Kada pomislite na „svetsku politiku“ i „moć“, koje su vam prve asocijacije? Verovatno zgrada Ujedinjenih nacija. Nosači aviona. Gospoda u odelima u Davosu. Vojske na granicama. Bankari koji pomeraju milijarde. To je slika moći 20. veka.
Ta slika je danas, u najboljem slučaju, nekompletna. U najgorem, ona je laž.
Prava moć u 21. veku ne leži nužno u parlamentima, niti se projektuje samo tenkovima. Prava moć leži u infrastrukturi. A nova infrastruktura koja pokreće planetu – infrastruktura informacija, komunikacije, trgovine i, sve više, same istine – nije u vlasništvu država. U vlasništvu je šačice privatnih korporacija.
Google (Alphabet), Amazon, Meta (Facebook), Apple i Microsoft (MAAMA).
Dve decenije smo živeli u iluziji koju su nam prodali: oni su samo „platforme“. Neutralni alat. Digitalni trgovi koji „povezuju svet“ i „daju glas obespravljenima“. Bila je to lepa bajka.
A onda smo se probudili. Shvatili smo da vlasnik trga nije neutralan. Vlasnik trga odlučuje ko sme da govori, čiji glas će se čuti, a ko će biti proteran. Shvatili smo da kompanija koja zna sve o nama, kontroliše ono što vidimo i poseduje servere na kojima živi naša digitalna ekonomija – nije samo kompanija.
Ona je nova vrsta suverena.
Na portalu ITNetwork.rs, gde se tehnologija gleda „pod haubu“, nećemo se baviti teorijama zavere. Bavićemo se hladnom analizom moći. Ovo nije priča o tome da li tehnološki giganti utiču na politiku. Ovo je dubinska disekcija kako su oni postali najmoćniji politički akteri na planeti – moćniji od većine država koje navodno treba da ih regulišu.
Ovo je priča o fundamentalnoj promeni globalne moći, o diplomatiji koja se vodi pretnjama o gašenju servera i o ratovima koje odlučuje jedan CEO, a ne general. I, što je za nas u Srbiji najvažnije, o tome šta se dešava kada vaša celokupna politička scena postane podstanar na tuđem, privatnom posedu.
Poglavlje 1: Anatomija „Digitalne nacije“ – Šta ih čini moćnijim od država?
Da bismo razumeli njihovu političku moć, moramo prvo da prestanemo da ih posmatramo kao „kompanije“. One su, po svakoj funkcionalnoj metrici, nacije bez teritorije.
Država svoju moć zasniva na nekoliko stubova: populaciji (stanovništvu), ekonomiji (BDP), infrastrukturi i monopolu nad silom. Hajde da uporedimo.
1.1. Populacija (Korisnici > Stanovnici)
Država sa najviše stanovnika na svetu je Indija (oko 1.44 milijarde). Kompanija Meta (Facebook, Instagram, WhatsApp) ima preko 3 milijarde aktivnih mesečnih korisnika.
Meta je, bukvalno, najveća „nacija“ u istoriji čovečanstva. Ona upravlja populacijom koja je dvostruko veća od Kine i Indije zajedno. Ona ima više „državljana“ nego hrišćanstvo ili islam sledbenika. Kada Meta promeni svoj Terms of Service (Uslove korišćenja), to je kao da donese novi ustav koji pogađa trećinu planete.
1.2. Ekonomija (BDP > Budžeti)
Moć države se meri BDP-om i budžetom.
- Tržišna kapitalizacija kompanije Apple (oko 3 triliona dolara) veća je od BDP-a Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva ili Rusije.
- Godišnji prihod Amazona veći je od BDP-a većine zemalja na svetu, uključujući tu i zemlje poput Finske, Portugala ili Grčke.
Ove kompanije imaju više novca na raspolaganju od 95% svetskih vlada. Taj novac se ne troši samo na razvoj proizvoda. Troši se na lobiranje, na pravne bitke i na kupovinu uticaja.
1.3. Infrastruktura (Vlasnici „Puteva“)
Ovo je možda i najvažnija, a najmanje vidljiva, poluga moći. Zaboravite na aplikacije. Pričajmo o „oblaku“ (cloud). Amazon (AWS), Microsoft (Azure) i Google (Cloud) zajedno drže preko 65% svetskog cloud tržišta.
Šta to znači u prevodu? To znači da Netflix, AirBnb, CIA, dobar deo Evropskih banaka, pa čak i vaša omiljena online prodavnica u Srbiji (koja je verovatno na nekom reseller AWS nalogu) – svi oni „žive“ na serverima u vlasništvu tri američke korporacije.
Ako sutra Amazon (AWS) odluči da ste vi (bilo kao pojedinac, kompanija ili država) prekršili njihove Uslove korišćenja, oni mogu da vas „isključe“. To nije kao da vam ugase sajt. To je kao da vam digitalno konfiskuju zemlju na kojoj je sagrađen vaš posao.
Sećate se platforme Parler (alternativa Twitter-u)? Amazon ju je isključio sa AWS-a za jedan dan. Platforma je nestala. To je bila korporativna „smrtna kazna“ izvršena bez suđenja.
1.4. Kontrola informacija (Vlasnici „Istine“)
Država ima vojsku. Big Tech ima algoritam. U 21. veku, nije sigurno šta je moćnije.
- Google Search: Preko 90% svetskih pretraga. Ako vas nema na prvoj strani Google-a, vi ne postojete. Google-ov algoritam bukvalno rangira „istinu“.
- Meta (Facebook/Instagram): Algoritam News Feed-a odlučuje šta ćete videti, šta ćete osećati, šta će vas naljutiti, a šta obradovati. On kurira vašu realnost.
- X (Twitter): Odlučuje šta je „u trendingu“, šta je centar globalne političke i medijske debate.
- YouTube: Drugi najveći pretraživač na svetu. Za mlađe generacije, on je primarni izvor edukacije i informisanja.
Ove kompanije ne poseduju samo trg. One poseduju fiziku tog trga – one odlučuju kojom brzinom putuje nečiji glas i koliko će biti glasan. To je moć o kojoj stari diktatori nisu mogli ni da sanjaju.
Poglavlje 2: Prvi front – Uticaj na izbore i javno mnjenje
Kada spojite sve ove poluge moći, prvi očigledan rezultat je direktan uticaj na demokratiju.
2.1. Slučaj „Cambridge Analytica“ (Lekcija koju (nismo) naučili)
Ovo je bio „alarm za buđenje“ za ceo svet. Slučaj koji je ogolio kako se Big Tech infrastruktura koristi kao političko oružje.
- Kako je radilo? Nije bio „hakerski napad“. Bilo je to korišćenje sistema po pravilima igre.
- Korak 1 (Podaci): Preko bezazlenog „psihološkog kviza“ na Facebook-u, CA je legalno (po tadašnjim pravilima Facebook-a) prikupio podatke o desetinama miliona korisnika i njihovih prijatelja.
- Korak 2 (Modeliranje): Napravili su psihološke profile za svakog korisnika. Otkrili su vaše strahove, vaše nade, da li ste neurotični, otvoreni, ekstrovertni…
- Korak 3 (Targetiranje): Tokom kampanja za Trampa i Brexit, nisu puštali jednu „opštu“ poruku. Puštali su hiljade mikro-ciljanih poruka.
- Primer: Za glasača koji je neurotičan i plaši se kriminala, puštali su oglase o „invaziji migranata“ i „zidovima“.
- Za glasača koji je liberalan, ali ne voli Hilari Klinton, puštali su oglase koji ga obeshrabruju da glasa.
- Rezultat: Nisu oni menjali mišljenje ljudima. Oni su, koristeći podatke i algoritme Mete, gurali neodlučne u željenom smeru. To je bilo skalpelom vođeno oblikovanje izbornog tela.
2.2. Pravi problem: Algoritam kao „inženjer besa“
Skandal Cambridge Analytica je bio nameran. Ali, postoji mnogo veći, sistemski problem: algoritam nije zao, on je samo efikasan.
Poslovni model Mete (i YouTube-a, i X-a) je jednostavan: prodaja vaše pažnje oglašivačima. Da bi se to postiglo, cilj algoritma nije da vas informiše ili usreći. Cilj je da vas zadrži na platformi (engagement).
A šta, nažalost, najbolje drži ljudsku pažnju? Bes, strah i tribalizam.
AI algoritmi su, kroz milijarde iteracija, „naučili“ da je najlakši put do engagement-a da vam pokažu sadržaj koji vas provocira. Ako ste blago levo, pokazaće vam ekstremno leve stavove. Ako ste blago desno, gurnuće vas ka ekstremno desnim.
- Posledica: Platforme postaju mašine za polarizaciju. One ne stvaraju podele, ali ih brutalno pojačavaju. One stvaraju „filter mehurove“ (filter bubbles) gde svako živi u svojoj istini i misli da je onaj drugi „lud“ ili „zao“.
- Uticaj na politiku: Demokratija zahteva kompromis i zajedničku realnost. Algoritmi aktivno uništavaju oba.
2.3. „Deplatforming“: Digitalna smrtna kazna
Najflagrantniji primer korporativne suverenosti desio se u januaru 2021. Nakon nereda na Kapitolu, Twitter, Facebook, YouTube i (na kraju) AWS su doneli koordinisanu odluku da trajno zabrane („deplatformuju“) tadašnjeg, još uvek aktivnog, predsednika SAD, Donalda Trampa.
Ostavimo po strani da li je to bilo „ispravno“ ili ne. Fokusirajmo se na akt. Nekoliko CEO-va u Kaliforniji, bez ikakvog sudskog procesa ili demokratskog mandata, donelo je odluku da ućutka demokratski izabranog lidera najmoćnije zemlje sveta. Ovo je trenutak kada je korporativna moć nedvosmisleno nadjačala državnu. Odluka o tome ko sme da učestvuje u javnom diskursu više nije bila u rukama Ustava, već u rukama „Uslova korišćenja“ (Terms of Service).
Poglavlje 3: „Tech“ diplomatija i suverena infrastruktura
Uticaj se ne završava na izborima. Big Tech sada vodi sopstvenu, paralelnu diplomatiju, često u direktnom sukobu ili partnerstvu sa državama.
3.1. „Pretnja“ kao spoljna politika
- Slučaj Australija: Australijska vlada je 2021. pokušala da donese zakon koji bi naterao Google i Facebook da plate lokalnim medijima za vesti koje prenose.
- Odgovor Giganata: To nije bila molba ili lobiranje. To je bila pretnja. Facebook je „pritisnuo crveno dugme“ i ugasio sve stranice sa vestima u Australiji. (Usput su ugasili i stranice hitne pomoći i vatrogasaca). Google je javno zapretio da će ugasiti Google Search za celu zemlju.
- Analiza: Zamislite da ambasador neke zemlje zapreti drugoj „Ukinućemo vam sav pristup informacijama“. To bi bio casus belli (razlog za rat). Google je to uradio kao poslovnu pretnju. Na kraju je postignut kompromis, ali je poenta dokazana: Big Tech pregovara sa državama kao ravnopravan (ili jači) suveren.
- Slučaj Starlink (Elon Musk kao vojskovođa): Ovo je možda i najčistiji primer nove moći.
- Kontekst: Rusija napada Ukrajinu. Prvi potez je uništavanje komunikacione infrastrukture.
- Akcija: Elon Musk (CEO privatne kompanije SpaceX) donosi ličnu odluku da aktivira Starlink (svoju privatnu satelitsku mrežu) iznad Ukrajine, dajući im internet i ključnu vojnu prednost.
- Eskalacija: Kasnije, ukrajinska vojska želi da iskoristi Starlink za napad dronovima na rusku flotu na Krimu. Musk se plaši nuklearne eskalacije i lično odlučuje da odbije taj zahtev, efektivno sabotirajući vojnu operaciju jedne suverene države.
- Analiza: Odluku o ishodu ključne bitke u ratu 21. veka nije doneo general ili predsednik. Doneo ju je jedan CEO na osnovu svog ličnog osećaja. To je nivo moći koji prevazilazi sve što smo do sada videli.
Poglavlje 4: Pisanje zakona – Lobi mašina kao „meka“ moć
Ako ne možete da pobedite državu na njenom terenu, pobrinite se da se igra po vašim pravilima. Big Tech je usavršio „meku“ moć lobiranja.
4.1. „Vrata koja se okreću“ (The Revolving Door)
Fenomen je dobro poznat: regulator u Briselu ili Vašingtonu koji radi na „AI Aktu“ ili „Anti-trust“ tužbi, sledeće godine daje otkaz i zapošljava se kao „Direktor za odnose sa vladom“ u Google-u ili Meti, za desetostruko veću platu. Ovo stvara incestuozni odnos. Linija između onih koji regulišu i onih koji su regulisani postaje opasno mutna.
4.2. Osvajanje Brisela i Vašingtona
Big Tech kompanije sada troše više novca na lobiranje u Briselu i Vašingtonu od „tradicionalnih“ zlikovaca poput duvanske ili naftne industrije.
- Cilj: Nije da se zakon ubije. To je previše očigledno. Cilj je da se on oblikuje.
- Primer (EU AI Akt): Kada je EU pisala svoj ambiciozni AI Akt (Zakon o veštačkoj inteligenciji), Big Tech lobisti su bili na svakom sastanku. Njihov cilj: da se pobrinu da zakon bude komplikovan i skup za implementaciju. Zašto? Zato što Google i Microsoft mogu da priušte armiju advokata i inženjera da se bave birokratijom. Njihov mali startup konkurent iz Berlina – ne može.
- Regulativa, paradoksalno, postaje alat za cementiranje monopola.
4.3. „Samoregulacija“ kao farsa
Omiljena taktika Big Tech-a. Kada pritisak javnosti postane prevelik, oni ponude „rešenje“: „Ne trebaju nam vaši zakoni, mi ćemo regulisati sami sebe!“
- Primer (Meta’s „Oversight Board“): Čuveni „Vrhovni sud Facebook-a“. Meta je dala 130 miliona dolara da osnuje nezavisno telo koje će preispitivati njene odluke o moderaciji (kao što je banovanje Trampa).
- Realnost: To je genijalan PR potez. Stvorili su iluziju odgovornosti. Ali taj „sud“ plaća Meta. I Meta bira o kojim tipovima slučajeva oni mogu da odlučuju. To je farsa dizajnirana da kupi vreme i skrene pažnju.
Poglavlje 5: Srbija kao „digitalna kolonija“
Sve ovo zvuči kao globalna igra moćnika. A sada, ono što se direktno tiče čitalaca ITNetwork.rs: Gde je Srbija u svemu ovome?
Hajde da budemo oštri, jer situacija to zahteva. Srbija (i veći deo Balkana) u ovoj novoj podeli moći nije ni za pregovaračkim stolom, ni na terenu. Mi smo na tribinama. Tačnije, mi smo teren koji se prodaje.
Mi smo u statusu digitalne kolonije.
- 1. Nismo za stolom: Mi ne pišemo pravila. Mi nismo SAD (domaćin Giganata) niti Kina (alternativni pol). Mi čak nismo ni EU (moćni regulator). Mi smo čekaoci. Mi čekamo da vidimo šta će Brisel odlučiti (GDPR, AI Akt) da bismo to prekopirali u naše zakone, često sa 5 godina zakašnjenja.
- 2. Naš politički trg je u San Francisku: Ovo je najvažnija tačka. Celokupna politička debata u Srbiji, i vlasti i opozicije, ne vodi se na RTS-u ili u Skupštini. Vodi se na Facebook-u, X-u (Twitter) i YouTube-u.
- Opozicija i nezavisni mediji zavise od ovih platformi jer su im tradicionalni mediji (često) zatvoreni.
- Vlast koristi ove platforme za sofisticiranu propagandu, mikro-targetiranje i armije botova.
- 3. Ko odlučuje o „istini“ u Srbiji? Šta se dešava ako sutra algoritam YouTube-a odluči da je podcast koji kritikuje vlast „opasna dezinformacija“ i ukloni ga? Šta se dešava ako Facebook-ov fact-checker (često lociran u drugoj zemlji) odluči da je objava „Kosovo je Srbija“ kršenje „standarda zajednice“?
- Odluka o tome šta je dozvoljeni politički govor u Srbiji ne donosi se u Beogradu. Donosi je anonimni moderator u Dablinu ili automatizovani AI u Palo Altu, na osnovu njihovih globalnih pravila.
- Njihovi „Uslovi korišćenja“ su postali jači od našeg Ustava.
- 4. Ekonomska zavisnost: Naš „IT bum“ je fantastičan, ali na čemu je zasnovan? Dominantno na outsourcing-u. Mi smo radna snaga za Zapad. Naše firme prave proizvode za njih. Naša startup scena, uz časne izuzetke, ne sanja da postane Google. Sanja da je Google kupi. Mi smo visoko-kvalifikovana, ali i dalje, radna snaga u tuđem ekosistemu.
Poglavlje 6: Budućnost – Hladni rat AI-ja i borba za „dušu“
Ova koncentracija moći se neće smanjiti. Ona će se, sa dolaskom Generativne AI, samo eksponencijalno povećati.
6.1. AI Hladni Rat (SAD vs. Kina)
Zaboravite nuklearne bojeve glave. Nova trka u naoružanju je trka za AGI (Artificial General Intelligence / Opšta veštačka inteligencija).
- Pol 1 (SAD): Model Big Tech-a. Privatne korporacije (OpenAI/Microsoft, Google, Meta) predvode trku, blisko povezane sa američkom vladom i vojskom.
- Pol 2 (Kina): Model državnog kapitalizma. Kompanije (Baidu, Tencent, Alibaba) rade u direktnoj simbiozi sa Komunističkom partijom.
- Gde je Evropa? Tragično kaska. Pokušava da reguliše trku u kojoj ni ne učestvuje.
- Gde smo mi? Ni na mapi. Bićemo primorani da „kupimo“ AI infrastrukturu od jednog od ova dva pola, time se svrstavajući u njihovu sferu uticaja.
6.2. „Splinternet“ (Rascep Interneta)
Kao posledica ovoga, jedinstveni, globalni internet umire. Već imamo:
- Kineski internet: Potpuno izolovan, cenzurisan, kontrolisan (The Great Firewall).
- Američki internet: Kontrolisan od strane korporacija, zasnovan na nadzoru (surveillance capitalism).
- Evropski internet: Pokušaj „humanog“ interneta, kontrolisan regulativom (GDPR, AI Act), ali spor i birokratizovan. Države će sve više morati da biraju „čiji“ internet će koristiti.
6.3. Postoji li izlaz? Decentralizacija
Postoji li otpor? Da, bar u teoriji. To je san o Web 3.0. San o blockchain-u, decentralizovanim društvenim mrežama (kao Mastodon ili Bluesky), gde ne postoji centralni „gazda“ koji diktira pravila. Ali, budimo realni. Ovi sistemi su za sada previše komplikovani za masovnog korisnika. To je borba Davida i Golijata.
Građanin ili korisnik?
Moć se definitivno premestila. Ona više nije ekskluzivno u parlamentima i vojskama. Ona je na serverima. Big Tech giganti su nova, globalna, suverena sila.
Oni oblikuju naše izbore, pišu naše zakone, donose odluke u ratovima i poseduju infrastrukturu na kojoj živimo. A čine to bez demokratskog mandata, bez transparentnosti i, uglavnom, bez odgovornosti.
Za nas, u IT industriji, ovo nosi posebnu težinu. Mi nismo samo posmatrači. Mi smo radnici u tim sistemima. Mi smo ti koji pišemo kod za algoritam, koji optimizujemo bazu podataka, koji dižemo cloud infrastrukturu.
Nije više dovoljno biti samo „dobar inženjer“. Moramo postati svesni čemu taj kod služi. Jer, na kraju dana, fundamentalno pitanje koje ova nova era postavlja pred nas je: Da li smo mi i dalje građani demokratskih država? Ili smo postali samo korisnici (users) korporativnih platformi, gde su „Uslovi korišćenja“ postali važniji od Ustava?
Odgovor je, nažalost, sve očigledniji.
