Home GAMES Aero The Acro-Bat 2

Mnogo govori o eri gejminga iz 90-ih činjenica da je Aero the Acro-Bat dobio nastavak. Ozbiljno, koliko god da imam naklonost prema originalnoj igri, objektivno gledano, nije baš najbolje urađena, kako smo nedavno otkrili u recenziji modernog porta. Nespretna je namerno, ima čudan svet čak i za taj period (ko je uopšte bio zaljubljen u calliope muziku?) i lik je uglavnom zaboravljiv. Ali nešto je tu postojalo što je nateralo SUNSOFT da kaže: „Da, idemo dalje s ovim.“ Možda je to bila tvrdoglavost, možda samo čista nada, a možda je bila i gomila kokaina na nečijem stolu, ali zabava se nastavila. Iznenađujuće, uspelo je, i igrači su dobili bolji naslov, iako maštovito nazvan Aero the Acro-Bat 2.

Možda vam se original nije dopao, ali nastavak je ovde da potpuno izbaci priču iz koloseka. Radnja se nastavlja tačno tamo gde je original stao, Aero odlučuje da istraži dalje umesto da se vrati u svoj karneval, i kao rezultat, bude uvučen u magična vrata. Ova vrata ga prvo odvode u drevni zamak, ali će ga kasnije baciti u smrznutu tundru, u muzičku noćnu moru, duboko u fabriku koja proizvodi lude naučne eksperimente i dalje. Zašto? Zašto bi Aero sve to radio i izlagao se dodatnim rizicima? Možda zbog svog osećaja za avanturu i heroizam. Možda je to kako bi se predstavio lik iz budućeg spinoffa, Zero the Kamikaze Squirrel. Ali pravi razlog je da se ubaci taj dugo nedostajući element iz prve igre: hiperseksualizovana slepičica za kojom možete žudeti.

Teško je ovo prodati, jer nema ničega u Aero the Acro-Bat 2 što bi preobratilo skeptika u vernika, ako razumete šta hoću da kažem. Igra definitivno donosi mnoga poboljšanja, uključujući nove mehanike kretanja, bolji dizajn sveta i jači izbor muzičkih tema. Pošto su biomi različiti, ima mnogo više toga za videti i napadati, gomila tajni koje treba otkriti i dosta kompleksnosti u navigaciji (na bolje i na gore). Ipak, ovo nije ona vrsta priče o iskupljenju poput Titanfall 2 ili Grand Theft Auto 3, gde promene potpuno narušavaju vaša očekivanja. Umesto toga, ovo je isti šišmiš sa svežim slojem laka, i to… mislim, bolje je, ali još uvek nije sjajno.

Aero The Acro-Bat 2Na primer, neki od najgorih aspekata igre su eliminisani, na moje olakšanje. Više nema timera za nivoe, što značajno olakšava eksperimentisanje i opraštanje zbog teških delova. Takođe, nema više ciljeva po nivoima; jednostavno pronađite izlaz na bilo koji način. Još uvek postoje predmeti za bodove i zdravlje, kao i zvezde za napade na daljinu, ali sada možete izvesti udarac na dole kako biste pogodili neprijatelje direktno ispod vas, što je vrlo korisno, posebno za borbe sa bossovima. Na kraju, možete prikupiti slova da složite AERO i osvojite bonus mini igru na kraju nivoa, što može doneti dodatni život. Ovo stvarno pomaže i čini ideju o sakupljanju stvari malo privlačnijom.

Ne spominjući da igra ima zaista inspirisanu glupost. Berlinski zid je pao 1989. godine, i to je bila velika vest, sećam se da sam gledao deo toga na vestima sa svojim roditeljima. Ne pitajte koliko godina imam. Aero the Acro-Bat 2 je izašao 1994. godine, i sve u meni vrišti da ova igra nije imala petogodišnji razvojni ciklus.

Što znači da je neko morao ozbiljno reći: „Mislim da bi Aero trebalo da se bori protiv sovjetskih životinjskih vojnika uprkos tome što Sovjetski Savez više ne postoji,“ i drugi ljudi su se složili s njim. Ili, „Mislim da Aero treba novi protivnik koji ima reč ‘kamikaze’ u imenu, ali nema nikakve veze sa tim pojmom,“ i to je odobreno. Razumem, potrebna vam je neka svrha da sve ovo spojite, ali zašto je to moralo biti na račun mojih moždanih ćelija dok pokušavam da sve to shvatim?

I pored toga što je noviji naslov, Aero the Acro-Bat 2 izgleda lošije od prvog dela, i mislim da je to zbog promene umetničkog stila tokom tih godina. Prvobitni Aero je bio više ciljan za SNES, ali uspeh prodaje na Genesisu značio je okretanje prioriteta ka Sega platformi za nastavak. Znam da ljudi vole siroviji izgled Genesis grafike, ali mislim da to ne funkcioniše za Aero. To je korak unazad koji čini avatare manje upadljivim i generalno im nedostaje isti nivo šarma. Pretpostavljam da će igrači koji žele tamniji, grublji izgled u skladu sa pričom uživati, ali za mene je to suprotnost od problema sa igrama kao što je Rocket Knight.

Aero The Acro-Bat 2Takođe, pre nego što se previše zbunite zbog pravca ove recenzije, i dalje ne mislim da je Aero the Acro-Bat 2 nužno sjajna igra. Kontrole su prilično grube, sa dosta „plivanja“ u skokovima i hodanju. Treba vam trenutak da počnete i trenutak da stanete, a vaš zamah može vas divlje izbaciti ako pokušavate bilo šta vezano za vazdušne napade. Postoji mnogo prepreka koje su smrtonosne i nemate mnogo prostora za greške. Povrh svega, igra često deluje kao da vas zatrpava neprijateljima u svakom trenutku, tako da ćete umirati i ponovo se rađati, i nadam se da ste zapisali onaj bizarni šifru između nivoa jer smrt dolazi na klaunskim cipelama.

Mislim da je Ratalaika znala da će ova igra biti izuzetno teška bez nostalgije koja bi pomogla ljudima da joj oproste, pa zaista cenim dodatni trud koji su uložili u celokupno iskustvo. Pored kopije uputstva i nekoliko dostignuća koja se pojavljuju niotkuda (i kladim se da su urnebesna za svakoga ko ne igra na Switchu), šifre su spremne da se aktiviraju u bilo kom trenutku, i trebalo bi ih koristiti ako želite da sačuvate svoje živce. Samo uključite God Bat Mode, razbijajte glave i uživajte u prilično smešnoj priči. Kada skinete pritisak, možete se zaista dobro zabaviti s akcijom.

Još jednom, u čudu sam da je Aero the Acro-Bat 2 uopšte napravljen, i mislim da sam zahvalan na toj ideologiji. Jasno je da su developeri videli nešto u igri što igrači nisu, i uspeli su da stvore drugi deo. Naravno, Aero je možda bio „najbolji novi lik“ 1993. godine, ali su takođe delili igru svakome ko im je poslao razglednicu, tako da je diskutabilno koliki je bio pravi nivo uspeha. Ali ovaj nastavak je bolji u svim pravcima, pa im skidam kapu.

Možda će vam se svideti i