Razvoj autonomnih vozila više nije samo tema naučnofantastičnih filmova, već naša svakodnevica. Kompanije kao što su Waymo, Tesla i Cruise već uveliko testiraju, pa čak i komercijalizuju svoje robotaksi usluge na ulicama svetskih metropola. Dok se privikavamo na ideju da volan prepustimo softveru, nameće se jedno vrlo zanimljivo i kompleksno pitanje – da li mi, kao putnici, treba da imamo pravo da kažemo veštačkoj inteligenciji kako tačno želimo da nas vozi?
Kada se vozite sa prijateljem ili taksistom, potpuno je prirodno da ga zamolite da uspori ako vozi prebrzo, ili da odabere specifičnu rutu jer znate da su tamo manje gužve. Međutim, kada je vozač algoritam, stvari postaju drastično komplikovanije.
Iskustvo vožnje i potreba za ljudskom kontrolom
Ljudi se veoma razlikuju po tome kakav stil vožnje preferiraju. Nekome odgovara dinamičnija i brža vožnja kako bi što pre stigao na sastanak, dok neko drugi želi izuzetno lagano ubrzavanje i kočenje jer mu je muka tokom vožnje ili prosto želi da na miru čita knjigu na zadnjem sedištu.
Iz ugla korisničkog iskustva, sasvim je logično da putnici žele određeni nivo kontrole. Frustracija može lako da nastane ako samovozeći automobil izabere rutu koja je formalno najkraća, ali prolazi kroz industrijsku zonu punu rupa, umesto lepšim i prijatnijim bulevarom. Mogućnost da putnik sugeriše rute, traži da vozilo izbegava autoputeve ili da vozi sporije, zvuči kao savršen način da se tehnologija prilagodi čoveku. Ipak, tu dolazimo do prve velike prepreke.
Bezbednost na prvom mestu – gde je granica
Osnovna premisa svakog autonomnog sistema je bezbednost. Autonomna vozila su programirana da striktno poštuju saobraćajne propise, ograničenja brzine i da minimizuju svaki mogući rizik. Šta se dešava ako putnik zahteva od automobila da prekrši ta pravila?
Zamislimo situaciju u kojoj kasnite na let i putem ekrana naredite vozilu: „Vozi najbrže što možeš i ignoriši ograničenje brzine.“ Algoritam bi ovo automatski morao da odbije, jer je njegov primarni zadatak da vas bezbedno doveze, a ne da krši zakon zarad vašeg rasporeda. Čak i suptilnije komande, poput „približi se više vozilu ispred nas“ ili „agresivnije uđi u ovu raskrsnicu“, mogle bi da ugroze pažljivo kalibrisane bezbednosne protokole. Omogućavanje putnicima da menjaju osnovne parametre vožnje otvara vrata za potencijalno opasne situacije koje veštačka inteligencija ne bi smela da dozvoli.
Pitanje pravne odgovornosti i osiguranja
U svetu prava, odgovornost je ključna reč kada govorimo o automobilskoj industriji. Kod tradicionalnih vozila na putu, vozač je taj koji snosi odgovornost za prekršaje i nesreće. Kod naprednih autonomnih vozila (nivoi 4 i 5 autonomije), odgovornost prelazi na proizvođača, odnosno kreatora softvera.
Ako bismo dozvolili putnicima da direktno komanduju vozilu, pravni sistem bi se našao u potpunom haosu. Ukoliko putnik naredi vozilu da skrene u usku, neobeleženu ulicu, a senzor automobila pogrešno proceni ivičnjak usled te promene i izazove oštećenje, ko je onda kriv? Kompanija će uvek tvrditi da bi vozilo išlo bezbednijim putem da se čovek nije umešao. Da bi osiguravajuća društva i zakonodavci uopšte mogli da funkcionišu u novom ekosistemu, mašina mora zadržati potpunu autonomiju nad izvršnim odlukama.
Zlatna sredina – personalizacija bez rizika
Rešenje ovog problema ne leži u crno-belom pogledu na svet, već u pronalasku pravog balansa. Inženjeri već uveliko rade na konceptu „profila vožnje“ (driving profiles).
Umesto da putnik u realnom vremenu komanduje automobilu, on bi pre početka vožnje mogao da izabere željeni mod. Opcije bi mogle da uključuju „eko vožnju“ za uštedu energije, „komforni mod“ koji garantuje veoma lagano ubrzavanje i kočenje, ili „brzi mod“ koji bira isključivo rute sa najvećom dozvoljenom brzinom, ali strogo u okviru zakona. Takođe, tehnologija glasovnih komandi bi mogla da dozvoli putniku da promeni destinaciju usput, ili da zatraži pauzu na najbližoj benzinskoj pumpi, ostavljajući sistemu da izračuna kako da to izvede na najbezbedniji način.
Na kraju dana, autonomna vozila su dizajnirana da nas oslobode stresa i opasnosti koje nosi ljudski faktor u saobraćaju. Prepuštanje pune kontrole veštačkoj inteligenciji zahteva ogromno poverenje koje se teško stiče, ali je neophodno. Vožnja budućnosti podrazumeva da mi biramo cilj, a da odluku o tome kako ćemo tamo bezbedno stići, ipak prepustimo onome ko ima brže reflekse od nas – algoritmu.
