Ah, Cyberpunk 2077. Samo spominjanje ovog naslova pre nekoliko godina izazivalo je, najblaže rečeno, pomešana osećanja. Sećate se izlaska? Bug-ovi, padovi sistema, razočaranje… činilo se da je gigant, nažalost, rođen mrtav. Međutim, u svetu igara, ponekad se desi čudo. Ponekad, imamo priču o iskupljenju, poput one koju nam je ispričao CD Projekt Red sa Cyberpunk 2077. Od igre koja je jedva funkcionisala i bila prepuna više bug-ova nego što mravojed ima u digestivnom traktu (znam, slikovito, ali istinito!), CD Projekt Red ne samo da je povratio svoju reputaciju, već je igra sada slavljena kao jedan od najjačih RPG-ova decenije.
I kao da to nije dovoljno, ovaj gorostas neonskog nasilja, ovaj vaskrsli feniks, nekako je pronašao put do Nintendo Switch 2 kao Cyberpunk 2077: Ultimate Edition! Kako se, dođavola, ručna konzola nosi sa ovim oporavljenim video igračkim čudom? Idemo da saznamo!
Prvo i najvažnije, ovo izdanje dolazi sa nekim fensi novim kontrolama koje zaista menjaju iskustvo. Najimpresivnije je gyro aiming (žiroskopsko nišanjenje). Iako to nije revolucionarna ideja 2025. godine, to je izuzetno dobrodošao dodatak koji zaista pomaže kod finih podešavanja tokom pucnjave. CDPR je takođe dodao gomilu različitih opcija za njegovu implementaciju: možete podesiti osetljivost, kada se gyro aktivira (na primer, samo kada nišanite), pa čak i koliko se vaši pokreti prigušuju kako bi se izbegle trzave gluposti. Ovo je sjajan detalj koji pokazuje da su posvećeni gameplay iskustvu.
Kontrole mišem su takođe opcija, ali se ne osećaju tako prirodno i dobro realizovano. Frame rate igre (o tome uskoro više) ograničava odzivnost, ali ovo bi lako mogla biti samo moja lična preferenca; siguran sam da postoji neko ko će se zapitati kako je ikada živeo bez toga, i svaka čast ko god da ste. Iskreno, uvek bih radije imao opciju dostupnu i ne koristio je, nego da je uopšte nemam. Fleksibilnost je ključ!
Primetio sam, međutim, neke nedoslednosti sa određenim akcijama, najviše kod punjenja oružja (reloading). Iz nekog razloga, pritiskanje dugmeta ‘Y’ jednostavno nije uvek iniciralo punjenje, do te mere da sam testirao Joy-Con 2 u sistemskim podešavanjima da bih se uverio da nije neispravan. Čini se da je problem specifičan za ovaj metod kontrole. Nadamo se da je ovo samo propust koji će biti ispravljen nekim budućim patch-om.
Poslednji od novih metoda kontrole su ‘Motion Patterns‘. Ovaj metod koristi kontrole pokretima ne samo za nišanjenje, već i za gestove za punjenje oružja, korišćenje health item-a i još mnogo toga. Zaključan je iza T-Bug tutorial-a od početka igre, i to s dobrim razlogom! Mogu samo da zamislim nekog nesrećnika koji ga slučajno uključi i onda se pita zašto troši svoje health item-e svaki put kada se počeše po nosu. Dostupan je samo kada se koriste dva Joy-Con 2 bez grip-a, u stilu Wii Remote-a i Nunchuk-a. To je zabavna mala distrakcija neko vreme, ali uprkos dobroj pouzdanosti i odzivnosti, nisam osetio nikakvu želju da ga koristim izvan testiranja.
Ali, idemo na samu igru. Igrate kao V, i baš kao i većina RPG-ova sa detaljnim kreiranjem lika, V može biti sve što želite — muško, žensko, mlado, staro (otprilike) — izbor je u potpunosti vaš, a stanovnike Night City-ja ne bi moglo manje biti briga za bilo šta od toga. Oni imaju svoje probleme.
V je, međutim, u određenoj meri kriminalac, baš kao i praktično svi ostali u gradu. Zakon i red zvanično postoje, ali bande lutaju ulicama, uzimaju taoce i ubijaju civile bez treptaja ako misle da će im to doneti Eurodollars, ili „eddies„. Osećaj bezakonja i opasnosti je opipljiv.
Jedna od prvih stvari koje ćete primetiti po ulasku u Night City je koliko je detaljan i narativno dobro izgrađen ovaj fiktivni svet. Night City se na mnogo načina čini kao da bi zaista mogao biti stvarno mesto; sa svojom mešavinom razrušenih ulica i ultra-bogatih četvrti, šokantno je verodostojan. Kultura, moda, tehnologija, jezik – sve to deluje kao gledanje iskrivljenog odraza našeg sopstvenog sveta, zastrašujuće dobro ostvarenog i na toliko mnogo načina užasno sumornog. Ipak, to je radost sveta Cyberpunk 2077 – možete videti toliko toga iz stvarnog sveta unutar njegovog fantasy setting-a, samo sa više psovki. Mnogo više psovki. Pripremite se, ovo je zrela igra!
Dovoljno je reći da je Night City, i Cyberpunk 2077 u celini, u velikoj meri iskustvo za odrasle. Deo toga su seksualne slike zalepljene svuda, nasilje, zaista vulgaran jezik, ali više od toga, to su likovi, dijalozi i besne bujice emocija sa kojima ste primorani da se nosite.
Vidite, V nije sam. U njihovim sinapsama nalazi se i ličnost davno umrlog teroriste i rockerboy-a Johnny Silverhand-a, koga je oduzimao dah, a koga je maestralno ostvario Keanu Reeves. Silverhand polako preuzima V-ov um i telo, ali čak ni on nije u potpunosti srećan zbog toga. Putovanje koje su njih dvoje primorani da dele je putovanje izdaje, smrti, nemogućih izbora i mnogo, mnogo više toga. Nije preterivanje reći da bi priča Cyberpunk 2077-a mogla biti jedna od najboljih na koje ćete verovatno naići u svetu gaming-a.
Ono što je još impresivnije je kako se priča predstavlja. Baš kao i prethodni napori CD Projekt Red-a u igri The Witcher 3: Wild Hunt, linija između primarne priče i sporednih misija je izuzetno zamagljena. Možete prihvatiti misiju koja na prvi pogled zvuči osnovno i gotovo jednodimenzionalno, samo da biste bili uvučeni u potpuno drugačiji tok neprestano promenljive priče Night City-ja. Jednostavna iskra ljubomore klijenta koji se plaši da mu veza nije stabilna kao što je mislio može izmaći kontroli i pretvoriti se u multi-mission omnibus koji vas tera da definišete koliko daleko neko mora da ode pre nego što se više ne bi smatrao čovekom. Zvuči kao lagana zabava za celu porodicu, zar ne? Pa, nije!
Neko vreme sam se preispitivao koje su misije smatrane ‘glavnom pričom’, jer se sporednim misijama posvećuje jednaka pažnja. Šanse su da ih nećete videti sve ni tokom prvog prelaska, jer naizgled minorne odluke koje donosite u različitim trenucima mogu imati primetan uticaj na to koji su vam likovi i misije dostupni kako napredujete.
Najverovatnije to nećete ni shvatiti. Prokletstvo, verovatno sam propustio neke masivne misije koje bih voleo da sam iskusio zbog neke naizgled bezazlene opcije u dijalogu. To igri daje sjajan osećaj replayability-a, dodatno pojačan njenim drugim mehanikama.
U Night City-ju i njegovoj okolini ćete se dosta boriti, i morate odlučiti kako planirate da ostanete živi. Možete se fokusirati na melee oružje, pucanje, ili ‘netrunning’, što je verovatno magični sistem igre, a ujedno i sjajan način da se u potpunosti ufurate u cyberpunk ulogu. Ali kako kaže stara izreka, dokaz mesa je u detaljima, a Cyberpunk 2077 pruža neverovatno mnogo varijacija unutar ove tri kategorije.
Melee oružje se kreće od čekića, do oštrica na šarkama koje izbijaju iz vaših podlaktica (klasik!), do svetleće žice koja, opet, nekako izlazi iz vaših ruku. Pištolji mogu biti dovoljno moćni da probiju određene zidove, napunjeni za dodatni udarac, ili dovoljno pametni da ispaljuju svoje metke oko uglova i direktno u lobanju vaše žrtve. Netrunning omogućava hakovanje obližnjih sistema u hodu, omogućavajući vam da eksplodirate (verovatno pametne) kanistere sa gorivom, ili čak pošaljete kompjuterski virus svojim neprijateljima izazivajući unutrašnju bolest koja se širi između bilo koje druge gadne osobe koja bi mogla da stoji preblizu. Zabava zagarantovana!
Ovo je samo zagrebanje površine fleksibilnosti koja vam je na raspolaganju, a to ide još dalje sa cyberware-om. Kao što možete očekivati, cyberware je gomila kibernetike koju nosite. Pa, ne toliko nosite koliko imate ugrađenu u svoj nervni sistem, noge, mozak, ceo paket. Možete ih ugraditi na različitim lokacijama kod sertifikovanih ripperdoc-ova, što znači da ih ne možete sami menjati dok se šetate noćnim klubom ili se izležavate u svom stanu. Verovatno je tako i najbolje, ipak je to ozbiljna procedura.
Svaki komad cyberware-a dolazi sa bonusima, neki jednostavni, poput bržeg oporavka zdravlja, a neki vam daju potpuno nove sposobnosti, kao što je mogućnost skakanja deset metara u vazduh! Takođe imate stablo veština za upravljanje, koje je na sreću prilično jednostavno izolovano, i omogućava vam da prepravljate svoje otključane veštine kad god poželite.
Prilagođavanje koje se nudi u Cyberpunk 2077-u je neverovatno široko, nagrađujuće i prelepo ostvareno, ali lagali bismo kada bismo rekli da možda nije pomalo preplavljujuće, čak i nakon desetina sati igranja. To je neizbežno, zaista; ponudite mnoštvo mogućnosti i neizbežno ćete ostaviti igrače donekle paralizovane izborom. Moj savet? Samo zaronite, ne razmišljajte previše o tome. Uvek možete zaraditi još „eddies-a“ ako želite da promenite stvari kasnije. Ili se jednostavno držite svojih izbora i ostavite ostalo za naknadno igranje. Ionako je ponovno igranje deo zabave!
Srećom, procesi za ove elemente su relativno jednostavni. Crafting, na primer, se upravlja korišćenjem generičkih ‘komponenti’ različitih rangova, koje možete pronaći u kontejnerima svuda. To čini mnoštvo dostupnih opcija mnogo dostižnijim, i čini eksperimentisanje nečim zabavnim za igranje, umesto vežbom frustracije.
Igra takođe stavlja određeni naglasak na stealth, rečenica koja bi vas mogla ispuniti strahom ako niste ljubitelj šunjanja, ali srećom Cyberpunk uspeva da izvrši svoj stealth na zadovoljavajući način. Da, neprijatelji su malo nepažljivi (što je i očekivano u igri koja mora da bude zabavna!), ali to je neophodno da bi šunjanje bilo zabavno, a razne netrunning veštine koje su vam na raspolaganju da mapirate područje, odvraćate neprijatelje, pa čak i da se brzo oporavite kada budete primećeni — naravno, ako reagujete dovoljno brzo — čine stealth gotovo vrhuncem borbe na mnogo načina.
Duboko je nagrađujuće infiltrirati se u zgradu, tiho eliminisati stražare, poslati ih da trče u pogrešnom smeru, ili ih namamiti prema eksplozivnom kontejneru i… pa, možete zamisliti. Čini vas da se osećate zaista moćno i podmuklo, ali ako se previše opustite, bićete primećeni. To je sjajan balans, i skoro uvek ga možete ignorisati i uleteti sa katanom bez obzira na to, ako vam je draže, samo budite spremni da se nosite sa užasno mnogo besne firepower-a.
Stealth preuzima još važniju ulogu u uključenom DLC Phantom Liberty, značajnom dodatnom delu Night City-ja koji je tako neprimetno ugrađen u osnovnu igru (i uključen u ovo izdanje za Switch 2), da bi vam se oprostilo što niste primetili gde se jedan završava, a drugi počinje.
Za razliku od vaših kriminalnih poslova u ostatku Night City-ja, Phantom Liberty i nova oblast Dogtown vas stavljaju u ulogu agenta vlade. Ne brinite, i dalje ćete biti do kolena u moralno upitnim akcijama tokom celog vremena, ali to je lepa promena tempa i okruženja u poređenju sa osnovnom igrom.
Udružićete se sa agentima New United States of America, a neki od njih čak nisu ni potpuno izmučeni od strane svoje zemlje. Dobro za njih! Ljudi sa kojima radite su neki od najboljih likova koje igra nudi, ne samo Reed, koga glumi uvek divni Idris Elba, i verujte mi kada kažem da je lestvica koju je postavila osnovna igra visoka. Njihovi dijalozi, motivacije – sve je tako povezano u tako vanzemaljskom i nepoznatom okruženju, i odmah su me obuzeli.
Govoreći o okruženju, jedna stvar koju nisam u potpunosti očekivao kada sam prvi put igrao je to da bi Dogtown mogao biti gori od ostalih okruga Night City-ja. Ova pretpostavka je odmah izbačena kroz prozor kada su mi se otvorile ulice natopljene prljavštinom. Celu oblast vodi Kurt Hansen, čovek koji tvrdi da štiti Dogtown i njegove stanovnike dok vlada gvozdenom pesnicom, a njegovi BARGHEST banditi izvršavaju stanovnike zbog kijanja bez dozvole. To je savršeno sumorno mesto za tako sumorno ‘društvo’, i apsolutno ga obožavam!
Dakle, to je ozbiljno „mesnata“ igra; kako se novi sistem Nintendo-a nosi sa tako zahtevnim naslovom? Ukratko, radi odličan posao. Postoje dva grafička režima: Quality, koji cilja 30 fps i veću vernost; i Performance, koji stvari izvlači na neobičnih (za konzolu) 40 fps.
Oba su dostupna u handheld režimu bez obzira na sve, ali Performance radi u docked režimu samo ako imate 120hz TV ili monitor, jer 40 nije faktor od 60. Verujte nam, izračunali smo to na kalkulatoru i sve, 40 fps na 60hz ekranu bi izazvalo neke divlje nedoslednosti u vremenu okvira i izgledalo bi užasno.
Oba režima su užitak, i uglavnom sam se držao Quality režima jer sam igrao docked i nemam whizzo 120hz TV. Prvobitno sam igrao sa uključenim motion blur-om, ali nakon što sam se navikao da je isključen, više se nikada ne mogu vratiti. Ublažava nisku brzinu frame rate-a na početku, ali igra je znatno oštrija i lepša bez njega.
Gde su stvari zaista zasijale, međutim, bio je handheld režim. Kada sam igrao docked, mogao sam da zaboravim da igram na prenosnom uređaju, ali držanje igre u rukama da izgleda tako dobro, i na 40 fps na odličnom VRR ekranu Switch 2-a, bilo je nešto potpuno magično i bizarno! Spojite to sa cross-progression-om i imate ultimativni način za igranje Cyberpunk-a u pokretu, čak i ako niste novi u igri. Svi vaši sati na PC-u ili drugim konzolama neće biti uzaludni!
Postoje trenuci kada se igra zamrzne, uglavnom prilikom učitavanja novih područja tokom vožnje, i nekoliko manjih zastoja u raznim delovima Dogtown-a, ali sveukupno? Performanse su me iskreno oduševile. Primetio sam nekoliko grafičkih anomalija gde se geometrija činila da je „poludela“ (opet, uglavnom u Dogtown-u), ali one nikada zaista nisu uticale na moje vreme više od toga da sam pomislio: ‘Oh, to je čudno, mogu li to ponovo da izazovem?’ Zaista, ovo je poster child za to kako portovi mogu izgledati na Switch 2-u.
Cyberpunk 2077 Ultimate Edition je izvanredan port za lansiranje nove Nintendo konzole. Njen dubok, raznolik i opipljiv svet je u potpunosti ostvaren sa impresivnim performansama za tako slab uređaj. Ako još niste zakoračili u Night City, ili ste dugogodišnji igrač sa željom za igranjem u pokretu, čeka vas ozbiljna poslastica, choom!
Ovo je više od port-a; ovo je svedočanstvo o iskupljenju igre i dokaz da Switch 2 nije samo igračka, već ozbiljna gejming platforma. Ne propustite ovu priliku da uronite u jedan od najupečatljivijih RPG svetova današnjice!
