Sa hiljadama metroidvania igara dostupnih na Steam-u, žanr je na ivici prezasićenosti. Stoga, svaki ambiciozni novajlija mora da unese malo ingenioznosti u ovaj pretrpani žanr. Uglavnom, indi developer Monster Theater iz Denvera ne gubi mnogo vremena da pokaže kako Atomic Owl nudi neka od tih neophodnih odstupanja od norme.
Naravno, biće vam ponuđena prilika da pogledate prilično obećavajuću uvodnu špicu. Sa svojim parallax scrolling-om, detaljnim pejzažima u pixel art stilu, sintisajzerskim chiptune melodijama i završnicom koja se kruniše upečatljivom slikom grada u pikselima, svakako postoji mnogo potencijala i samo malo opravdanog ponosa. Atomic Owl možda nije savršen, ali je definitivno zanimljiviji od mnogih svojih konkurenata.
Jedna od odmah uočljivih zanimljivih dizajnerskih odluka bila je povlačenje kamere unazad. Zbog toga, osvetoljubiva ptica Hidalgo Bladewing je sićušna u poređenju sa veličinom sprajtova većine metroidvania protagonista. I da, ako igrate na prenosivim PC uređajima poput Steam Deck-a ili ROG Ally-ja, lako je pomešati NPC lika sa neprijateljem. Ali prava prednost ovde je što možete videti mnogo više okruženja oko sebe. A to je od velike pomoći s obzirom na pojačan naglasak Atomic Owl-a na platformingu.
Mudra odluka je da naglasak na platformingu nije samo stilski hir. Hidalgova avantura često zahteva precizne skokove, korekcije putanje u vazduhu i vešto povezivanje ovih sposobnosti kako bi se stiglo do inače nepristupačnih područja. Platforme se ruše pod nogama, pokretne izbočine zahtevaju savršen tajming, a neprijatelji su često postavljeni na mesta koja traže brzo donošenje odluka. Iako potreba za preciznošću može podsećati na platformere iz 16-bitne ere, Monster Theater želi da se prilagodite, a ne da pamtite nivoe napamet. A to je ključno, jer smrt za Hidalga znači početak iznova, doduše sa nekim sačuvanim unapređenjima u okviru meta-igre.
Slično tome, borba izbegava minimalizam „udri-i-ubij“ pristupa koji se nalazi u mnogim metroidvania naslovima. Kada dođe do borbe, ona je vođena jasnim i promišljenim ritmom. Hidalgovi primarni napadi su brzi, ali ograničenog dometa, ili imaju širok luk, što vas tera da prilazite protivnicima sa oprezom umesto da nepromišljeno ulećete. Najbolje od svega, Atomic Owl vam daje pristup kvartetu različitih ofanzivnih alata. Možete slobodno prelaziti između njih, birajući da koristite svoj lanac-bič (chainwhip) da odbijete projektile ili čekiće da uništite lebdeće lansere metaka.
U međuvremenu, sistem „hlađenja“ (cooldown) upravlja upotrebom specijalnih poteza. Iako je ograničena upotreba moćnih, polu-samonavođenih napada sa distance dobar dizajnerski izbor, nisam siguran da je sistem izdržljivosti (stamina) najbolje rešenje ovde. Prečesto bih pravio pauzu da napunim energiju, usporavajući tempo Hidalgove osvete.
Očekivano, borbe sa bosovima donose pravi spektakl, dok se suočavate sa višefaznim okršajima koji testiraju i vaše reflekse i vašu sposobnost prepoznavanja obrazaca. Iako neke sporedne borbe ponekad deluju pomalo repetitivno, obračuni u Owl-u su dosledno pamtljivi. Ako imate reflekse običnog smrtnika, definitivno ćete morati da provedete vreme sakupljajući zelenu i plavu valutu kako biste kupili dovoljno unapređenja i imali šansu protiv ovih moćnih izazova.
Vizuelno, Atomic Owl je prava poslastica za oči. Pozadine su slojevite i pune detalja, od gradova ispunjenih svetlećim neonskim bilbordima do mračnih, vinovom lozom obraslih ruševina duboko pod zemljom. Monster Theater jasno razume kako da gradi nivoe bez prenatrpavanja ekrana, koristeći boje i kontrast da usmeri igračev pogled. Muzika je podjednako zapažena, mešajući retro sintisajzere sa atmosferičnim ambijentalnim numerama koje variraju kroz različite biome. Nekako, sve to uspeva da deluje koherentno, čak i kada se ton menja od zlokobne tišine do visokooktanske akcije.
Naravno, Atomic Owl nije bez mana. Detekcija pogodaka (hit detection) povremeno može delovati pomalo nepopustljivo, a nekoliko sekvenci platforminga pred kraj igre podižu nivo preciznosti malo previsoko. Navigacija takođe može biti pomalo nespretna. I dok priča o poslednjem slobodnom Bladewingu i njegovom svesnom maču koji progone čarobnjaka vranu nudi potencijal, neki dijalozi deluju kao da su prilagođeni mlađoj publici. Doduše, na nivou je dijaloga iz Nindža Kornjača, ali ja lično više volim kada je osveta predstavljena na stoičniji način.
Čak i sa tim manjim nedostacima, Atomic Owl uspeva da se istakne u žanru zasićenom konkurencijom. Prihvatanjem povučene perspektive, oslanjanjem na platforming i okruživanjem svojih osnovnih mehanika uglađenom estetikom, Monster Theater je isporučio naslov koji vredi istražiti za igrače željne malog odstupanja. To nije ponovno izmišljanje metroidvania formule, ali je oštar podsetnik da je nekoliko kreativnih rizika dobrodošlo kao novo prolećno perje.
