Tchia je neverovatna. Ako je to sve što treba da znaš, odlično — ova igra je najbolja kad se igra potpuno bez prethodnog saznanja. Tako smo je mi igrali, i bilo je mnogo bolje zbog toga. Svaki čudan, neočekivani preokret bio je pravo uživanje, i nikad nismo znali šta će se sledeće desiti. Dakle, ako veruješ našim mišljenjima, veruj ovom: Tchia je neverovatna.
Evo šta smo znali o Tchia pre nego što smo je igrali: govorilo se da je to jedna od onih „udobnih igara“ i da uključuje jedrenje. To se može zaključiti već iz njene naslovne slike, sa devojčicom na splavu koja plovi po kristalno plavim vodama ka blistavim belim peskovima. Tek sat ili dva nakon početka igre shvatili smo da je Tchia mnogo, mnogo više od toga. Skoro neverovatno koliko više, posebno s obzirom na to da je tim koji je kreirao ovu divnu igru sačinjen od samo 12 ljudi.
Ali da je opišem u klasičnim terminima, Tchia je akciona avantura smeštena na malom arhipelagu, inspirisana melaneskim ostrvima Nove Kaledonije, nedaleko od obale Australije. Glavni lik, devojčica po imenu Tchia, živi mirnim životom sa svojim ocem na malom ostrvu zvanom Uma, gde svira ukulele pored vatre i roni za biserima, sve dok njenog oca ne kidnapuju militaristički zlikovci.
Nova Kaledonija nije mesto sa kojim smo dobro upoznati, pa je doživljavanje kroz Tchijine oči osvežavajuća perspektiva. Dijalog je snimljen na mešavini francuskog i drehu jezika, koji se govore na Novoj Kaledoniji, i preveden na engleski putem titlova. Folklor i kultura utkane u igru — vojnici od tkanine, pesme na ukulele, crvi-zlikovci koji jedu decu — su nešto što nikad ranije nismo videli u igrama.
Utkana u ovaj folklor je originalna, s ljubavlju napisana priča koja je u isto vreme i zaista smešna i srceparajuće tužna. Pisci igre Tchia ne beže od ozbiljnih tema, i bili smo iznenađeni koliko mračna može postati. Međutim, scene krvoprolića, smrti i očaja vešto su izbalansirane temama nade, hrabrosti i ljubavi.
Naša junakinja, Tchia, savršen je protagonist za igru o istraživanju i otkrivanju. Ona utelovljuje hrabrost i odlučnost, dok njen suparnik, Meavora, koji otima i jede decu, predstavlja suprotnu krajnost. Učimo o Tchiji kroz scene, sve koje su prilagođeno animirane i nepravedno lepe, i otkrivamo da je ona posvećena, odvažna i đavolski duhovita na način na koji to samo tinejdžeri mogu biti: ponekad nespretna i luckasta, ali i neopterećena stidljivošću.
Na početku igre, Tchia otkriva da ima moć da poseduje životinje i nežive predmete, i upravo će joj ta moć pomoći da spase svog oca i svoj dom od Meavore i njegovih pratilaca. U početku, mehanika posedovanja deluje osnovno — možeš posedovati kamenje i bacati se preko mape, ili posedovati rakove da bi se gegao u stranu i štipao stvari. Ali čim stigneš do glavnog ostrva, Tchijina moć posedovanja postaje srž igre, dok se duhom prebacuješ u ptice da bi leteo preko planina, ili preuzimaš kontrolu nad ajkulama da bi istraživao dubine okeana.
Ono što smo mislili da je igra o jedrenju brzo se pretvorilo u igru prelaska terena, podsećajući na gracioznu fluidnost penjanja i jedrenja iz Breath of the Wild, ili na manji (ali ne manje šarmantan) mehanizam letenja iz A Short Hike. Svaka životinja ima svoje sposobnosti — rakovi mogu proći kroz uske prostore i seći metal, psi i divlje svinje mogu kopati, mačke mogu videti u mraku, delfini mogu sprintati kroz vodu — ali ptice su te koje najviše menjaju pejzaž. Klizanje preko terena je predivno, i bilo je trenutaka kada bismo uskočili u pticu samo da bismo istražili lokacije s blagom, kojih ima mnogo. Hodanje je za slabiće.
Tu su i Meavorini neprijateljski kampovi koje treba očistiti, puni vojnika od tkanine i sentinela koji pucaju lasere. Ovi kampovi deluju nezgodno, ali brzo ćeš shvatiti da posedovanje nečega što se može zapaliti i bacanje na njih nije samo efikasno, već i neverovatno zabavno. To je kao mali Ubisoftov zadatak čišćenja kampa iz Far Cry ili Assassin’s Creed igara, samo što možeš ceo zadatak obaviti kao eksplodirajuća kanta benzina, a onda pobeći kao stonoga, ako želiš.
Ako ti zatreba više moći za posedovanje duhom, moraćeš da pronađeš totemske svetilišta, koja se otključavaju rezbarenjem replike totemskog lica na vratima i rešavanjem slagalica ili izazova. Ovi izazovi su raznovrsni, od trka letenja do misija skrivanja i čak plesnih takmičenja na ukulele sa šumskim stvorenjima. Neki mini-igre su teške, ali dobra vest je da postoji opcija da preskočiš bilo koji deo igre u bilo kom trenutku. Možda ćeš propustiti neke elemente priče, ali mi to nismo doživeli — samo preskačeš na početak sledeće scene, koja obično dolazi nakon tog izazova.
Preporučujemo i da pronađeš izazove balansiranja stena, koji ti donose nove pesme za sviranje na ukuleleu, pomoću kojih možeš prizvati rakove, ptice i ribe, ili promeniti doba dana, ili učiniti da pada kiša, ili omogućiti sebi da dišeš pod vodom. Ove soul melodije su pažljivo osmišljene da očuvaju zamah igre — nikad nisi bez izlaza ako možeš prizvati ptice po volji.
I sada nam ponestaje prostora da sve detaljno opišemo, ali ima još mnogo toga za otkriti. Tu su ritmične mini-igre. I stvarno dobar foto mod. I potraga za skrivenim blagom. I rezbarenje drveta. I razvijanje fotografija. I ronjenje za biserima. I trke čamcima. I takmičenja u ronjenju. Neverovatno je koliko je Awaceb tim spakovao u ovu igru. Sa samo 12 ljudi u timu, to je zaista ludilo.
Samo igraj. Tchia je neverovatna.
