Globalna trka za izgradnju moćnih računarskih čipova koji su ključni za sledeću generaciju alata veštačke inteligencije (AI) mogla bi imati veliki uticaj na globalnu politiku i bezbednost.
Sjedinjene Američke Države trenutno predvode trku u dizajnu ovih čipova, koji su takođe poznati kao poluprovodnici. Međutim, većina proizvodnje odvija se u Tajvanu. Debata je pojačana pozivom Sam Altmana, CEO-a OpenAI-a, razvijača ChatGPT-a, za globalnim ulaganjem od 5 triliona do 7 triliona dolara (3.9 triliona do 5.5 triliona funti) za proizvodnju moćnijih čipova za sledeću generaciju AI platformi.
Iznos koji je Altman tražio veći je od ukupnog troška koji je industrija čipova potrošila od svog početka. Bez obzira na činjenice o tim brojkama, ukupne projekcije za AI tržište su zapanjujuće. Kompanija za analizu podataka GlobalData prognozira da će tržište biti vredno 909 milijardi dolara do 2030. godine.
Nije iznenađujuće što su tokom poslednje dve godine SAD, Kina, Japan i nekoliko evropskih zemalja povećali svoja budžetska sredstva i uveli mere za osiguranje ili očuvanje dela industrije čipova za sebe. Kina brzo sustiže i subvencioniše čipove, uključujući one sledeće generacije za AI, sa stotinama milijardi dolara tokom naredne decenije kako bi izgradila lanac snabdevanja u proizvodnji.
Subvencije čine se kao preferirana strategija i za Nemačku. Vlada Velike Britanije najavila je planove da investira 100 miliona funti u podršku regulatorima i univerzitetima u rešavanju izazova vezanih za veštačku inteligenciju.
Ekonomski istoričar Chris Miller, autor knjige Chip War, govorio je o tome kako su moćni čipovi postali „strateška roba“ na globalnoj geopolitičkoj sceni.
Uprkos naporima nekoliko zemalja da ulažu u budućnost čipova, trenutno postoji nedostatak vrsta koje su trenutno potrebne za AI sisteme. Miller je nedavno objasnio da 90 procenata čipova koji se koriste za obuku ili poboljšanje AI sistema proizvodi samo jedna kompanija.
Ta kompanija je Taiwan Semiconductor Manufacturing Company (TSMC). Dominacija Tajvana u industriji proizvodnje čipova je značajna jer je ostrvo takođe u fokusu tenzija između Kine i SAD-a.
Tajvan je, uglavnom, bio nezavistan od sredine 20. veka. Međutim, Peking veruje da bi trebao biti ponovno ujedinjen sa ostatkom Kine, a američki zakon zahteva da Vašington pomogne u odbrani Tajvana ako bude napadnut. Šta bi se dogodilo sa industrijom čipova u takvom scenariju nije jasno, ali je očigledno fokus globalnih briga.
Prekid u lancima snabdevanja u proizvodnji čipova može dovesti do zaustavljanja čitavih industrija. Pristup sirovinama, kao što su retki zemni metali, korišćeni u čipovima, takođe se pokazao kao važna uska grla. Na primer, Kina kontroliše 60 procenata proizvodnje metala galijuma i 80 procenata globalne proizvodnje germanijuma. Ovi materijali su ključni za proizvodnju čipova.
Postoje i druga, manje poznata uska grla. Proces poznat kao ekstremna ultraljubičasta (EUV) litografija je presudan za mogućnost nastavljanja pravljenja čipova sve manjim i moćnijim. Jedina kompanija u Holandiji, ASML, je jedini proizvođač EUV sistema za proizvodnju čipova.
Međutim, čip fabrike se sve više ponovo grade van Azije – što može smanjiti prekomernu zavisnost od nekoliko lanaca snabdevanja. Fabrike u SAD-u dobijaju subvencije u iznosu od 43 milijarde američkih dolara, dok u Evropi ta cifra iznosi 53 milijarde dolara.
Na primer, tajvanski proizvođač čipova TSMC planira da izgradi višemilijarderski pogon u Arizoni. Kada se otvori, ta fabrika neće proizvoditi najsavremenije čipove koji su trenutno mogući, od kojih mnoge još uvek proizvodi Tajvan.
Premeštanje proizvodnje čipova izvan Tajvana moglo bi smanjiti rizik za globalne zalihe u slučaju da proizvodnja bude na neki način poremećena. Međutim, ovaj proces bi mogao potrajati godine da bi imao značajan uticaj. Možda nije iznenađujuće što je ove godine, po prvi put, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji stvoren odeljak posvećen tehnologiji kao globalnoj bezbednosnoj pretnji, sa raspravom o ulozi računarskih čipova.
Šira pitanja
Naravno, potražnja za čipovima koja treba podržati rast veštačke inteligencije nije jedini način na koji veštačka inteligencija može imati značajan uticaj na geopolitiku i globalnu bezbednost. Rast dezinformacija i lažnih informacija na mreži transformisao je politiku u poslednjim godinama, inflirajući predrasude sa obe strane debata.
To smo videli tokom Brexita, tokom predsedničkih izbora u SAD-u i, nedavno, tokom sukoba u Gazi. Veštačka inteligencija bi mogla biti ultimativni pojačivač dezinformacija. Na primer, deepfake tehnologije – video, audio ili slike javnih ličnosti koje su manipulisane veštačkom inteligencijom. Ove bi lako mogle prevariti ljude da pomisle da je neki važan politički kandidat rekao nešto što nije.
Kao znak rastuće važnosti ove tehnologije, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2024. godine, 20 najvećih tehnoloških kompanija na svetu lansiralo je nešto što se zove „Tech Accord“. U njemu su se obavezali da će sarađivati u kreiranju alata za otkrivanje, označavanje i razotkrivanje deepfake-ova.
Da li bi ovako važna pitanja trebala biti prepuštena tehnološkim kompanijama da ih nadgledaju? Mehanizmi kao što su Digitalna usluga EU-a, Britanski zakon o bezbednosti na mreži, kao i okviri za regulaciju veštačke inteligencije, trebali bi pomoći. Međutim, ostaje da se vidi kakav će uticaj imati na ovo pitanje.
Pitanja koja postavlja industrija čipova i rastuća potražnja koju pokreće rast veštačke inteligencije samo su jedan način na koji veštačka inteligencija menja globalnu scenu. Ali ona ostaje izuzetno važna. Nacionalni lideri i vlasti ne smeju potceniti uticaj veštačke inteligencije. Njen potencijal da redefiniše geopolitičke odnose i globalnu bezbednost može premašiti našu sposobnost da predvidimo i planiramo te promene.
