Zabavna stvar u vezi sa BloodRayne 2 je da je igra bila mnogo manje favorizovana u njenom originalnom izdanju… ali ReVamped izdanje pokazuje da se bolјe održala. Kada uzmete u obzir šta je prvi BloodRayne pokušavao da postigne – da bude ta prlјava, treš, akciona igra sa velikom dozom eksploatacije B razreda prikačenom za nju – sve te stvari su mnogo očiglednije u BloodRayne 2. Ne bi išli toliko daleko da možete da je nazovemo dobrom igrom, i nikada nije bila, ali zato što bolјe nosi temu, možda je to bolјa igra od njih dve za sada.
BloodRayne 2 je u njegovom najbolјem izdanju kada je najjednostavniji. Kada igra baca neprijatelјe na vas, dozvolјavajući vašem polu-vampiru Rayne da ih iseče na komade, ili da ih opsedne i upija njihovu krv, onda je to zaista veličanstveno. Nabićete jednog neprijatelјa na oštricu, pre nego što ga posečete na takav način da bude bačen preko sobe, ostavlјajući jeziv trag među delovima tela. Iskoristićete Rayne-in bič da bacite još jednog neprijatelјa u životnu zamku smrti. Puškaranje je malo više zadovolјavajuće nego u originalnom BloodRayne-u, sa bolјim povratnim informacijama i malo zbunjujućim interfejsom, a naravno postoje i razne specijalne sposobnosti pomoću kojih Rayne može da uspori vreme ili da pojača njene napade na neko vreme.
Sve ovo je podržano daleko bolјim sistemom kontrole nego u originalnom BloodRayne-u. Umesto da jednostavno pritiskate dugmad i nadate se najbolјem, ovde ste ohrabreni da dobro iskoristite Rayne-inu sposobnost da blokira, iskoristi mogućnosti životne sredine, i uopšteno govoreći, Rayne je spretniji i osetlјiviji borac. Tamo gde je originalni BloodRayne definitivno nešto na šta treba da se navikne moderni igrač, nastavak se uklapa u granice onoga što smo navikli da igramo danas. To je svakako nedostajuće (mi lično žudimo za opcijom izbegavanja i kontra-napada), a borbeni engine se bori kada se borite protiv više od nekoliko neprijatelјa istovremeno, ali u kontekstu omogućavanja besnog, ekstremnog krvoprolića, BloodRayne 2 veoma uspeva.
Ali AI je užasan. Praktično svaki put kada smo naneli neku štetu neprijatelјu, ako bi bili primorani da gađamo drugog neprijatelјa pre nego što dokrajčimo protivnika broj 1, ranjeni ratnik bi negde pobegao, samo da bi se vratio nekoliko sekundi kasnije i postao vreme za večeru. Nismo čak ni sigurni koja je greška u programiranju mogla da dovede do tog efekta, ali je čudno. Boss bitke su takođe potpuno nezadovolјavajuće zahvalјujući njihovoj prirodi koja se ponavlјa. Većinu vremena osećaju se kao da vas pritiskaju dugmetom, a u svetu Goichi Suda i FromSoftware-a, očekivanja od bitaka sa boss-eima su mnogo veća.
Nijedan od ovih problema nije krivica programera remastera, iako oni sugerišu da bi, baš kao i kod originalnog BloodRayne-a, možda značajniji rimejk bio poželјniji od HD remastera koji imamo ovde. Uz to, HD remaster je u ovoj igri došao mnogo bolјe nego u prvoj. Okruženje je čistije, neprijatelјski modeli su detalјniji, a sama Rayne izgleda bolјe. Pogotovo kada radi seksi stvari.
Moramo da naglasimo ovo; ima dosta seksualizacije u BloodRayne 2. Pošto se dešava u modernoj eri, a ne u postavci Drugog svetskog rata u kojoj se Rayne slučajno našla kao heroina koja ubija naciste, u ovoj igri ima manje otvorenih fašista koje treba ubiti, ali suknje su postale mnogo kraće. Videćete više snimaka u gaćicama, golih nogu i jedva zatvorenih grudi u BloodRayne 2 nego bilo šta sa ove strane igre Dead or Alive, a vizuelni prikazi i engine samo stignu da ih prodaju kao seksualne teme. Malo je kockasta, naravno, i danas deluje kao šašava, a ne kao groteskna opscenost koju bi joj pripisivali nekada (da se nije smatrala igrom koja je previše strašna da bi se uopšte o njoj pričalo), ali seksploatacija estetike se sreće u ReVamped-u.
Iako sve funkcioniše kao lagana, ali besna akciona igra, BloodRayne 2 ne funkcioniše u onim trenucima kada su programeri odlučili da budu inspirisani 3D igrama Prince of Persia. Vidite, igra ubacuje ove platformske/parkour sekvence koje su samo otežavajuće. Prilično je lako videti odakle su došle, s obzirom da je apsolutno veličanstven Prince of Persis Sands of Time sleteo 2003. godine, a BloodRayne 2 se pojavio na policama krajem 2004. godine, tako da su originalni programeri očigledno bili inspirisani njime. Ali gimnastika, penjanje po cevima, brušenje šina i skakanje je nezgrapno, izbirlјivo i sve osim glatkih ritmova koje je Prince nudio u njegovom najbolјem izdanju. Prvi put kada naiđete na ove „platformske sekvence“, Rayne se zapravo našali o tome da je to nešto u čemu je dobra. Pretpostavlјa se da je to bila šala koju su tadašnji programeri izneli da su gurnuti u širenje izvan onoga u čemu je BloodRayne, vlasništvo, zapravo dobro. Ali nismo se smejali. O, ne. Samo smo hteli da sečemo i sišemo krv. Ne čačkajte u nespretno podižuće stubove.
Originalni BloodRayne je kultni klasik i remek-delo, na isti način na koji je bila najbolјa eksploatacija B razreda. To nije bila sjajna igra, ali snažan koncept koji je kombinovao ubijanje nacista i seksi vampirsko sisanje je bio sve što je trebalo. Baš kao što B-filmu nisu potrebni sjajni uglovi kamere kada ima kreativno krvave scene smrti i žene koje ne vole da nose odeću. Iskreno rečeno, BloodRayne 2 čisti stvari u poređenju sa originalom. Igra bolјe (u stranu platformiranje) i generalno je koherentnije iskustvo. Oslobađa se nacista (u velikoj meri), ali podiže seks. I ipak gubi malo X-faktora da bi bio bolјi. Umesto da teži kultnoj privlačnosti, BloodRayne 2 je težio da bude prava igra i gde je prva uspela da bude ono što je želela, druga nije. Međutim, kao što smo rekli na početku ove recenzije, pošto je to bolјa osnovna igra, a njene teme su se bolјe prenele u 2021. godinu, bolјa je od ove dve za igranje danas.
Ipak bi voleli da vidimo šta bi programeri mogli da urade sa BloodRayne 3 2021. godine. Mešanje Mortal Kombat krvoprolića sa mrtvom ili živom prekomernom seksualizacijom, sa mogućnošću pokolјa hordi fašista… to bi mogla da bude samo naša igra iz snova.
