Cash Cow DX nastavlja trend Pixel Games SARL-S-a u razvoju novih igara koje izgledaju kao da pripadaju ranim ’80-im u arkadama. Ove igre ne deluju kao omaž, već kao stvarni naslovi koje biste videli pored Donkey Kong, Crazy Climber ili Popeye igara. Postigli su veliki uspeh u svakom pogledu sa Donut Dodo, ali ne baš toliko sa Cash Cow DX.
To ne znači da je igra loša. Naprotiv, Pixel Games je jednostavno odlučio da ovu igru učini izuzetno teškom, što klasične arkadne igre nisu bile…barem ne u prvih nekoliko nivoa.
Igrate kao titularna krava koja pokušava da povrati svoj novac. Ukrali su ga “Pig Pockets” (duhovito) i razbacali kroz pet nivoa koji podsećaju na kombinaciju Donkey Kong, Pac-Man i Burger Time. Za razliku od tih igara, akcija nije ograničena na jedan ekran. Igralište se pomera levo i desno, ali ne previše daleko, nešto slično kao u igri Mappy. Ovo komplikuje stvari, jer ne možete uvek videti koje novčiće niste pokupili i odakle neprijatelji dolaze.
Najveći problem nije mnoštvo neprijatelja koji vas mogu eliminisati jednim dodirom (iako je to problem), već činjenica da je dolazak do određenih oblasti gotovo kao slagalica po svojoj složenosti. Možda ćete morati da se spustite sa donjeg ekrana (naravno, između šiljaka) da biste došli do gornjeg nivoa. Možda ćete morati da pristupite iz specifičnog ugla. Možda ćete morati da koristite zip linije ili warp cevi. Drugim rečima, trebat će vam mnogo pokušaja pre nego što budete imali ideju kako da pristupite svakom od pet nivoa igre.
Dodatno komplikovanje dolazi iz brzine igre. Donkey Kong, Pac-Man i Burger Time su bile pažljivo tempirane; Cash Cow DX nije. I vi i vaši neprijatelji se krećete gotovo brzinom Sonic-a, što vas prisiljava da se oslanjate na instinkte umesto na strategiju. Ako se nađete zarobljeni, praktično ste gotovi. Iako možete pronaći i privremeno koristiti oružje, ono je retko, pa vam jedina odbrana ostaje izbegavanje sudara. Možete skakati, ali mogu i vaši neprijatelji.
Moj prvi pokušaj u Cash Cow DX trajao je možda 20 sekundi. Do petog pokušaja, trajao sam oko minut. Ne znam koliko mi je pokušaja trebalo da pređem prvi nivo, ali nakon toga su mi se sledeći nivoi činili lakšim.
Bilo da su zaista bili lakši ili sam jednostavno postao bolji, ne mogu da odredim. Ali u svakom slučaju, težak početak ubija osećaj arkade iz ’80-ih; nijedno dete ne bi ubacilo drugi žeton u ovaj aparat nakon što bi bilo poraženo na prvom pokušaju.
Šteta, jer Cash Cow DX svakako pogađa pravo u metu kada su u pitanju grafika i zvuk. Boje i zvučni efekti su instant nostalgija, pa čak i nisko-kvalitetni govor je tu. Posebno mi se dopada što se igranje odvija preko celog ekrana, dok ostatak ekrana ispunjava umetničko delo koje biste videli na kabini arkadnog aparata.
Međutim, zvuk je previše glasan na svojim podrazumevanim podešavanjima. Da je ovo bila arkadna igra, bila bi jedina koju biste čuli, čak i u najvećim gužvama. Zvuk je jednako neuravnotežen kao i krivulja težine.
A što se tiče težine, ako nekako ovladate igrom na normalnoj postavci (koja se zove Easy), možete preći na teži režim (koji se zove Normal). Nisam pokušao.
Dakle, iako su programeri ponovo pogodili izgled i zvuk arkadnih igara iz ’80-ih, ovaj put nisu uspeli da uhvate osećaj igranja. Cash Cow DX je jednostavno pretežak da bi privukao igrače koji traže novu dozu nostalgije (za to vam preporučujem Donut Dodo). Znate one momke koji bi sedeli na stolici u arkadi i postavljali red žetona preko imena igre? Cash Cow DX je za njih.
