaravanje. Slovenija je praktično jedina zemlja regiona koja može da se posmatra kao ozbiljno integrisan primer industrijske robotizacije. Hrvatska ima pojedinačne tehnološke uspehe i dobru inženjersku bazu u nekim nišama, ali slabiji obim industrijske robotizacije. BiH ima sporadične pomake, ali nizak ukupan nivo. Srbija je negde između potencijala i nedovršenosti.

Rumunija je posebna priča i često se u regionalnim diskusijama potcenjuje. Njena snaga nije samo u klasičnoj industriji, već i u tome što je izgradila jak međunarodni identitet kroz automatizaciju procesa i tehnološke kompanije poput UiPath, dok istovremeno njena industrijska baza ima mnogo više kontakta sa velikim evropskim lancima vrednosti nego većina država Zapadnog Balkana.

U tom društvu Srbija ima jednu realnu šansu: da bude dovoljno velika da tržište ima smisla, a dovoljno gladna da brzo usvaja ono što zaista radi. Ali za to je potrebno da se odustane od dve domaće navike: od tehnološkog folklora i od čekanja da „država nešto reši“ bez jasne industrijske logike.

Evropa: Robotika kao pitanje opstanka

Evropski primer je važan zato što razbija iluziju da se robotika uvodi samo u bogatim društvima iz komfora. Naprotiv, Evropa robote uvodi i zato što mora. Starenje stanovništva, manjak radne snage, visoki troškovi rada i globalna konkurencija teraju evropske fabrike da automatizuju procese ako žele da ostanu održive.

IFR navodi da je globalna prosečna gustina robota u proizvodnji 2023. dostigla 162 jedinice na 10.000 zaposlenih, dok je u EU taj nivo 219. To nije samo statistika, već signal da zemlje koje ostaju daleko ispod tog ritma automatizacije rizikuju da trajno ostanu jeftin dodatak tuđim lancima vrednosti.

Evropa istovremeno ne robotizuje sve podjednako. Auto-industrija je i dalje glavna, ali rastu i druga polja primene, dok cobots dobijaju sve veći udeo u novim instalacijama. Prema dostupnim podacima, u 2024. godini prodato je više od 64.500 cobota, sa gotovo 12 odsto udela u novim instalacijama i dvocifrenim godišnjim rastom.

Za Srbiju je poruka jasna: ne mora svaka fabrika da kupi ogroman sistem od prvog dana, ali mora da zna u kom pravcu ide. U eri kada i srednja preduzeća u Evropi uvode fleksibilnu automatizaciju, oslanjanje isključivo na jeftiniju ljudsku radnu snagu nije razvojna strategija, već odlaganje problema.

Hoće li roboti uzeti poslove

Najčešće pitanje uvek dolazi na isto mesto: da li roboti uzimaju ljudima posao. Iskren odgovor glasi: neke poslove da, ali mnogo češće menjaju sadržaj posla nego što potpuno brišu potrebu za ljudima. Posebno nestaju ili se smanjuju poslovi koji su rutinski, repetitivni, fizički teški i strogo standardizovani.

To nije nužno tragedija. U mnogim pogonima i skladištima upravo su takvi poslovi i najteži za popunjavanje, sa velikim zamorom i čestim fluktuacijama radnika. Problem nastaje kada društvo i obrazovni sistem ne uspeju da ljude prebace iz stare u novu ulogu: operater, tehničar održavanja, programer ćelije, planer procesa, kontrolor kvaliteta, servisni inženjer.

Zato je pogrešno romantizovati „odbranu svakog starog radnog mesta“, ali je jednako pogrešno slaviti robotizaciju bez plana za ljude. Najbolji modeli nisu ni anti-robotski ni slepo pro-robotski. Oni kombinuju investiciju u automatizaciju sa investicijom u prekvalifikaciju, tehničko obrazovanje i saradnju privrede sa školama i fakultetima.

Šta bi Srbija mogla da uradi u skorijoj budućnosti

Ako želimo ozbiljan scenario za narednih nekoliko godina, on ne treba da liči na naučnu fantastiku. Treba da liči na dosadnu, dobro vođenu industrijsku i tehnološku politiku.

Najrealniji potezi bili bi sledeći:

1. Fokus na proizvodnju i logistiku, jer se tu efekat najbrže meri i najbrže vraća ulaganje.

2. Podsticanje robotizacije malih i srednjih preduzeća kroz ciljane programe za cobots, vision sisteme i automatizovane ćelije, a ne kroz nedefinisane „digitalizacione“ slogane.

3. Jačanje tehničkog obrazovanja za mehatroniku, automatiku, ugrađene sisteme (embedded systems), machine vision i industrijski softver, jer bez ljudi nema ni održive robotike.

4. Razvoj domaćih integratora i servisnih mreža, pošto je lakše kupiti robota nego ga držati produktivnim pet ili deset godina.

5. Uvođenje robotike u poljoprivredu kroz velike sisteme, zadruge, izvozne centre i hladnjače, a ne kroz populističke priče o tehnološkom spasu celog sela.

U daljoj budućnosti, Srbija bi mogla da gradi i jaču razvojnu komponentu, posebno kroz saradnju fakulteta i industrije u oblastima kao što su mobilna robotika, vision sistemi, AI za proizvodnju i specijalizovani roboti za konkretne niše. Ali to dolazi tek kada osnovna infrastruktura usvajanja bude ozbiljna. Bez te baze, „nacionalne ambicije“ u robotici ostaju prazna ambalaža.

Gde je granica između realnosti i magle

O robotima je lako pričati neodgovorno. Dovoljno je nekoliko atraktivnih najava, malo geopolitičkog pakovanja i poneka konferencijska rečenica o budućnosti. Ali robotika je surova oblast upravo zato što ne prašta prazne priče. Mašina ili radi i zarađuje, ili stoji i košta.

Zato bi i javni govor u Srbiji morao da postane ozbiljniji. Kad god čujete da će neka tehnologija „promeniti sve“, prvo pitanje mora da bude: u kom sektoru, u kom roku, po kojoj ceni, uz koji kadar, sa kojim dobavljačima i sa kakvim merljivim efektom. Ako na ta pitanja nema odgovora, onda najverovatnije ne slušate strategiju, nego reklamu.

Roboti u Srbiji, dakle, nisu ni spasonosni mit ni pretnja iz filmova. Oni su alat. Koristan, skup, zahtevan i neophodan tamo gde povećava produktivnost, bezbednost i kvalitet. Sve van toga je tehnološka šminka. A Srbiji u ovoj fazi razvoja najmanje treba još šminke, a najviše funkcionalnih sistema koji rade i kad se ugase kamere.