Nedavna objava Elona Maska na Twitteru, u kojoj je najavio da će „Tesla sledeće godine imati zaista korisne humanoidne robote u niskoj proizvodnji za internu upotrebu,“ sugeriše da bi roboti koji imaju fizičke karakteristike slične ljudskim i pružaju „zaista korisnu“ funkciju mogli uskoro biti među nama.

Međutim, uprkos decenijama pokušaja, korisni humanoidni roboti ostali su fikcija koja nikako da dostigne stvarnost.

Da li smo konačno na pragu proboja? Pitanje je da li nam humanoidni roboti uopšte trebaju.

Teslin robot Optimus samo je jedan od nekoliko novih humanoidnih robota, pridružujući se robotima kao što su Atlas kompanije Boston Dynamics, Figure 01 kompanije Figure AI, Phoenix kompanije Sanctuary AI i mnogi drugi.

Oni obično imaju oblik platforme sa dve noge koja je sposobna da hoda, a ponekad i da skače, uz druge atletske podvige. Na vrhu ove platforme može biti montiran par robotskih ruku i šaka koje su sposobne da manipulišu objektima sa različitim stepenima spretnosti i taktilnosti.

Iza očiju se nalazi veštačka inteligencija prilagođena planiranju navigacije, prepoznavanju objekata i obavljanju zadataka sa tim objektima. Najčešće zamišljene upotrebe za takve robote su u fabrikama, gde obavljaju ponavljajuće, prljave, dosadne i opasne zadatke, kao i radeći zajedno sa ljudima, na primer, noseći merdevine zajedno.

Oni su takođe predloženi za rad u ulogama u uslužnoj industriji, možda zamenjujući trenutnu generaciju više utilitarnih robota za „doček“ i „vodiče“.

Moguće je da bi mogli biti korišćeni u socijalnoj nezi, gde su već postojali pokušaji da se podižu i premeste ljudi, kao što je slučaj sa robotom Riken Robear (iako je ovaj više ličio na medveda nego na humanoida), kao i za pružanje lične nege i terapije.

Postoji takođe i sve razvijenije tržište za humanoidne seksualne robote. Zanimljivo je da, dok mnogi ljudi prepoznaju moralne i etičke probleme povezane sa ovim, upotreba humanoidnih robota u drugim oblastima izgleda privlači manje kontroverze.

Međutim, isporuka humanoidnih robota u praksi se pokazuje kao izazov. Zašto je to tako?

Postoji niz inženjerskih izazova, kao što je postizanje fleksibilne bipedalne lokomotive na različitim terenima. Ljudima je trebalo oko četiri miliona godina da postignu ovo, pa je ono što trenutno imamo sa humanoidnim robotima prilično impresivno. Ali ljudi su naučili da kombinuju složen set senzorskih sposobnosti kako bi postigli ovaj podvig.

Slično tome, postizanje veštine manipulacije objektima, koji dolaze u svim oblicima, veličinama, težinama i nivoima krhkosti, pokazuje se kao tvrdoglav problem sa robotima. Ipak, bilo je značajnog napretka, poput spretnim rukama kompanije Shadow Robot iz Velike Britanije.

U poređenju sa ljudskim telom, koje je prekriveno mekom i fleksibilnom kožom koja kontinuirano oseća i prilagođava se svetu, taktilne sposobnosti robota su ograničene na samo nekoliko tačaka kontakta, poput vrhova prstiju.

Prelazak od automatizacije specifičnih zadataka na proizvodnim trakama ka improvizovanju opštih zadataka u dinamičnom svetu zahteva veći napredak u veštačkoj inteligenciji, kao i u senzorskim i mehaničkim sposobnostima.

Konačno, ako planirate da robot izgleda kao čovek, onda postoji očekivanje da će takođe morati da komunicira s nama kao čovek, možda čak i da odgovara emotivno.

Međutim, ovo je mesto gde stvari mogu postati zaista složene, jer ako naši mozgovi, koji su evoluirali da prepoznaju neverbalne elemente komunikacije, ne percipiraju sve mikrokretnje koje se tumače na nesvesnom nivou, humanoidni robot može delovati prilično zastrašujuće.

Ovo su samo neki od glavnih istraživačkih izazova koji već opterećuju zajednice istraživača u robotici i interakciji između ljudi i robota širom sveta. Tu je i dodatno ograničenje u primeni humanoidnih robota u našem stalno promenljivom bučnom stvarnom svetu, sa kišom, prašinom i toplinom. Ovo su veoma različiti uslovi u odnosu na one u kojima se testiraju.

Pa zar ne bismo trebali da se fokusiramo na izgradnju sistema koji su robusniji i koji neće podleći istim zamkama kao što to čine ljudi?

Rekonstrukcija nas samih

Ovo nas dovodi do pitanja zašto se Musk i mnogi drugi fokusiraju na humanoidne robote. Da li naši robotski saputnici moraju da izgledaju kao mi?

Jedan od argumenata je da smo postepeno prilagodili naš svet ljudskom telu. Na primer, naše zgrade i gradovi su uglavnom konstruisani da odgovaraju našem fizičkom obliku. Stoga je očigledan izbor da roboti preuzmu ovaj oblik.

Međutim, treba napomenuti da naši izgrađeni okviri i alati često pretpostavljaju određeni nivo snage, spretnosti i senzorne sposobnosti, što je nepovoljno za veliki broj ljudi, uključujući one sa invaliditetom. Da li bi uspon jačih metalnih mašina među nama dodatno produbio ovu razliku?

Možda bismo trebali da vidimo robote kao deo sveta koji treba da stvorimo, a koji bolje prilagođava raznolikost ljudskih tela. Mogli bismo uložiti više truda u integraciju robotskih tehnologija u naše zgrade, nameštaj, alate i vozila, čineći ih pametnijim i prilagodljivijim, kako bi postali dostupniji svima.

Ono što je upadljivo jeste kako trenutna generacija ograničenih robotskih formi ne odražava raznolikost ljudskih tela. Možda naša očigledna opsesija humanoidnim robotima ima druge, dublje korene. Božanska želja da stvorimo verzije sebe je fantazija koja se iznova i iznova pojavljuje u distopijskoj naučnoj fantastici, iz koje tehnološka industrija često preuzima ideje.

Ili možda, humanoidni roboti su „mesijanski poduhvat“, vizija koju svi možemo razumeti, ali je neverovatno teška za postizanje. Ukratko, možda nismo potpuno sigurni zašto želimo da postignemo ovo, ali impresivne inženjerske inovacije verovatno će proizaći iz samog pokušaja.