Snabdevanje energijom je sve veći izazov, kako za kompanije, tako i za pojedince. Istovremeno, u eri deficita energenata i rastućih cena, dekarbonizacija i prelazak na ugljenično neutralne izvore predstavlja dodatno otežavajuću okolnost za tržište. Postavlja se pitanje, kako pomiriti ove, na prvi pogled, nepomirljive trendove? Ako pitate stručnjake, odgovor je u električnoj mreži, prozjumerima i decentralizovanom upravljanju energijom sa dvosmernim tokom. Međutim, da bismo otkrili šta to znači u praksi, koje su prednosti ovog modela i zašto su principi po kojima funkcioniše čovečanstvu vrlo poznati, moramo da se vratimo na sam početak.
Pre pojave centralno upravljane energije, koja dolazi iz izvora kao što su ugalj, nafta i gas, energetsko napajanje je zahtevalo direktnu vezu sa izvorom energije. Od vatre koja se koristila za pripremanje obroka do fabrika koje je pokretala snaga vode, značajna količina ljudskih napora je išla na donošenje odluka ne samo da li je energija potrebna, već i gde se može naći i kako je sakupiti i najbolje upotrebiti.
Jedna od velikih tema dvadesetog veka je priča o tome kako je po prvi put pristup energiji postao „lak”, barem za korisnika. Centralizovana proizvodnja energije, podržana ogromnim investicijama u istraživanje fosilnih goriva, globalne lance logistike i državne energetske mreže, značilo je da krajnji korisnik nije više morao da razmatra kako se stvara energija koja mu je potrebna. Donošenje odluka je postalo mnogo jednostavnije, fokusirano na dogovaranje uslova isporuke i nadzor troškova potrošnje.
Nedavno je taj način razmišljanja doveden u pitanje, a energetski potrošači ponovo traže određeni stepen samostalnosti. Međutim, novonastale okolnosti u proteklom periodu dovele su do značajnih poremećaja na tržištu i promene očekivanja kod potrošača, kako po pitanju brzine transformacije snabdevanja i potrošnje energijom, tako i po pitanju cena. Aleksandar Vasić, klaster menadžer u kompaniji Eaton smatra da je odnos ponude i potražnje bio ključan za oscilacije cena na tržištu.
„Pandemija, posebno u svojim ranijim fazama, dovela je do značajnog pada potražnje za energijom, a kada su tokom perioda oporavka industrijske oblasti počele da podižu proizvodnju, postalo je jasno da snabdevanje ne može u potpunosti da zadovolji potražnju. Rezultat je bio skok cena, sve manje rezerve goriva i problemi za kompanije koje su svoje poslovne modele zasnivale na jeftinoj energiji na spot tržištima. Visoke cene i njihova nestabilnost na tržištu energije predstavljaju stvarne probleme za potrošače i kompanije. Gledajući unapred, ne treba očekivati brz povratak jeftine energije“, kaže Vasić.
Uz rast potražnje električne energije, snažan izazov za proizvođače predstavlja i dekarbonizacija, naročito kada je reč o zadovoljenju potreba velikih potrošača energije kao što su industrija i automobilska proizvodnja. Vasić smatra da kao rezultat možemo da očekujemo potpunu promenu tržišta u korist isporuke obnovljive proizvodnje energije.
„Na većini geografskih područja, cena kWp za fotonaponsku proizvodnju je trenutno niža od cene uporedive jedinice fosilnih goriva. To znači da proizvodnja solarne energije na licu mesta, u kombinaciji sa rešenjima za skladištenje energije, može da kod kompanija kreira određeni stepen energetske samodovoljnosti. Ovo će im omogućiti da uspešnije podnesu fluktuacije na tržištu energije i stvore fleksibilniji i otporniji elektroenergetski sistem“, ističe Vasić.
S obzirom na to da je obnovljiva energija trenutno dostupna uz skoro nultu maržu, drugi način da se ovo posmatra jeste kao prelazak sa tržišta opšte na decentralizovanu električnu energiju.Pored toga što podseća na vreme pre centralizovanih izvora energije, ova promena paradigme značajno će uticati i na razvoj ove oblasti u budućnosti.
Spajanje obnovljive energije sa skladištenjem na licu mesta je dobitna kombinacija za kompanije, budući da im omogućava da uštede novac koristeći ga da nadoknade svoje potrebe za električnom energijom iz mreže i prodaju deo energije nazad u mrežu. Istovremeno, višak mogu da iskoriste za dekarbonizaciju i dodaju otpornost u svoje operacije. Za mreže elektrodistribucije, skladištenje kao sredstvo prilagodljivosti za nisku emisiju ugljenika pomaže u upravljanju razlikama između proizvodnje i potražnje koje se tiču nepredvidivosti izvora solarne i energije vetra. Ovo im ujedno nudi potencijal da značajno smanje potrebe za ojačanjem mreže i čvrsto označenim kapacitetom.
Ove promene će biti omogućene i osnažene sve većom digitalizacijom naših energetskih sistema. Ključna komponenta prelaska na nultu neto emisiju biće prilagodljivost na strani potražnje, što će smanjiti zahteve određenih industrijskih potrošača u vreme nižeg snabdevanja i na taj način garantovati dostupnost energije za sisteme i namene od ključne važnosti. Postizanje ove prilagodljivosti zahtevaće uvid i interakciju sa sredstvima „izvan mernih uređaja”, o kojima distributivne mreže tradicionalno nemaju detaljne podatke“, pojašnjava Vasić.
Shodno tome, električna mreža će biti važnija nego ikad. Reč je o visoko sofisticiranom sistemu za praćenje i upravljanje energijom, međutim, tokom većeg dela svog postojanja taj tok je bio jednosmeran, od relativno malog broja mesta za proizvodnju do mnogih mesta potrošnje. U novoj eri „prosumera” (što predstavlja potrošača koji istovremeno i proizvodi energiju), oslanjaćemo se na snažnu i inteligentnu mrežu radi upravljanja dvosmernim protokom.
Ove promene se ne mogu i neće dogoditi odmah. Radikalna promena tehnologije i ekonomije rada, kao i ključne infrastrukture neće biti jednostavna. Puna korist od prilagodljivosti će biti oslobođena samo kada se pametni, dvosmerni, sistemi za distribuciju primene u velikom obimu, tako da odluku o njihovom usvajanju treba da donesu razne zainteresovane strane – od multinacionalnih kompanija do individualnih potrošača. Jasna regulativa za uvođenje i integraciju sredstava koja donose prilagodljivost potrebna je što pre, kako bi električna mreža bila pouzdana, bezbedna i spremna za sasvim drugačiju budućnost.