Da li je ovo ono šta je gejming, uglavnom, postao? Od početka sadašnjih konzola veruje se da AAA gejming polako prestaje dok indie igre postaju norma. Od kada su igre kao što je Limbo postale toliko popularne u predhodnoj generaciji, nastala je navala shovelware igara, koje iz nekog razloga zahtevaju više pažnje nego neke AAA igre. Mušterije su potopljene polu-pokušajima, u najboljem slučaju, od strane većine studia koji misle da će mušterije potrošiti veoma malo, ali kolektivno značajnu sumu novca daju na igre za koje znaju da im se neće sviđati, ali su primorani na to jer nema ničeg drugog u ponudi. I tako dolazimo do igre Pharaonic.
Igra je postavljena u vreme ranog egipatskog carstva, vi ste relativno nem rob koji je oživljen od strane čudnog i moćnog maga, koji vam kaže da pobegnete iz zatočeništva. Naoružani samo drvenom bakljom, trčite kroz zatvor tražeći izlaz. Priča koja je uglavnom preneta kroz tekst na displeju, nudi malo objašnjenja zašto je uopšte karakter u sitauciji u kojoj jeste.
Gejmplej prati stil igre Dark Souls, ili bar pokušava. Neumoljiva je u svojoj egzekuciji, i kroz prvih nekoliko pokušaja dobijate osećaj da nigde ne stižete zbog prekomerno nedopustljivog checkpoint sistema. Daje vam šansu da utvrdite napade koji slede, ali to samo pridodaje frustraciji. Igra ima relativno običnan sistem poboljšanja, koji se odnosi na skupljanje predmeta koje ispuste neprijatelji, ili nalaženje kovčega po svetu.
Igra je ekstremno linearna, i verovatno bi bolje izgledala da 2D platformi. Ugao kamere od pozadi je malo kriv, što negativno utiče na sposobnost da efektivno igrate igru u nekim slučajevima gde okruženje smeta. Igra od početka izgleda kao da je razvojni tim previše išao prečicama. Kontrole su veoma nejasne i zahtevaju skoro nemoguć stepen egzekucije. Na primer, napad gde gurate neprijatelja s leđa i dezorijentišete ga nikada ne radi, bez obzira na to koliko ste mu blizu ili daleko. Osim toga, kada vas neprijatelj napadne, i vi blokirate napad, iz nekog razloga vam se i dalje smanjuje health. Jedino objašnjenje je to da ste alergični na ivericu. Izbori dizajna su veoma čudni.
Borbe protiv šefova su pune besa, kao u osnovnim igrama kao što je Mighty No.9. Imaju nasumične napade, i skoro je nemoguće predvideti ih. Takođe su previše moćni u poređenju sa igračem, da ćete na kraju morati nekoliko puta da igrate većinu nivoa da bi se ponovo sreli sa šefom. Bar je u Mighty No.9 dozvoljeno da se igrač rodi na ulazu, i nije nateran da igra nivo iz početka. Uvek čuvajte igru na oltarima jer ako to ne uradite sve je gotovo.
Kao što je uvek rečeno što se tiče igara nezavisnih razvojnih timova, bolje bi bilo da razvojni tim igra svoju igru i da odlaze datum izlaska sve dok ne dovedu igru do savršenstva. Nikada nećete čuti da su Naugty Dog ili Epic Games izdali oštećenu igru i nadali se najboljem. Poruka za razvojni tim : problem sa ovim igrama je kada gejmer naiđe na upadljive probleme sa vašim izdanjem, oni neće preporučiti igru svojim prijateljima. Međutim, ovde postoji veliki potencijal. Igra je prvo izašla za PC, i nedopustivo je to da postoje isti propusti.
Razvojni tim može mnogo toga da pokupi od Playdead u vezi sa ovim. Jedinstvene igre su i više nego dobrodošle, ali potrudite se da je mehanika lako razumljiva običnom gejmeru – vašem glavnom tržištu – i potrudite se da bivaju nagrađivani za prolazak. Poželjno je da ne forsirate priču. Reći ništa je bolje nego pričati gluposti koje igrač zaboravi čim reči napuste ekran.
Pharaonic je igra sa velikim potencijalom, sa obzirom na njenu egipatsku pozadinu, ali pošto se previše ozbiljno shvata, tera igrača da bira između gubitka, ili preranog prolaska. Šteta je, pošto bi igra imala više koristi sa jednostavnijim izvršenjem, umesto da pokušava da bude Dark Souls. Postoji razlog zašto igra Lord of the Fallen nije uspela.
