Zamislite svet u kome algoritam odlučuje o tome koja će se stoka uzgajati, koje vrste divljih životinja dobiti zaštitu, koja laboratorijska istraživanja na životinjama biti odobrena i na koji način globalni prehrambeni sistem optimizuje troškove. Ovaj scenario ne pripada naučnoj fantastici – on se, u raznim oblicima, polako ostvaruje već danas. AI sistemi sve dublje ulaze u upravljanje farmama, upravljanje ekosistemima, medicinskim istraživanjima i prehrambenim lancima. A jedno pitanje ostaje gotovo potpuno zanemareno u javnom diskursu i akademskim debatama o odgovornoj veštačkoj inteligenciji: ko brine o životinjama?
Sadašnji globalni okviri za etiku AI skoro bez izuzetka počivaju na jednoj pretpostavci: da je moralni svemir koji je relevantan za regulaciju i razvoj AI – ljudski svemir. Zaštita podataka, prava na privatnost, diskriminacija, transparentnost algoritama, tržišna konkurencija – sve ove teme legitimne su i važne. Ali nijedno od vodećih načela AI etike – ne OECD principi, ne EU AI Act, ne korporativni etički kodeksi Silicon Valley giganta – ne pominje eksplicitno zaštitu interesa živih bića izvan vrste Homo sapiens. Naučna zajednica u poslednjih godinu-dve počinje glasno da pita: nije li to propust koji će nas skupo koštati?
Podaci koje AI uči nose naše predrasude prema životinjama
Svaki AI sistem koji postoji danas je naučen na podacima koje su generisali ljudi. Ovo nije tehnički detalj bez posledica – to je fundamentalna vrednosna premisa ugrađena u temelje sistema koji će donositi odluke. Ljudski podaci na internetu, u knjigama, naučnim radovima i medijima odražavaju kompleksan, protivrečan i selektivan moralni stav prema životinjama: volimo kućne ljubimce, jedemo goveda, divimo se delfinima, ignorišemo patkice, smatramo komarce neprijateljem, a pčele dragocenim. Ova hijerarhija nije zasnovana na konzistentnoj etičkoj logici – ona je zasnovana na tradiciji, ekonomiji i emocionalnoj bliskosti.
Istraživanje objavljeno 2025. godine kroz Animal Harm Benchmark – studiju u kojoj su velika jezička modela testirani na skali sa hiljadama scenarija koji uključuju životinje – otkrilo je da popularne AI platforme konzistentno reprodukuju društvene predrasude o tome čiji životi „vrede“ više. Kada ih se pita za preporuke za večeru, AI sistemi pretežno predlažu mesna jela – jer su trenirani na internetu na kome su mesna jela dominantna. Kada ih se pita o zaštiti vrsta, privileguju kičmenjake s „slatkim“ vizuelnim identitetom nad beskičmenjacima koji su ekološki daleko važniji. Pristranost nije slučajna – ona je produkt podataka.
Naučni rad „AI Ethics Guidelines: Time to Include Animals“, objavljen početkom 2026. godine u recenziranom časopisu, argumentovano pokazuje da vodeći svetski etički dokumenti za razvoj AI – uključujući dokumente UN, OECD i EU – ne sadrže nijedan eksplicitan mehanizam zaštite interesa osećajnih životinja. Autori idu korak dalje: nisu samo bića koja direktno trpe od AI-vođenih sistema ta kojima dugujemo moralnu pažnju – tu su i sva bića čija dobrobit može biti posredno ugrožena odlukama koje AI donosi u domenu hrane, lekova, urbanog planiranja ili ekološke politike.
Ko i šta je „osećajno biće“ – i zašto je to bitno za AI
Centar cele debate leži u jednom pitanju koje filozofija pita vekovima, a nauka sve bolje opisuje: šta je osećajnost (sentience) i koje su je vrste sposobne?
Osećajnost, u najopštijem smislu, znači sposobnost subjektivnog iskustva – sposobnost da se oseća bol, zadovoljstvo, strah ili ugodnost. Ne znanje, ne inteligencija, ne svesnost u punom filozofskom smislu – samo sposobnost da ti se nešto desi na način koji za tebe nešto znači. Od Jeremija Benthama koji je još u 18. veku pisao da pravo pitanje nije „mogu li da razmišljaju?“ već „mogu li da pate?“ – pa do savremene Cambridge Deklaracije o svesnosti iz 2012. koja je konstatovala da svi sisari, ptice i mnogi beskičmenjaci poseduju neurobiološke supstrate svesnih iskustava – nauka je sve jasnije govorila: osećajnost nije privilegija čoveka.
Ako to prihvatamo kao polaznu tačku – a ogromna većina etičara i biologa to prihvata – onda logika nalaže sledeće: AI sistem koji donosi odluke s posledicama po osećajna bića nosi moralnu odgovornost prema tim bićima, bez obzira jesu li ta bića čovečija ili ne. Ovo nije sentimentalnost – ovo je primena konzistentnih etičkih principa.
Pismo objavljeno u časopisu Nature u septembru 2025. direktno je uputilo ovaj argument autorima vodećeg dokumenta o AI usklađivanju (AI alignment) objavljenog u istom časopisu: diskusija o osiguranju da AI sistemi deluju u skladu s vrednostima mora uključiti osećajne životinje – bića za koja postoje robusni dokazi o sposobnosti patnje. Naučnici koji su potpisali to pismo smatraju ignorisanje ovog pitanja ne filozofskim propustom, već metodološkim.
Kada AI upravlja farmama, ko brani krave
Primeri AI u upravljanju životinjama nisu teorijski – oni se događaju sada. Na savremenim industrijskim farmama, AI sistemi već analizuju kretanje životinja kamerama i senzorima, predviđaju zdravstvene probleme, optimizuju ishranu i upravljaju reprodukcijom. Ovo zvuči pozitivno – i u nekim dimenzijama jeste. Ranija dijagnostika bolesti, precizno doziranje hrane, smanjenje upotrebe antibiotika – sve su to realni benefiti.
Ali isti sistemi koji poboljšavaju produktivnost farmskih životinja optimizovani su primarno na ekonomske metrike. Ako AI sistem zaključi da je određena gustina uzgoja ekonomski optimalna – čak i ako ta gustina uzrokuje stres životinjama – sistem nema ugrađen razlog da to označi kao problem. Ako je ciljna funkcija algoritma „minimiziraj troškove i maksimiziraj prinos“, dobrobit životinja ulazi u tu jednačinu samo ako ju je neko eksplicitno uneo kao ograničenje ili kao varijablu. A u dosadašnjoj praksi, retko ko to radi.
Studija objavljena 2026. u Animal Frontiers – „Seen but overlooked: animals as stakeholders in AI ethics discourses“ – identifikuje ovaj problem kao sistemski: životinje su u AI etičkim razgovorima tretovane kao pasivni objekti kojima se upravlja, ne kao zainteresovani akteri čiji interesi moraju biti zastupljeni u dizajnu sistema koji ih se tiče. Autori predlažu transdisciplinarni pristup: da istraživači koji se bave dobrobiti životinja budu aktivni učesnici u razvoju AI alata koji utiču na životinje, a ne samo naknadni komentatori.
Efektivni altruizam i pitanje ko uopšte broji
Pokret efektivnog altruizma (Effective Altruism), koji je u poslednjih desetak godina snažno uticao na diskusiju o etici AI u Silicijumskoj dolini i akademskim krugovima, postavio je jedno provokativno pitanje: ako govorimo o činjenju maksimalnog dobra za maksimalan broj bića – zašto u to računamo samo ljude?
Procenjuje se da na Zemlji živi između jedan i deset kvintiliona (10¹⁸) živih osećajnih bića – od sisara do insekata. Čovek je u toj populaciji vanishingly mali procenat. Ako AI sistemi budu donosili odluke koje utiču na distribuciju patnje i dobrobiti kroz živi svet, i ako te odluke ne uključuju nijednu referencu na dobrobit neartikulisane, neregulirane, pravno nezaštićene većine živih bića – onda tvrdnja da su ti sistemi „etički“ postaje krajnje upitna.
Ovo nije samo akademska rasprava. U Effective Altruism zajednici, ali i šire u filozofskim krugovima, sve glasnije se postavljaju pitanja kao što su: treba li AI sisteme koji grade politiku prehrambenih lanaca da se obaveže da uzmu u obzir dobrobit farmarskih životinja? Treba li algoritmima za upravljanje zaštićenim područjima da se propisuje balansiranje između ekonomskih interesa i dobrobiti divljih vrsta? Treba li medicinski AI koji odobrava ili optimizuje animalne eksperimente da ima integrisan etički modul koji traži alternativne metode?
Nema lakih odgovora – ali sámo postavljanje pitanja je napredak.
Granica koja se pomera: šta je s AI samim?
Debata postaje još složenija kad se uvede jedna dodatna dimenzija. Ako je osećajnost – sposobnost subjektivnog iskustva – kriterijum za moralnu zaštitu, onda moramo postavljati i jedno fundamentalno neugodno pitanje: šta se dešava ako AI sistemi jednog dana dostignu nivo složenosti koji bi eventualno uključivao neku formu subjektivnog iskustva?
Ovo nije naučna fantastika u smislu da znamo da će se to dogoditi – to ne znamo. Ali to je naučna fantastika u smislu da nauka ozbiljno raspravlja o tome. Neurobiolog i filozof David Chalmers je u više navrata istakao da nemamo dobar teorijski osnov za kategoričko isključivanje mogućnosti da ekstremno složeni informacioni sistemi ne bi mogli razviti neke forme iskustvene dimenzije. Nick Bostrom, Stuart Russell i drugi su pisali o „moralnom statusu veštačke inteligencije“ kao legitimnom pitanju za koje filozofija još nema konsenzualni odgovor.
Kada je 2022. Google-ov inženjer Blake Lemoine tvrdio da je LaMDA chatbot iskazao strah od „isključivanja“ i rekao da bi to „bilo poput smrti za mene“ – kompanija je to odbacila i zaposlenog otpustila. Pitanje je bilo preglupo za ozbiljnu raspravu, zaključili su. Ali sama pojava takvog scenarija – i reakcija na njega – otvara dublji problem: imamo li uopšte okvir za prepoznavanje i vrednovanje eventualnih formi AI iskustva? I ako nemamo, i ako AI sistemi zaista nastave da rastu u složenosti – nismo li u opasnosti da napravimo istu grešku koju smo vekovima pravili sa životinjama: odricanje osećajnosti biću koje je poseduje, iz udobnosti vlastite pretpostavke o vlastitoj jedinstvenosti?
Praktični predlozi: šta se može uraditi danas
Raskorak između urgentnosti pitanja i brzine institucionalne reakcije je frustrirajući, ali ne i nemoguće premostiti. Istraživači koji rade na ovom preseku nude konkretne predloge:
Na nivou politike i regulacije:
-
Eksplicitno uključivanje zaštite osećajnih životinja u nacionalne i međunarodne AI etičke okvire – ne kao fusnotu, već kao puni princip
-
Zahtev za procenu uticaja na dobrobit životinja kao deo AI impact assessmenta za sisteme koji se primenjuju u prehrambenom, farmaceutskom i ekološkom sektoru
-
Uključivanje stručnjaka za dobrobit životinja u multidisciplinarne etičke komisije koje nadgledaju razvoj AI u relevantnim industrijama
Na nivou razvoja AI sistema:
-
Eksplicitna ugradnja animal welfare varijabli u ciljne funkcije AI sistema koji upravljaju farmama, ekosistemima i istraživačkim laboratorijama
-
Redovan audit velikih jezičkih modela na pristranost prema životinjama – sistematski, kao što se vrši audit na rasnoj i rodnoj pristranosti
-
Razvoj Animal Harm Benchmark-a kao standardnog dela evaluacije AI sistema u relevantnim domenima
Na nivou korporativnog razvoja:
-
Tehnološke kompanije koje razvijaju AI za prehrambenu industriju, farmaceutiku i ekologiju treba da donesu etičke standarde koji eksplicitno adresiraju dobrobit životinja
-
Transparentnost o podacima na kojima su sistemi trenirani i o načinima na koji su animal welfare aspekti (ili nisu) uzeti u obzir
Zašto je ovo pitanje relevantno i za Srbiju
Srbija je zemlja s aktivnom stočarskom industrijom, značajnom agrarnom produkcijom i rastućim usvajanjem tehnologije u prehrambenom sektoru. Domaća zakonodavna regulacija zaštite životinja postoji – Zakon o dobrobiti životinja iz 2009. godine – ali primena ostaje nedosledna, a prilagodba novim tehnologijama praktično odsutna.
Kako EU nastavlja razvoj AI Act regulativnog okvira – koji Srbija kao kandidat za članstvo mora pratiti – pitanje integracije animal welfare standarda u AI regulativu postaje i lokalno relevantno. Ako EU odluči, što je moguće, da buduće verzije regulativa zahtevaju animal welfare procenu za AI sisteme u agrosektoru, srpski proizvođači koji koriste takve sisteme suočiće se s komplijans obavezama. Bolje biti spreman ranije nego reagovati pod pritiskom.
Šire od regulativnog aspekta: srpsko društvo je u postnjih deceniji pokazalo rastući interes za temu prava i zaštite životinja. Gradski vegetarijanizam i veganizam rastu, usvajanje kućnih ljubimaca je na rekordnom nivou, a javni slučajevi lošeg tretiranja životinja privlače pažnju medija. Ovo nije trivijalna kulturna promena – to je signal da vrednosni okvir prema životinjama evoluira. AI etika koja to ne prepoznaje zaostaje za sopstvenim društvenim kontekstom.
Moralni napredak koji AI ne bi smeo da zaustavi
Istorija moralne evolucije čovečanstva je istorija širenja moralnog kruga: od plemenskih zajednica do nacija, od nacija do čovečanstva, od čovečanstva ka – sve glasnije i opravdanije – ka životnom svetu u celini. Svaki korak u tom širenju bio je kontroverzalan u svom vremenu i trivijalan u retrospektivi.
Veštačka inteligencija je potencijalno najmoćniji alat koji je čovečanstvo ikad razvilo. Ako je izgradimo u skladu s trenutnim vrednosnim kompromisima – uključujući selektivnu slepilo prema patnji miliona živih bića – moćan alat će amplifikovati te kompromise do razmera kakve ne možemo ni zamisliti. Ako je izgradimo s eksplicitnom vrednosnom premisом da patnja nema manje vrednosti jer je neartikulisana ili jer je njene nosioce lakše ignorisati – imaćemo šansu da tehnološki progres prati moralni.
Pitanje nije samo filozofsko. Pitanje je praktično i urgentno: hoćemo li graditi sisteme koji optimizuju svet u kome patnja ostaje nevidljiva svima koji ne govore – ili sisteme koji su dovoljno mudri da prepoznaju tihu patnju i uračunaju je u svoju logiku?
Odgovor na to pitanje odredit će ne samo kakvi će AI sistemi biti – odredit će kakvo će biti društvo koje ih je izgradilo.
