Da li tradicionalni fintech umire? DeFi, regulatori i nova era finansijske infrastrukture

Postoji jedan razgovor koji se vodi u zatvorenim konferencijskim salama u Frankfurtu, Londonu, Njujorku i Singapuru, ali koji još uvek nije dovoljno glasno dopro do šire javnosti. Razgovor koji finansijski direktori vodećih evropskih banaka vode sa savetnicima za digitalnu transformaciju, dok istovremeno javno tvrde da je sve pod kontrolom. Tema tog razgovora nije regulatorni pritisak, nije recesija, nije geopolitička nestabilnost – mada su sve to legitimne brige. Tema je mnogo egzistencijalnija: da li model koji je funkcionisao dvesta godina – centralizovana institucija kao čuvar, posrednik i garant finansijskih transakcija – ima budućnost u svetu koji je počeo da gradi finansijsku infrastrukturu bez posrednika?

Da li tradicionalni fintech umire? I ako umire, ko ga ubija – DeFi (Decentralized Finance – decentralizovane finansije), regulatori, sopstvena inertnost, ili neka kombinacija sva tri faktora?

Odgovor, kao što je to uvek slučaj kada je reč o fundamentalnim promenama u kompleksnim sistemima, nije ni jednostavan ni jednoznačan. Ali određene konture budućnosti su dovoljno jasne da bi svako ko radi u finansijama, tehnologiji ili regulaciji – ili ko jednostavno želi da razume šta se dešava sa novcem u 21. veku – trebalo da ih razume.

Kontekst koji se ne sme preskočiti: šta je fintech i odakle dolazi?

Pre nego što proglasimo nešto mrtvim, moramo biti precizni o tome šta to nešto zapravo jeste.

Fintech (financial technology – finansijska tehnologija) kao termin označava kompaniju ili servis koji koristi digitalnu tehnologiju da isporuči finansijske usluge brže, jeftinije ili pristupačnije od tradicionalnih bankarskih institucija. U širem smislu, fintech se može podeliti na nekoliko generacija:

• Prva generacija (1990-te – 2008): Digitalizacija postojećih bankarskih usluga. Online banking, elektronski platni sistemi (PayPal je osnovan 1998. godine), internet brokerske platforme. Ova generacija nije menjala paradigmu – ona je samo digitalizovala ono što je već postojalo. Banka je ostala ista; samo je šalter dobio digitalno lice.

• Druga generacija (2008 – 2015): Post-finansijsko-krizna era rodila je talas pravih fintech disruptora. Stripe, Square, TransferWise (danas Wise), Revolut, N26, Monzo – kompanije koje nisu samo digitalizovale bankarske usluge, već su redizajnirale korisničko iskustvo, smanjile troškove međunarodnih transfera, ubrzale onboarding i uvele mobilno bankarstvo kao primarni kanal. Ova generacija napala je marže tradicionalnih banaka, ali nije dovela u pitanje centralnu paradigmu: posrednik i dalje postoji, samo je posrednik sada tehnološka kompanija, a ne banka.

• Treća generacija (2015 – danas): Neobanke (neobanks), embedded finance (ugrađene finansije), open banking (otvoreno bankarstvo) i – što je ključno za našu temu – Web3 i DeFi. Ova generacija prvi put dovodi u pitanje ne samo efikasnost posrednika, već i neophodnost posrednika uopšte.

Web3 i DeFi: revolucija ili hajp?

Da bismo pravilno procenili da li DeFi zaista može da ubije tradicionalni fintech, moramo razumeti šta DeFi zapravo jeste, kako funkcioniše i u kojoj fazi razvoja se nalazi.

Web3 je termin koji opisuje viziju interneta zasnovanu na blockchain tehnologiji, u kojoj korisnici kontrolišu sopstvene podatke i digitalna sredstva bez posredništva centralnih platformi. Web1 je bio čitanje (statički web), Web2 je bio čitanje i pisanje uz centralizovane platforme (Google, Facebook, Amazon), a Web3 je zamisao o čitanju, pisanju i posedovanju – gde korisnik stvarno poseduje svoja digitalna sredstva putem kriptografski osiguranih privatnih ključeva.

DeFi (Decentralized Finance) je aplikacijski sloj Web3 koncepta koji se odnosi specifično na finansijske usluge: pozajmljivanje, kreditiranje, razmenu vrednosti, štednju, derivate, osiguranje – sve to bez centralnih posrednika, bez banaka, bez brokerskih kompanija, bez klirinških kuća.

Ključna tehnička inovacija koja to omogućava jesu smart contracts (pametni ugovori) – samoizvršavajući programi na blockchainu koji automatski sprovode uslove dogovora kada su ispunjeni predefinisani kriterijumi. Umesto da se obratite banci za kredit i čekate da kreditni službenik odobri vašu aplikaciju, u DeFi sistemu pristupate protokolu koji automatski proverava kolateral koji ste deponovali i, ako su uslovi ispunjeni, isplaćuje kredit u sekundama – bez ijednog ljudskog posrednika u procesu.

Protokoli poput Uniswap, Aave, Compound, MakerDAO, Curve Finance i desetine drugih upravljali su u periodu vrhunca (2021) sa ukupno zaključanom vrednošću (Total Value Locked – TVL) koja je premašivala 180 milijardi dolara. To nije zanemarljiva cifra – to je veće od bilansa nekih srednje velikih evropskih banaka.

Anatomija DeFi ekosistema: šta zapravo postoji?

Da bismo razumeli konkurentsku pretnju koju DeFi predstavlja tradicionalnom finteku, moramo sagledati koje kategorije finansijskih usluga DeFi već pokriva i sa kakvim uspehom:

Decentralizovana razmena (DEX – Decentralized Exchange)

Uniswap je pionir i dominantni igrač ovde. AMM (Automated Market Maker – automatizovani kreator tržišta) model eliminisao je potrebu za centralnom knjigom naloga (order book) i kreatorima tržišta. Umesto toga, likvidnost obezbeđuju sami korisnici koji deponuju parove tokena u liquidity pools (bazene likvidnosti) i zauzvrat dobijaju deo transakcionih naknada.

Uniswap V3 je u određenim mesecima procesirao veći volumen transakcija od Coinbase-a – centralizovane berze koja je javna kompanija sa tržišnom kapitalizacijom od više milijardi dolara, stotinama zaposlenih i kompletnom regulatornom infrastrukturom. Protokol bez direktora, bez zaposlenih u tradicionalnom smislu i bez sedišta kompanije – procesirao je jednak ili veći volumen.

Decentralizovano kreditiranje i pozajmljivanje

Aave i Compound su protokoli koji omogućavaju korisnicima da pozajme sredstva uz kolateral ili da deponuju sredstva i zarađuju kamatu. Kamatne stope se automatski prilagođavaju na osnovu ponude i potražnje unutar protokola – nema kreditnog odbora, nema KYC (Know Your Customer – upoznaj svog klijenta) procedure, nema čekanja.

U periodu DeFi buma, kamatne stope na stablecoin depozite u Aave i Compound protokolima dostizale su i do 10-15% godišnje – višestruko više od onoga što su nudile tradicionalne banke u eri nultih kamatnih stopa.

Stablecoini (stabilni tokeni) i sintetička sredstva

DAI (MakerDAO protokol) je decentralizovani stablecoin koji vrednost vezuje za dolar putem prekomerne kolateralizacije kriptovalutama, bez oslanjanja na centralnog emitenta. Synthetix protokol omogućava kreiranje sintetičkih verzija gotovo bilo kog finansijskog sredstva – akcija, roba, valuta – bez potrebe za brokerom ili centralnom berzom.

Prinos i yield farming

Yield farming (uzgoj prinosa) je mehanizam u kom korisnici maksimizuju prinos premeštanjem kapitala između različitih DeFi protokola koji nude različite kamatne stope i nagrade. Automatizovani alati poput Yearn Finance obavljaju taj premeštaj automatski, optimizujući prinos u realnom vremenu. Ovo je u suštini sofisticirani asset management (upravljanje imovinom) koji je u tradicionalnom svetu dostupan samo institucionalnim investitorima sa minimalnim ulaganjem od više miliona dolara.

Šta tradicionalni fintech može, a DeFi (još) ne može?

Bilo bi nepošteno i netačno prikazati DeFi kao gotovu, zrelu zamenu za tradicionalni finansijski sistem. Postoje oblasti u kojima DeFi ima fundamentalna ograničenja koja nisu samo tehničke, već i strukturne prirode:

• KYC/AML kompatibilnost (Know Your Customer / Anti-Money Laundering): Regulatorna obaveza identifikacije korisnika i praćenja sumnjivih transakcija je, sa stanovišta DeFi arhitekture, contradictio in adjecto – unutrašnja protivrečnost. DeFi je pseudoniman po prirodi; adrese na blockchainu ne moraju biti vezane za identitet. Ovo je istovremeno njegova prednost (privatnost, pristupačnost za populaciju bez bankarskog računa) i njegova fundamentalna regulatorna prepreka.

• Kreditiranje bez kolaterala: Gotovo svi DeFi kreditni protokoli zahtevaju prekomerni kolateral – morate deponovati vrednost koja je veća od pozajmljenog iznosa, što je ekonomski kontraintuitivno za većinu realnih kreditnih slučajeva. Hipotekarni kredit, studentski zajam, auto-kredit – sve to počiva na proceni kreditne sposobnosti i sigurnosti zasnovane na budućem prihodu, a ne na trenutnoj imovini. DeFi, koji nema pristup identitetu korisnika ni njihovoj kreditnoj istoriji, ne može da izvrši tu procenu.

• Volatilnost i stabilnost vrednosti: Kriptovalutna sredstva su inherentno volatilna, što ih čini neadekvatnim za većinu upotreba koje zahtevaju predvidivost vrednosti – plate, zakupnine, ugovore sa fiksnom vrednošću. Stablecoini pokušavaju da reše ovaj problem, ali i dalje nose specifične rizike (de-pegging, kolateralni rizik, regulatorni rizik).

• Korisničko iskustvo i pristupačnost: Biti sopstvena banka znači i snositi sve odgovornosti banke. Izgubljen privatni ključ znači trajno izgubljen pristup sredstvima – bez korisničkog centra, bez procedure oporavka, bez osiguranja depozita. Ovo je prihvatljivo za tehničku elitu, ali je fundamentalna barijera za masovno usvajanje.

• Brzina i troškovi transakcija: Gas fees (naknade za procesiranje transakcija) na Ethereum mreži tokom zagušenja mogle su dostizati iznose koji su ekonomski neisplativi za male transakcije. Layer 2 rešenja i alternativni blockchain protokoli rešavaju ovaj problem, ali skalabilnost ostaje aktivan izazov.

Sudar dva sveta: šta se zapravo dešava na liniji fronta?

Umesto apstraktnih argumenata, pogledajmo konkretne primere koji ilustruju dinamiku sukoba između DeFi paradigme i tradicionalnog finteka:

Slučaj Celsius Network: lekcija o lažnim obećanjima

Celsius Network bio je centralizovana platforma koja je obećavala prinose od 10-18% godišnje na kriptovalutne depozite, pozicionirajući se kao „banka za kriptovalute“. Na vrhuncu, upravljala je sa više od 25 milijardi dolara korisničkih sredstava. U junu 2022. suspendovala je sva isplaćivanja i ubrzo bankrotirala, zarobivši milijarde dolara korisničkih sredstava.

Važna distinkcija: Celsius nije bio pravi DeFi protokol – bio je centralizovana kompanija koja je koristila DeFi terminologiju i marketing. Ali bankrot Celsiusa napravio je ogromnu štetu reputaciji čitavog kriptovalutnog ekosistema i jasno demonstrirao da obećanje o visokim prinosima bez adekvatnog upravljanja rizikom nije specifičnost ni DeFi-ja ni tradicionalnih finansija – to je specifičnost pohlepe bez regulatorne zaštite.

Slučaj Terra/Luna: sistemski rizik u decentralizovanom obliku

TerraUSD (UST) bio je algoritmički stablecoin koji je vrednost održavao ne putem fiat kolaterala, već putem arbitražnog mehanizma sa pratećim tokenom Luna. U maju 2022, spirala propasti izbrisala je 40 milijardi dolara tržišne vrednosti u roku od nekoliko dana, dramatično demonstrirajući da decentralizovani sistemi nisu imuni na sistemski rizik.

Ironično, upravo je ova propast bila argument koji su regulatori i tradicionalni finansijski akteri koristili da ubrzaju regulatorne okvire za kriptovalutna sredstva.

Slučaj MiCA: Evropa reguliše i time legitimiše

MiCA (Markets in Crypto-Assets – Tržišta kriptoimovine) regulativa EU stupila je na snagu 2024. godine i predstavlja prvi sveobuhvatan regulatorni okvir za kriptovalutna sredstva u jednoj velikoj jurisdikciji. Paradoksalna posledica MiCA regulative nije bila gušenje kriptovalutne industrije – bila je njeno legitimisanje. Kompanije koje ispunjavaju MiCA standarde sada mogu pružati kriptovalutne usluge unutar EU sa istim regulatornim legitimitetom kao tradicionalne finansijske institucije.

Ovo je ključna tačka: regulacija nije nužno kraj DeFi-ja. Ona može biti kanal kroz koji DeFi ideje ulaze u mejnstrim finansijski sistem.

Slučaj PayPal i integracija stablecoina

PayPal je 2023. godine lansirao sopstveni stablecoin (PYUSD) – digitalni dolar emitovan na Ethereum blockchainu. Kompanija sa 430 miliona aktivnih korisnika, koja je sama nekada bila „disruptor“ tradicionalnog bankarstva, sada integriše Web3 tehnologiju u sopstveni ekosistem.

Ovo nije DeFi u čistom smislu – PayPal je centralizovana kompanija i PYUSD je centralizovani stablecoin. Ali to je jasan signal da granica između „tradicionalnog“ i „decentralizovanog“ postaje sve poroznija.

Banke koje se ne predaju: odbrana koja transformiše napadača

Jedna od najzanimljivijih dimenzija ove priče jeste to što tradicionalne finansijske institucije nisu pasivne žrtve disrupcije. Mnoge od njih aktivno eksperimentišu sa blockchain tehnologijom i, u nekim slučajevima, uspešno usvajaju njene ključne inovacije bez odricanja od sopstvenih prednosti.

• JPMorgan Chase lansirao je JPM Coin – privatni, dozvoljeni (permissioned) blockchain za međubankarski transfer vrednosti unutar JPMorgan ekosistema. Onyx, JPMorganova blockchain platforma, procesirala je 2023. više od milijardu dolara dnevnih transakcija. Ovo nije DeFi – to je centralizovana institucija koja koristi tehnologiju distribuirane knjige (distributed ledger technology) za poboljšanje sopstvene infrastrukture.

• Swift – globalna mreža međubankarskih poruka koja stoji iza gotovo svakog međunarodnog prenosa novca – aktivno eksperimentiše sa blockchain integracijom i testirala je interoperabilnost između različitih blockchain mreža i sopstvene infrastrukture. Cilj: zadržati poziciju globalnog koordinatora međubankarskih transakcija u svetu u kom blockchain mreže postaju sve relevantnija infrastruktura.

• Goldman Sachs i Citibank su, kroz sopstvene venture fondove i direktna ulaganja, investirali u desetine blockchain i DeFi projekata – osiguravajući sopstvene pozicije u scenariju u kom DeFi zaista postane dominantna paradigma.

• Evropska centralna banka i Federalne rezerve SAD su u različitim fazama razvoja i testiranja CBDC (Central Bank Digital Currency – digitalna valuta centralne banke) – državnih digitalnih valuta koje bi koristile neke tehničke prednosti blockchaina, ali u potpuno centralizovanom, regulisanom obliku.

Strategija ovih institucija nije „ignorisati disrupciju i nadati se da će proći“. Ona glasi: „apsorbovati ono što je korisno iz disrupcije, eliminisati ono što nam preti, i nastaviti sa radom kao relevantan posrednik u novom tehničkom okruženju“.

CBDC: državni odgovor na DeFi izazov

Centralne bankarske digitalne valute zaslužuju posebnu pažnju jer reprezentuju možda najznačajniji finansijskopolitički odgovor na DeFi paradigmu – i istovremeno ilustruju fundamentalni sukob vrednosti koji leži u srcu ove debate.

Više od 130 zemalja aktivno istražuje ili razvija CBDC. e-CNY (digitalni kineski juan) u pilot-upotrebi je u desetinama kineskih gradova sa milionima korisnika. Digitalni evro je u fazi dizajna i priprema sa planiranim lansiranjem do 2028. godine. Projekat digitalnog dolara u SAD je sporiji zbog kongresnog otpora, ali je u aktivnoj fazi istraživanja.

CBDC je, u suštini, digitalna gotovina: direktna obaveza centralne banke, dostupna svim građanima, koja može funkcionisati bez posredništva poslovnih banaka za bazične transakcije. Ovo ima ogromne implikacije:

1. Sa jedne strane, CBDC bi mogao da eliminiše neke od ključnih prednosti DeFi-ja – direktnost, brzinu, dostupnost – ali u regulisanom okviru koji je kompatibilan sa AML/KYC zahtevima.

2. Sa druge strane, CBDC je za svakog analitičara privatnosti i građanskih sloboda najava ozbiljnog rizika: potpuno programabilan novac koji centralna banka ili vlada može da konfiskuje, zamrzne, ograniči po nameni trošenja ili ukine u bilo kom momentu. Ovo nije paranoična fantazija – ovo je inherentna arhitekturna karakteristika centralizovanog digitalnog novca, i ona je u direktnoj suprotnosti sa etosom DeFi-ja koji počiva na premisi da niko ne bi trebalo da ima ovlašćenje da proizvoljno konfiskuje vaša sredstva.

Napetost između CBDC-a i DeFi-ja nije samo tehnička – ona je filozofska i politička. DeFi kaže: „Vlada ni banka nemaju pravo da kontrolišu vaš novac.“ CBDC kaže: „Centralna vlast je neophodna da garantuje vrednost i spreči finansijski kriminal.“ Ko je u pravu zavisi od toga u kakvom finansijskom sistemu živimo i kakvom društvu težimo.

Regulacija kao dvostruki mač

Nema rasprave o budućnosti DeFi-ja koja može da zaobiđe regulatorno pitanje, i to ne samo iz pravne perspektive, već zato što regulacija fundamentalno određuje koji scenario postaje moguć.

Postoje tri moguće regulatorne strategije prema DeFi-ju:

• Prohibicija (potpuna zabrana): Kina je 2021. zabranila sve transakcije kriptovalutama i DeFi operacije. Rezultat? Kriptovalutna aktivnost je smanjena u Kini, ali nije eliminisana; premestila se u VPN zaštićene zone i inostranstvo. Prohibicija ne eliminiše DeFi – ona ga gura u ilegalu, oduzima mu regulatornu zaštitu i pojačava asocijacije sa nelegalnim aktivnostima.

• Integracija kroz regulaciju: Pristup EU putem MiCA i sličnih okvira koji pokušavaju da identifikuju i zahtevaju usklađenost od onih delova DeFi ekosistema koji se mogu definisati (tokeni sa emitentom, centralizovane berze, stablecoin emitenti), dok ostavljaju prostor za izvorno decentralizovane protokole u kojima nema jasnog regulatornog subjekta.

• Adaptivna regulacija: Pristup koji još uvek nije implementiran u punoj formi, ali koji zagovaraju mnogi akademici i stručni centri: regulatorne sandbox zone u kojima DeFi protokoli mogu operisati uz specifičan regulatorni tretman, sa postepenim usklađivanjem standarda zaštite korisnika bez nametanja paradigme centralizovanog posrednika.

Ishod regulatorne debate ne može se sa sigurnošću predvideti, ali postoji razumna baza za tvrdnju da potpuna prohibicija nije ni sprovediva ni politički verovatna u demokratskim ekonomijama. Neka forma regulatorne integracije – možda uz žrtvovanje nekih od temeljnih DeFi principa poput potpune anonimnosti – predstavlja najrealniji scenario za narednu deceniju.

Ono što statistike govore: gde je novac zaista?

Diskusija o relaciji „DeFi naspram tradicionalnog finteka“ često pati od iskrivljene perspektive: DeFi je glasniji i vizuelno atraktivniji u medijima i na konferencijama nego što je proporcionalno zastupljen u stvarnoj distribuciji globalnog finansijskog kapitala.

Globalna vrednost upravljane imovine (Assets Under Management – AUM) u institucionalnim finansijama premašuje 100 triliona dolara. Globalna tržišna kapitalizacija kriptovalutnog tržišta u periodu vrhunca (2021) iznosila je oko 3 triliona dolara – otprilike 3% od ukupnog institucionalnog AUM-a. TVL u DeFi protokolima u periodu vrhunca bio je oko 180 milijardi dolara – manje od 0,2% globalnog AUM-a.

Ovo ne znači da DeFi nije relevantan. Znači da je u sadašnjoj fazi – bez obzira na tehnološku superiornost određenih rešenja – reč o tržištu u nastajanju (emerging market), a ne o dominantnoj paradigmi.

Relevantno poređenje nije DeFi danas naspram tradicionalnih banaka danas. Relevantno poređenje je DeFi danas naspram interneta 1994. godine. U 1994. internet je bio marginalan, nerazumljiv većini, pun tehničkih prepreka za pristup i sasvim opravdano kritikovan zbog nedostatka korisničke pristupačnosti, sigurnosti i regulatornog okvira. Trideset godina kasnije, svaka finansijska institucija na planeti apsolutno zavisi od te iste mreže.

Sivi labud: scenario koji niko ne želi da razmatra

Postoji scenario koji se retko eksplicitno imenuje u mejnstrim finansijskim analizama, ali koji leži kao latentna pretnja ispod svih navedenih diskusija.

Taj scenario je sledeći: sistemska finansijska kriza koja kompromituje poverenje u jedan ili više centralnih delova globalne finansijske infrastrukture – veliku banku, centralnu banku male razvijene ekonomije, ili (u ekstremnom scenariju) rezervnu valutu poput dolara u kontekstu ozbiljne geopolitičke restrukturacije – mogla bi da pokrene masovnu migraciju ka DeFi alternativama. Ne zato što su tehnički superiornije, već zato što su jedina dostupna alternativa koja funkcioniše bez kompromitovane centralne institucije.

Ovo se, u manjem obimu, već dešavalo u Argentini, Turskoj, Venecueli i Libanu – zemljama u kojima su hiperinflacija ili valutne krize navele osetan segment populacije da se okrene kriptovalutama i DeFi servisima radi očuvanja vrednosti i mehanizama plaćanja kada je lokalni finansijski sistem bio funkcionalno kompromitovan.

Scenario globalnog skaliranja ovog procesa nije nemoguć. Nije ni verovatnoća koja bi trebalo da bude primarni input u poslovne planove finansijskih institucija. Ali jeste razlog zašto nijedno ozbiljno razmatranje ove teme ne bi trebalo da se ograniči samo na normalne tržišne uslove.

Srbija i region: gde smo mi u ovoj priči i šta nas čeka?

Čitaoci ITNetworka zaslužuju konkretan odgovor na pitanje koliko sve navedeno ima direktnu relevantnost za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i ostatak regiona.

Odgovor je: veoma relevantno, i to u nekoliko dimenzija koje se razlikuju od zapadnoevropskog konteksta:

• Bankarska penetracija i finansijska inkluzija: Prema podacima Svetske banke, oko 15-20% odraslog stanovništva na Zapadnom Balkanu nema bankarski račun. To je višestruko viši procenat nego u EU. Za tu populaciju, DeFi aplikacije koje zahtevaju samo pametni telefon i internet konekciju – bez KYC procedure, bez minimalne uplate, bez birokratije – potencijalno nude finansijsku inkluziju kakvu tradicionalni bankarski sistem ne pruža.

• Transferi radnika iz inostranstva (doznake): Srbija prima milijarde evra godišnje putem doznaka radnika koji rade u inostranstvu. Prosečna cena međunarodne doznake putem Western Union-a ili sličnih servisa iznosi između 5 i 10% vrednosti transakcije. DeFi protokoli i kriptovalutni transferi mogu iste transakcije izvesti za manje od 1% troška. Za porodice koje primaju redovne doznake, to je direktna i merljiva finansijska razlika.

• Evroizacija i alternativne rezerve vrednosti: Domaća ekonomija je visoko evroizovana – građani drže značajne iznose gotovine u evrima kao zaštitu od inflacije i eventualnih valutnih nestabilnosti. Ista psihologija koja tera ljude da drže evrogotovinu može, u scenariju pojačane dostupnosti i regulatorne legitimacije, da ih preusmeri prema stablecoinima ili Bitcoinu kao alternativnoj rezervi vrednosti.

• Regulatorni okvir: Srbija je u procesu usklađivanja sa EU regulativom, što znači da će MiCA i slični okviri – direktno ili indirektno – oblikovati domaći regulatorni tretman kriptovaluta i DeFi protokola. Narodna banka Srbije je 2022. izdala smernicu koja kriptovalute tretira kao digitalnu imovinu, ne ako zakonsko sredstvo plaćanja, ali nije zabranila njihovo posedovanje i razmenu. Ovo je pažljivo formulisan neutralan stav koji ostavlja prostor za budući razvoj.

Budući scenariji: tri moguća sveta

Gledajući napred, postoje tri fundamentalno različita scenarija za odnos DeFi-ja i tradicionalnog finteka u horizontu 2030-2035. godine:

Scenario 1: Koegzistencija i segmentacija tržišta

U ovom scenariju, koji je možda najrealniji, DeFi i tradicionalni fintech koegzistiraju servisiranjem različitih segmenata tržišta. Tradicionalne banke i neobanke dominiraju regulisanim, identifikovanim, institucionalnim finansijama – hipotekama, penzijskim fondovima, korporativnim bankarstvom. DeFi protokoli postaju infrastruktura za globalnu likvidnost, međunarodne transfere, tokenizovanu imovinu i finansijsku inkluziju populacija bez pristupa tradicionalnom bankarstvu. Granica između ova dva sveta postaje porozna kroz hibridne institucije koje koriste DeFi infrastrukturu, ali nude regulatorno usklađeno korisničko iskustvo.

Scenario 2: DeFi kao osnovna infrastruktura, fintech kao interfejs

U ovom scenariju, blockchain i DeFi protokoli postaju infrastrukturni sloj globalnih finansija – isto onako kako je internet postao infrastrukturni sloj globalne komunikacije – dok finansijske kompanije (i stare banke i novi fintech igrači) grade korisničke interfejse i regulatorno usklađene servise na vrhu te infrastrukture. „Banka“ i dalje postoji kao brend i korisnički odnos, ali ne i kao centralizovani posrednik koji drži novac – ona postaje portal za pristup decentralizovanoj infrastrukturi.

Scenario 3: Regulatorna represija i CBDC dominacija

U ovom scenariju, vlade i centralne banke uspevaju da nametnu CBDC kao dominantnu paradigmu digitalnog novca, efektivno marginalizujući DeFi u korist programabilnog državnog novca. DeFi ostaje tehnički dostupan, ali ekonomski i regulatorno marginalizovan, kao što je gotovina u svetu bezgotovinskog plaćanja – legalan, ali sistemski istisnut iz mejnstrim upotrebe. Ovo je scenario koji zagovornici DeFi-ja smatraju najgorim ishodom, a određeni regulatorni i politički akteri aktivno guraju.

Šta govori tehničko-ekonomska analiza?

Ekonomisti i analitičari koji pokušavaju kvantitativno da procene verovatnoću ovih scenarija generalno dolaze do zaključaka koji se mogu smatrati konsenzusom u istraživačkim krugovima:

• Ukupni blockchain/DeFi tržišni udeo u globalnim finansijama, prema optimističnim procenama regulatorno-prijateljskih scenarija, mogao bi dostići 5-10% do 2030. i 15-20% do 2035. godine. To znači rastući, ali ne i dominantni udeo.

• Ono što gotovo svaka ozbiljna analiza primećuje jeste da granična stopa rasta DeFi-ja dramatično premašuje graničnu stopu rasta tradicionalnog finteka – DeFi raste sa manje baze, ali raste brže. Matematika složenog rasta (kompaundiranja) uz dovoljno dug vremenski horizont dovodi do paritetnih pozicija, ali taj vremenski horizont verovatno prevazilazi 2035. godinu za mejnstrim paritet.

Presuda: da li je tradicionalni fintech osuđen na propast?

Stigli smo do pitanja koje je naslov ovog teksta postavio: da li su klasični online bankarski servisi osuđeni na propast naspram DeFi rešenja?

Kratak odgovor je: ne – ali samo pod jednim uslovom: da se ne ponašaju kao da su sigurni.

Duži odgovor je složeniji.

Tradicionalni fintech nije osuđen na propast iz jednog jednostavnog razloga: posrednici koji kontrolišu poverenje, identitet, regulatornu usklađenost i kreditnu procenu i dalje imaju suštinsku vrednost u ekonomiji zasnovanoj na ugovorima, vlasništvu i pravnoj zaštiti. DeFi ne može da potpiše hipoteku na vaš stan. DeFi ne može da garantuje depozit do iznosa koje garantuje državna agencija za osiguranje depozita. DeFi ne može da vas pozove na odgovornost ako izgubite pristup sopstvenom novčaniku zbog tehničke greške.

Ali – i ovo je ključno ali – tradicionalni fintech koji ne evoluira, koji ne usvaja tehnološke inovacije koje DeFi ekosistem demonstrira, koji se oslanja na regulatornu zaštitu umesto na stvarnu vrednost za korisnike, jeste osuđen. Ne nužno na potpunu propast, već na postepenu eroziju relevantnosti i profitabilnosti dok inovativni akteri – bilo da su to neobanke, DeFi protokoli ili njihovi hibridi – preuzimaju marže koje su banke smatrale večitim pravom.

Darvinistička logika je precizna: ne preživljava najjači, niti najinteligentniji – preživljava onaj koji je najprilagodljiviji na promene. Finansijske institucije koje to razumeju i koje su u stanju da premoste jaz između birokratske inercije i tehnološke agilnosti imaće budućnost. One koje ne mogu – neće.

Zaključak: smrt posrednika koji ne pruža vrednost

Ono što umire nije „fintech“ kao koncept finansijske inovacije. Ono što umire, polako ali sa sve bržim tempom, jeste fintech kao izgovor za uzimanje marži bez dodavanja vrednosti. Svaki posrednik čija je jedina vrednost to što postoji između dve strane koje bi inače mogle direktno da komuniciraju – taj posrednik je na putu koji vodi u irelevantnost.

DeFi nije gotov proizvod. Nije alternativa koja je danas dostupna prosečnom čoveku bez tehničkog znanja. Nije bez ozbiljnih rizika, mana i otvorenih pitanja. Ali DeFi je dokaz koncepta koji je nemoguće ignorisati: finansijski servisi mogu funkcionisati bez centralnih posrednika, uz niže troškove, veću transparentnost i, u određenim kontekstima, veću sigurnost od centralizovanih alternativa.

Kada jednom postoji dokaz koncepta koji je dovoljno ubedljiv, pitanje više nije „da li“ – pitanje je „kada“ i „koliko brzo“. Jer tržišta, dugoročno gledano, uvek nagrađuju efikasnost i kažnjavaju traženje rente bez stvaranja vrednosti.

Tradicionalni fintech ima izbor: biti deo te efikasnosti, ili biti ono od čega se pobeglo.