Postoje priče u kojima se tehnologija i ljudska drama prepliću na način koji ostavlja bez daha. Priča o Val Kilmer-u i veštačkoj inteligenciji jedna je od takvih. Nije to priča o spektakularnom CGI triku ili o hladnom korporativnom eksploatisanju preminulog glumca. To je priča o čoveku koji je polako gubio ono što ga je definisalo – glas – i o tome kako je moderna tehnologija uspela da mu ga, bar delimično, vrati dok je još bio živ. A onda, nakon što je preminuo u aprilu 2025. godine, otvorila pitanja koja filmska industrija, pravnici i etičari još uvek pokušavaju da odgovore.
Val Kilmer bio je jedan od najkarizmatičnijih glumaca svog naraštaja. Ice Man u originalnom „Top Gun-u“, Jim Morrison u „The Doors“, Batman, Doc Holliday u „Tombstone-u“ – lista uloga koje su ušle u kulturno pamćenje je duga. A onda, 2015. godine, dijagnoza: rak grla. Lečenje je spasilo život, ali tracheotomija je trajno promenila glas koji je bio jedan od njegovih najprepoznatljivijih instrumenata.
Glas koji je nestajao – i kompanija koja ga je pokušala sačuvati
Kada je postalo jasno da Val Kilmer neće moći da govori kao pre, počeo je dugotrajan i emotivan proces dokumentovanja. Njegova deca, Jack i Mercedes, preuzela su inicijativu da sačuvaju što više audio materijala – snimci iz filmova, intervjua, raznih nastupa – koji su mogli poslužiti kao osnova za nešto što tada još nije imalo jasnu formu.
Ušla je Sonantic, britanska kompanija specijalizovana za AI glasovnu sintezu. Ono što su uradili nije bilo obično kloniranje glasa – bio je to proces u kome su Val Kilmer i tim Sonantic-a aktivno sarađivali. Kilmer je sam učestvovao u selekciji snimaka, u verifikaciji rezultata, u odlučivanju šta zvuči „dovoljno kao on.“ Nije bio pasivni subjekat – bio je aktivni saradnik u rekonstrukciji sopstvenog identiteta.
Rezultat je prvi put javno prikazan 2021. godine u dokumentarcu „Val“ za Amazon Prime Video – autobiografskom projektu koji je sam Kilmer godinama radio, a koji je u finalnoj verziji koristio AI-generisan glas da naratira delove koje više nije mogao da izgovori sopstvenim glasom. Reakcija publike i kritičara bila je jednoglasna: zvuči kao on. Nije savršeno – ima nešto artificijelno u naglasku – ali u kontekstu dokumentarca o čoveku koji se bori s tim gubitkom, ta nesavršenost postaje deo priče, ne mana.
Top Gun: Maverick i povratak Iceman-a
-
godina donela je ono što je izgledalo gotovo nemoguće: Val Kilmer vratio se u Top Gun svemiru u nastavku koji je čekao 36 godina. „Top Gun: Maverick“ je bio jedan od najvećih bioskopskih uspjeha decenije – i jedna od najemotivnijih scena filma bila je susret Mavericka i Icemana.
Iza te scene stajala je ogromna tehnička i humana operacija. Kilmer je bio na setu, bio je prisutan, ali glas koji čujete u finalnoj verziji filma bio je kombinacija onoga što je snimio uz pomoć Sonantic-ove AI tehnologije i minimalnih dialogova koje je mogao izgovoriti. Produkcija je to učinila ne kao trik – već kao jedini način da se počasti i glumac i lik koji su postali jedno.
Paramount Pictures i reditelj Joseph Kosinski otvoreno su govorili o ovom procesu – nije bila tajna, nije bila mistifikacija. Bio je to tribut glumcu u scenariju koji je, gotovo simbolično, govorio upravo o suočavanju s prolaznosti i nasleđem.
April 2025: Val Kilmer odlazi, pitanja ostaju
Val Kilmer preminuo je 1. aprila 2025. godine od pneumonije, u 65. godini. Nekrolozi su bili topli i puni poštovanja – ali u tech i pravnoj zajednici, gotovo trenutno počela su pitanja drugačije prirode: šta se sada dešava s tim glasom? S tim digitalnim modelom koji je napravljen? Ko ima pravo da ga koristi?
Ovo nisu hipotetička pitanja. AI glas Val Kilmer-a postoji kao trenirani model. Sonantic (koji je u međuvremenu preuzeo ElevenLabs, jedna od vodećih AI glasovnih platformi) poseduje tehnologiju. Kilmerova estate – naslednici – poseduju prava na njegov lik i ime. Produkcijske kuće koje žele da snime film ili seriju s likom koji podsjeća na nekog od njegovih poznatih likova – tu su negdje u ovoj jednadžbi.
Nije to samo slučaj Val Kilmer-a. To je paradigmatičan slučaj koji definiše čitavu kategoriju pravnih i etičkih pitanja s kojima se Hollywood, AI kompanije i zakonodavci tek počinju ozbiljno baviti.
Digitalno vaskrsavanje glumaca: Val Kilmer nije ni prvi ni poslednji
Da bi razumeli šta je Val Kilmer-ov slučaj zaista otvorio, korisno je smjestiti ga u kontekst šire prakse „digitalnog vaskrsavanja“ glumaca koja postoji, u različitim oblicima, već nekoliko decenija.
Peter Cushing u „Rogue One: A Star Wars Story“ (2016) – preminuo 1994. – digitalno je rekonstruisan za ulogu Grand Moff Tarkin-a koristeći kombinaciju CGI-a i performans capture tehnologije na živom glumcu. Reakcija publike bila je podeljena: mnogi su smatrali da je to duboko nelagodno, čak i uz saglasnost naslednika.
Carrie Fisher – posle njene nagle smrti u decembru 2016, Lucasfilm je koristio prethodno snimljeni materijal za „The Rise of Skywalker“ (2019). To je bila njena snimljena gluma, ne AI – ali je otvorilo debatu o tome gde je granica.
James Dean – u 2019. godini, agencija CMG je najavila da će digitalno „voskrsnuti“ Jamesa Deana, preminulog 1955., za ulogu u savremenom ratnom filmu. Reakcija je bila pretežno negativna – i mnogi glumci, sindikati i etičari su jasno rekli: ovo je linija koja ne bi trebala biti pređena.
Robin Williams je pre morte eksplicitno zabranio upotrebu svog lika, glasa i sličnosti za 25 godina nakon smrti – vidovito predviđajući upravo ovu vrstu situacije.
Val Kilmer-ov slučaj je drugačiji od svih ovih jer je jedinstven: on je sam, za svog života, aktivno kreirao AI verziju sopstvenog glasa i sao korišćenje te tehnologije. To daje posthumnoj upotrebi moralnu dimenziju koja nedostaje kada se neko vaskrsava bez ikakvog prethodnog pristanka.
Pravni vakuum koji AI popunjava brže nego zakonodavci
Pravni okvir koji reguliše upotrebu digitalnog lika, glasa i sličnosti preminulih osoba u Sjedinjenim Državama je – blago rečeno – nedovoljan za brzinu kojom se ova tehnologija razvija.
Postoji „right of publicity“ – pravo na publicitet – koje u većini američkih država daje osobama (i njihovim naslednicima) kontrolu nad komercijalnom upotrebom njihovog lika i sličnosti. Trajanje ovog prava varira od države do države: Kalifornija ga garantuje 70 godina posle smrti za osobe čiji je identitet imao komercijalnu vrednost za života; neke druge države nemaju nikakvu zaštitu.
Na federalnom nivou, NO FAKES Act (No Obvious Fakes Act) je predlog zakona koji je od 2023. u različitim verzijama prolazio kroz Kongres i koji bi dao osobama eksplicitno pravo da tuže za neovlašćeno kreiranje digitalnih replika njihovog lika ili glasa. Do sredine 2026. godine, ovaj zakon još uvek nije finalno usvojen – ali je pritisak za njegovo donošenje pojačan upravo slučajevima poput Val Kilmer-ovog, kao i eksplozijom deepfake tehnologije koja je daleko prevazišla filmski kontekst.
SAG-AFTRA, sindikat koji zastupa filmske i TV glumce, postigao je 2023. dogovor s velikim studijima koji uključuje eksplicitne zaštite za digitalne likove glumaca – ali te zaštite važe za žive glumce, a posthumna situacija ostaje u sivoj zoni.
ElevenLabs i demokratizacija AI glasova: blagoslov i Pandorina kutija
ElevenLabs, kompanija koja je preuzela Sonantic i koja danas poseduje neke od najsofisticiranijih AI glasovnih modela na svetu, nudi – između ostalog – servise za kloniranje glasova koji su dostupni svima s kreditnom karticom i tridesetak sekundi audio snimka.
Ovo nije teorijski scenario. Svako ko ima pristup internetu može da otide na ElevenLabs platformu, uploaduje snimak nečijeg glasa i za nekoliko minuta ima sintetizovanu verziju tog glasa koja može govoriti bilo šta. Zaštite postoje – platforma ima Terms of Service koji zabranjuju neovlašćeno kloniranje tuđih glasova – ali primena tih pravila je automatska samo donekle.
Za holivudske glumce čiji su glasovi u hiljadama sati javno dostupnih snimaka, ovo nije hipotetički problem. Deepfake audio sadržaj koji stavlja nepostojane izjave u usta poznatih osoba već je bio problem pre nego što su alati postali ovako pristupačni. Sada su alati pristupačni svakome.
Val Kilmer-ov slučaj se od ovoga razlikuje jer postoji legitimni model napravljen uz saglasnost. Ali razlika između legitimnog modela i zloupotrebljenog modela je – u tehničkom smislu – često samo klik udaljena od katastrofe.
Šta to znači za filmsku industriju u celini
Hollywood je u 2025. i 2026. godini pred pitanjima koja nemaju precedent:
Da li se preminuli glumci mogu „angažovati“ za nove uloge? Tehnički – da. Pravno – zavisi od slučaja do slučaja. Etički – debata se tek zagrejava.
Ko zarađuje od AI glasa preminulog glumca? Naslednici, kompanija koja poseduje model, studio koji proizvodi sadržaj? Svaki od ovih aktera ima argument. Nijedan nije conclusivan.
Kako gledalac/korisnik treba da bude informisan? Kada gledamo scenu u kojoj „govori“ glumac čiji je glas AI-rekonstruisan – treba li to biti označeno? Na koji način? Utiču li transparentnost ili njen nedostatak na naše doživljavanje?
Gde je granica između tributa i eksploatacije? Val Kilmer-ov sin Jack izjavio je da veruje da bi otac bio ponosan na način na koji je AI glas korišćen – ali ta procena je lična i nije pravni standard.
Etika posthumnog digitalnog lika
Filozofska dimenzija ovog pitanja zaslužuje ozbiljnu pažnju jer nije samo akademska. Kada neko umre, šta ostaje? Fizičko telo, sećanja, dela. AI dodaje novu kategoriju: digitalni model koji može generisati novo ponašanje – nove izjave, nove glasovne izvedbe, nove ekranske nastupe – koji preminula osoba nikad nije autorizovala, a naslednici možda žele, možda ne žele, a zakon eventualno dozvoljava.
Postoje dve krajnje pozicije u ovoj debati:
Pozicija zaštite – digitalni lik preminule osobe je ekstenzija njene ličnosti i identiteta, i ni pod kojim uslovima ne bi trebao biti korišćen za generisanje novog sadržaja bez eksplicitnog prethodnog pristanka koji je data za svog života. Robin Williams je uzor ove filozofije.
Pozicija nasledstva – umetničko nasleđe je zajednička dobro kulture. Preminuli glumac koji je izgradio lik koji generacije vole ne „poseduje“ tu kulturnu vrednost na apsolutni način. Naslednici, u dogovoru sa studijem, mogu odlučiti o posthumnim nastupima kao što muzičke estate odlučuju o posthumnim albumima.
Između ove dve pozicije leži Val Kilmer-ov slučaj – i upravo zato je toliko važan. Jer on nije ni jedno ni drugo. On je nešto treće: glumac koji je sam kreirao alat za sopstveno posthumno prisustvo, uz punopravnu svest o tome šta to znači – i ostavio naslednicima alatku čiju je upotrebu delimično definisao, ali ne i potpuno.
Srbija i region: daleko, ali ne izvan dohvata
Ovo možda izgleda kao isključivo holivudska tema – ali nije. AI glasovna tehnologija je globalno dostupna i nema granica. Srpski YouTuberi, podkasteri i kreatori sadržaja već koriste ElevenLabs i slične alate za glasovnu sintezu. Domaći glumci i javne ličnosti nisu zaštićeni nikakvim domaćim propisom koji eksplicitno adresira digitalne replike.
Srbija nema ekvivalent „right of publicity“ zakona koji bi štitio digitalni identitet javnih ličnosti za života ili posle smrti. Zakon o autorskim pravima pokriva dela – ne lik, glas ili sličnost osobe. GDPR zaštita podataka pokriva žive osobe – ne preminule.
Ovo je regulatorna praznina koja će uskoro biti problem – ne teorijski, nego praktičan. Pitanje nije „hoće li neko napraviti AI deepfake srpskog glumca ili novinara?“ – pitanje je „šta ćemo uraditi kada se to desi?“
Nasleđe kao izbor, ne kao sudbina
Ono što Val Kilmer-ov slučaj u krajnjoj liniji demonstrira jeste jedna neočekivana mogućnost: uz pravovremenu akciju, umetnici mogu da definišu uslove pod kojima njihovo nasleđe nastavlja da živi u digitalnom prostoru.
Kilmer je to učinio – nedovršeno, ne savršeno, ali svesno. Sarađivao je s kompanijom, učestvovao u procesu, i time dao kontekst koji svaku posthumnu upotrebu tog glasa smješta u okvir koji ima barem moralnu osnovu.
Glumci, muzičari, javne ličnosti koji nisu uzeli tu akciju – a to je ogromna većina – ostavljaju posthumnu upotrebu svog digitalnog lika u rukama naslednika, korporacija i zakonodavaca koji možda nikad nisu znali kakva su bila njihova stvarna željaja.
Lekcija je jasna: u doba veštačke inteligencije, planiranje nasleđa više nije samo finansijsko i pravno pitanje. To je i pitanje digitalnog identiteta. I taj razgovor – sa porodicom, s pravnim zastupnicima, s kompanijama koje čuvaju vaše digitalne podatke – vredi voditi dok smo živi.
Val Kilmer je to, na neki način, uradio. I zato njegova priča nije samo tužna – ona je, na paradoksalan način, i inspirativna.
