Igre su vrlo često izgrađene na osnovu misterija i nepoznatih stvari, a igrači dolaze do otkrića koja informišu svet i otkrivaju priču. Ukoliko se vešto odradi, ovaj proces može biti emotivno zadovoljavajuć, nagrađen mehanikama i intelektualno zahtevan. „Hob“ – nova igra developera „Torchlight“ serijala – takođe je zasnovana na misterijama. Nažalost, neke od njih uključuju i „Zašto ja to radim?“ i „Zašto bi me bilo briga?“
„Hob“ je istraživačka igra slična igri „Zelda“, sa zagonetkama, platformiranjem i borbom. Odvija se u slikovitom svetu koji proždire ljubičasta masa. Hobov glavni zadatak je da povrati zemlju od ove otrovne mase, a opremljen je prevelikom biomehaničkom kamenom rukom koja se može ojačati i unaprediti, dok u drugoj ruci drži mač. U osnovi, mehanička ruka služi kao štit u borbi i kao alat za probijanje kroz zidove i stvaranje prečica i novih oblasti, dok je mač primarno oružje.
Počevši od enigmatskog prologa, „Hob“ odbija da lako oda svoje tajne. Ima puno dosadnog, besciljnog lutanja dok igrač skenira okruženje u potrazi za pukotinama u zidovima koje bi proširio, kutijama koje bi pomerio ili merdevinama na koje bi se popeo. Iako su, na kraju krajeva, mapa i sposobnost teleportacije sa jedne otkrivene lokacije na drugu od pomoći, sam svet – iako je često ljupko i živahno šaren – je ultimativno pomalo repetitivan i može zbuniti igrače prilikom navigacije. „Hob“ je stvarno lepa linearna igra koja zavisi od niza događaja, ali često ne čini put očiglednim. Druga prepreka za istraživanje je fiksna kamera. Iako pretpostavljamo da je dobro znati da ono što igrač treba da vidi nikada nije van vidokruga kamere, sama kamera deluje restriktivno.
Hob
Idući u korak s minimalističkim pristupom likovima i priči u igri „Hob“, ambijentalna muzika u ovoj igri je takođe retka i daleka. Muzika u vizuelnom medijumu može učiniti puno kako bi ojačala ili popunila emocionalne praznine, ali je ovde ona toliko suptilna da skoro da i ne postoji. Mislimo da je ovde propuštena prilika da se doda izvesna preko potrebno toplina.
Hob
Iako postoji dosta borbi i iznenađujuća količina iznutrica i krvi (koje se mogu isključiti u podešavanjima), ovo nije ni približno interesantno niti raznoliko kao u „Torchlight“ ili „Zelda“. Naročito se borbe sa bossevima mnogo oslanjaju na izbegavanje i kreiranje prostora umesto na moćne komboe ili efekte oružja. Lepo je što neki od neprijatelja nisu neprijateljski nastrojeni i može se interagovati sa njima korišćenjem benignijeg pristupa. Zapravo, jedno od zadovoljstava u „Hob“ je susretanje sa nekim od nerealističnih, poluprirodnih stvorenja.
Hob
Na mnogo načina, „Hob“ je minimalističko iskustvo koje izbegava visoku dramu ali može ostaviti igrača sa osećanjem odvojenosti i neuključenosti. Dok se „Journey“ odriče jezika i borbe, i time nekako stvara duboko uticajno iskustvo o životu, smrti i žalosti, „Hob“ premešta jezik na kriptične šifre i nejasno prepoznatljive zvuke, ali nam takođe daje i primarni lik koji je androgin, u osnovi bezizražajan i bez mogućnosti da komunicira, koji je pušten u svet o kojem malo toga zna, barem na početku. Umetnički dizajn, koji kombinuje organske i nejasne steampunk mehaničke elemente, je jedinstven i postavlja osnovu za mnoge zagonetke u ovoj igri.
„Hob“ ima puno stila, ali ne i puno srca. Igra je mnogo više od pukog hodajućeg simulatora, ali njen jednostavan pristup borbi, plenu i razvoju likova igrače može ostaviti nezadovoljnima. Vizuelni elementi mogu biti upečatljivi i prelepi, a platforming je generalno mehanički čvrst,, ali progresija u „Hob“-u deluje besciljno i, na kraju krajeva, razočaravajuće. Uprkos privlačnosti sveta, jednostavno nema dovoljno priče ili emocionalnog sadržaja da se podrži deset ili nešto više časova igre.