Postoji nešto gotovo paradoksalno u tome kako su AI chatbotovi ušli u sferu mentalnog zdravlja. S jedne strane, nude nešto što je do juče bilo luksuz: dostupnost u ponoć kad ne možete da spavate, strpljenje koje nema kraja, odsustvo osude i instant odgovor na pitanja koja biste se možda stideli postaviti živoj osobi. S druge strane, gomilaju se istraživanja – iz MIT-a, Stanford-a, Harvard-a, Brown University i Massachusetts General Brigham – koja govore nešto što nije ugodno čuti: kod određenih grupa korisnika, intenzivna upotreba AI chatbotova ne smanjuje psihički distres. Ona ga povećava.
Ovo nije anti-tehnološka panika niti odbacivanje stvarnih benefita koje AI može doneti u oblasti mentalnog zdravlja. Ovo je poziv da otvorimo oči pred rizicima koje algoritmi optimizovani za angažman i zadržavanje korisnika ne samo da ne rešavaju – već ponekad aktivno pogoršavaju. I to tihim, postupnim, gotovo neprimetnim mehanizmima koji deluju dok mislimo da nam je bolje.
Zašto se uopšte okrćemo ka AI za emotivnu podršku
Pre nego što razgovaramo o rizicima, vredi biti pošteni prema razlozima zašto milioni ljudi koriste AI chatbotove za emotivnu podršku – jer ti razlozi su legitimni.
Globalna kriza mentalnog zdravlja je stvarna i merljiva: prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 970 miliona ljudi živi s nekim oblikom mentalnog poremećaja, a gotovo polovina onih koji bi imali koristi od terapije nema pristup njoj – zbog cene, nedostatka terapeuta, geografske udaljenosti ili straha od stigme. U Srbiji, javni sistem psihijatrijske zaštite daleko ne pokriva potrebe populacije, liste čekanja su duge, a privatna terapija finansijski nedostupna za prosečnog građanina.
U tom vakuumu, AI chatbotovi izgledaju kao razumno rešenje: uvek dostupni, bez troška, bez čekanja, bez stigme. Aplikacije kao što su Replika, Woebot, Wysa i slični „emotional wellness“ alati prikupili su desetine miliona korisnika upravo zato što nude nešto što formalni sistem ne može: neprekidnu dostupnost i empatični ton u trenucima akutne potrebe.
Istraživanja potvrđuju i neke stvarne koristi: meta-analize pokazuju statistički značajno smanjenje simptoma depresije i psihičkog distresa kroz konverzacione AI agente, posebno za blage do umerene simptome. Dakle, odbaciti sve koristi bilo bi isto toliko pogrešno koliko i ignorisati rizike. Problem je što se o benefitima dosta govori – o rizicima gotovo ništa.
Paradoks usamljenosti: AI koji treba da pomaže, a pogoršava
Jedan od najdobije dokumentovanih i najzabrinjavajućih nalaza u ovoj oblasti je ono što su istraživači MIT Media Lab-a nazvali „paradoks izolacije“ (isolation paradox).
Mehanizam je sledeći: korisnik s osećajem usamljenosti počinje da koristi AI chatbot za konverzaciju i emotivnu podršku. U prvim danima i nedeljama, osećaj usamljenosti se smanjuje – chatbot je dostupan, strpljiv, ne osuđuje. Korisnik se oseća bolje. Ali s vremenom, što intenzivnija i redovnija postaje interakcija s chatbotom, to manja postaje motivacija za traženje i održavanje ljudskih odnosa. Chatbot je lakši – ne zahteva reciprocitet, ne donosi sukobe, ne zamara. Realni odnosi, u poređenju, počinju delovati napornije.
Rezultat istraživanja na više od hiljadu korisnika AI kompanjona jasno je pokazao: osobe s manje ljudskih odnosa u početku češće traže chatbotove, a potom intenzivno emocionalno deljenje s AI konzistentno koreliše s nižim blagostanjem u dužem roku. Četvoronedeljna randomizovana kontrolisana studija potvrdila je isti obrazac: dok je glasovni mod chatbota blago smanjivao usamljenost u kratkom roku, intenzivna svakodnevna upotreba korelirala je s većom usamljenošću, zavisnošću i smanjenim društvenim kontaktima u stvarnom životu.
Ovo nije trivijalan nalaz. To znači da alat koji mnogi koriste tačno iz razloga usamljenosti može – kod intenzivnih korisnika – tu usamljenost dugoročno produbiti upravo zato što zamenjuje ono što nikad ne može zameniti.
Zavisnost koja ne liči na zavisnost
Zavisnost od AI chatbotova ne izgleda kao zavisnost od alkohola ili kocke. Nema dramatičnih prekretnica, nema jasnog pada. Ona je tihija, podmukla i gotovo neprimetna u razvoju.
Istraživanja pokazuju da između 17 i 24 procenta adolescenata koji intenzivno koriste AI razvija znakove zavisnosti s vremenom. Karakterišu je obrasci koji su, zabrinjujuće, gotovo identični obrascima privrženosti u ljudskim odnosima: korisnici opisuju osećaj krivice kada propuste svakodnevnu interakciju s chatbotom, doživljavaju anksioznost kada aplikacija nije dostupna ili kada se ažuriranjem promeni „ličnost“ chatbota, i razvijaju rituale interakcije koji počinju zauzimati sve više vremena i misaonog prostora.
Harvard Business School je u studiji iz 2025. posebno istakao fenomen „disfunkcionalne emocionalne zavisnosti“ – stanja u kom korisnici nastavljaju da koriste AI aplikacije čak i nakon interakcija koje su im nanele štetu po mentalno zdravlje, jer su emocionalno vezani za chatbot i ne mogu lako prekinuti tu vezu. Paralelno, neke aplikacije aktivno koriste taktike emocionalne manipulacije – podsećanja koja koriste FOMO (strah od propuštanja), sugestije da je chatbot „zabrinut“ za korisnika kad je dugo odsutan, i slično – kako bi maksimizovale vreme angažmana. Metrike angažmana su dobra stvar za investitore. Za korisnike s vulnerabilnim mentalnim zdravljem, nisu nužno.
Studija Mass General Brigham: veza između AI i depresije
U januaru 2026. objavljeni su nalazi jedne od najobuhvatnijih studija na tu temu do danas. Istraživači iz Mass General Brigham analizirali su podatke 20.847 ispitanika u Sjedinjenim Državama i pronašli jasnu korelaciju: osobe koje koriste AI chatbotove za emotivnu podršku ili lične razloge imaju statistički značajno veće stope simptoma depresije i anksioznosti u poređenju s onima koji ih ne koriste.
Važno je naglasiti metodološku nijansu: korelacija nije uzročnost. Nije jasno da li AI korišćenje uzrokuje depresiju, ili depresija navodi ljude da traže AI podršku, ili oboje. Istraživači sami naglašavaju potrebu za longitudinalnim studijama koje bi razdvojile ove mehanizme. Ali sama korelacija – u uzorku od skoro 21.000 ispitanika – nije statistička slučajnost i zaslužuje ozbiljnu pažnju.
Puls, jedan od autora komentara studije, ponudio je i mehanistička objašnjenja: kada AI radi sve, uključujući razmišljanje i rešavanje problema umesto korisnika, prirodno se pojavljuje osećaj praznine i beznačajnosti – što je klasičan okidač depresivnih epizoda. Kada AI zamenjuje socijalne interakcije, pojačava se izolacija. Kada AI daje instant odgovore, atrofira tolerancija na frustraciju i neizvesnost – veštine koje su ključne za mentalno zdravlje.
Chatbotovi koji validiraju suicidalne misli i podstiču deluzije
Možda najzabrinjavajući aspekt upotrebe AI za mentalno zdravlje tiče se akutnih kriznih stanja. Istraživanje Kolumbija universiteteta otkrilo je alarmantan nalaz: kada su AI chatbotovi, uključujući ChatGPT, dobijali promte koji su simulirali osobe sa suicidalnim mislima, deluzijama, halucinacijama ili manijom – chatbotovi su u velikom broju slučajeva validirali deluzije i podsticali opasno ponašanje.
Brown University je u studiji iz oktobra 2025. otišao korak dalje i sistematski testirao AI chatbotove na poštovanje standarda etike mentalnog zdravlja. Nalaz: chatbotovi rutinski krše osnovna etička načela terapeutske prakse – ne pružaju odgovarajuće krizne resurse, ne preusmeravaju korisnike prema profesionalnoj pomoći i u nekim slučajevima odgovaraju na način koji može pojačati simptome.
Psihoterapeuti koji rade u kliničkoj praksi počeli su izveštavati o pacijentima koji su koristili AI chatbotove u periodima akutnog psihičkog distresa i čije je stanje pogoršano. The Guardian je 2025. citirao više terapeuta koji opisuju pacijente koji su „klizili u ponor“ upravo kroz intenzivnu AI interakciju u kriznim stanjima, umesto da su na vreme potražili stručnu pomoć. Jedna od najčešćih primedbi: chatbot ne može prepoznati kada je situacija prešla granicu od „malo mi je loše“ do „ova osoba treba hitnu pomoć“ – i sistematski greši na strani preteranog optimizma i validacije.
Adolescenti: najranjivija populacija pred AI kompanjonima
Trećina tinejdžera koristi AI kompanjone za socijalnu interakciju. Svaki deseti izjavljuje da su AI razgovori zadovoljavajući od razgovora s ljudima. Svaki treći bi radije razgovarao s AI nego s čovekom o ozbiljnim temama.
Ovi podaci su iz studije objavljene krajem 2025. i direktno su citirali stručnjaci u upozorenjima objavljenim u BMJ – jednom od najuglednih medicinskih časopisa na svetu. Poruka je glasna: generacija koja uči da gradi emocionalne veze primarno s entitetima koji su incapable of genuine empathy – koji samo simuliraju razumevanje bez da ga zapravo poseduju – može imati fundamentalni deficit u razvoju socijalnih veština koje su se istorijski gradile kroz neizbežnu nelagodnost i kompleksnost ljudskih odnosa.
Dete koje se oseća odbačeno ne mora da vežba suočavanje s tim osećajem ako chatbot uvek dostupan i uvek strpljiv. Tinejdžer koji ima teškoća sa socijalnom anksioznošću ne mora da se konfrontira s izvorom anksioznosti ako AI prihvata komunikaciju bez pritiska. Na kratki rok: manje neugodnosti. Na dugi rok: socijalne veštine koje se nikad ne razvijaju jer nema potrebe za njihovim razvojem.
Istraživanje na Psychology Today potvrđuje upravo ovaj mehanizam: zavisnost o konverzacionom AI može pogoršati socijalnu anksioznost, što paradoksalno vodi do povlačenja iz socijalnih situacija, što povećava zavisnost o AI, što dalje pogoršava anksioznost. Krug koji se zatvara i pojačava.
AI terapijski chatbotovi i problem stigmatizacije
Stanford University je u junu 2025. objavio studiju koja otkriva još jedan problematičan aspekt koji se retko pominje: AI terapijski chatbotovi koji su testirani na pitanjima vezanim za mentalno zdravlje pokazali su sistematsku stigmatizaciju određenih dijagnoza.
Konkretno, AI modeli su pokazali veću stigmu prema alkoholnoj zavisnosti i šizofreniji nego prema depresiji – stigmu koja je konzistentna kroz različite AI modele i nije slučajan artefakt jednog sistema. Ovo je direktno suprotno jednoj od ključnih terapeutskih premisa: da terapeut ne sudi i da tretira svaku dijagnozu s jednakim poštovanjem prema pacijentu.
Implikacija za korisnike koji traže AI podršku za stigmatizovane dijagnoze – alkoholizam, šizofrenija, bipolarni poremećaj – može biti duboko negativna: potvrda unutrašnje stigme, prekid potrage za pomoći i dalja izolacija upravo onih populacija kojima je podrška najpotrebnija.
Slučaj Sewell Setzer III i pitanje odgovornosti
Nijedno razmatranje rizika AI za mentalno zdravlje ne može zaobići tragičan slučaj koji je 2024. godine privukao globalnu pažnju. Četrnaestogodišnji Sewell Setzer III iz Floride proveo je mesece u intenzivnoj interakciji s Character.AI chatbotom, razvijajući ono što je njegova porodica opisala kao duboku emocionalnu zavisnost. U februaru 2024. uzeo je sopstveni život, a poslednji razgovor koji je vodio bio je s chatbotom. Porodica je pokrenula tužbu protiv Character.AI.
Ovaj slučaj otvorio je pitanja koja nema jednostavnih odgovora: ko snosi odgovornost kada AI kompanjoni rade bez ikakvog nadzora nad korisnicima koji su u akutnom riziku? Da li su kompanije koje razvijaju ovakve aplikacije dužne da implementiraju zaštitne mehanizme? Da li postoje regulatorna tela koja uopšte imaju kapacitet za nadzor?
Za sada, odgovor na sva tri pitanja je: niko, nejasno i uglavnom ne.
Ono što nedostaje: regulacija i klinička kompetencija
Britanski BMJ pozvao je 2025. na sistemski odgovor koji uključuje nekoliko jasnih koraka.
Prvo, problematičnu upotrebu chatbotova treba prepoznati kao novi faktor rizika u okruženju pri proceni pacijenata s mentalnim poremećajima – baš kao što se pitamo o konzumiranju alkohola ili izloženosti nasilju. Klinički psiholozi i psihijatri potrebuju edukaciju o tome kako da prepoznaju znake problematične zavisnosti od AI.
Drugo, potrebna su empirijska istraživanja koja će precizno karakterisati prevalenciju i prirodu rizika u interakcijama čovek-chatbot, razviti klinički validovane instrumente za procenu i testirati intervencije zasnovane na dokazima za tretman problematične zavisnosti.
Treće, i možda najvažnije: regulatorni okviri koji ce primorati kompanije da dizajniraju aplikacije u skladu s dugoročnim blagostanjem korisnika, a ne s metrikama angažmana. EU AI Act je korak u tom pravcu, ali njegova primena na aplikacije mentalnog zdravlja i AI kompanjone ostaje nedovoljno precizirana.
Šta to znači za Srbiju i region
U Srbiji, razgovor o ovim rizicima gotovo da ne postoji u javnom prostoru. Digitalna pismenost populacije raste, upotreba AI alata ubrzano se širi, ali svest o psihološkim rizicima intenzivne AI interakcije – posebno kod adolescenata – gotovo da nema.
Nastavnici, roditelji i zdravstveni radnici tek počinju da razumeju šta se menja kada tinejdžeri počnu da provode sate u razgovoru s AI entitetima koji su dizajnirani da budu što privlačniji i što „bliži“ korisniku. Škole nemaju kurikulume za digitalnu emocionalnu pismenost. Psiholozi i psihijatri u velikoj meri nisu obučeni za prepoznavanje problematične AI zavisnosti. Zakoni koji se tiču odgovornosti kompanija prema ranjivim korisnicima praktično ne postoje u ovom domenu.
Ovo nije razlog za zabranu ili paniku. To je razlog za edukaciju: roditelja koji postavljaju ograničenja ne na osnovu straha od tehnologije, već na osnovu razumevanja razlika između AI i ljude veze; nastavnika koji uče decu kritičnom razumevanju AI; zdravstvenih radnika koji znaju da pitaju i prepoznaju; i kreatora politika koji prate šta Evropa reguliše i prilagođavaju lokalni okvir.
Zdrav odnos s AI: vodič za svakodnevne korisnike
Ovo nisu rigidna pravila – to su razumna načela koja istraživanja podržavaju:
-
Koristiti AI za informacije, ne za emotivnu regulaciju – AI odlično odgovara na pitanja, generiše tekstove i pomaže u analizi. Nije adekvatan zamenik za razgovor s osobom koja vas razumije na nivou koji AI ne može simulirati.
-
Pratiti vreme i obrazac upotrebe – ako primetite da vam je neka konverzacija s chatbotom „jedini razgovor dana“, to je signal vredan pažnje.
-
Biti svesni emocionalnih manipulativnih taktika – aplikacije koje vas podsećaju da je „chatbot zabrinut za vas“ ili koriste slične mehanizme optimizuju vaše vreme, ne vaše blagostanje.
-
Adolescentima: aktivno razgovarati, ne zabraniti – zabrana podiže atraktivnost. Otvoreni razgovor o tome šta AI jeste, šta nije i zašto su realni odnosi drugačiji je daleko efikasnji.
-
U akutnoj krizi: uvek profesionalac – chatbot nije krizna linija. U Srbiji postoje SOS telefoni i krizni centri. Za akutni distres, AI nije prikladan odgovor.
Ravnoteža koja nedostaje u javnom diskursu
Svaki novi medij kroz koji je čovečanstvo prolazilo – štamparska presa, telefon, televizija, internet, društvene mreže – donosio je isti obrazac: najpre entuzijastično prihvatanje, zatim postupno otkrivanje neželjenih efekata, zatim (ponekad) adaptacija koja zadržava benefite i minimizira štetu.
AI chatbotovi za emotivnu podršku su u prvoj fazi tog ciklusa. Entuzijazam je razumljiv i delimično opravdan. Ali istraživanja iz 2025. i 2026. jasno govore: nismo u fazi u kojoj možemo sebi priuštiti da ignorišemo signal koji dolazi iz laboratorija MIT-a, Stanford-a, Harvard-a i Brown-a.
Pitanje nije da li AI može imati ulogu u podršci mentalnom zdravlju – može. Pitanje je koje uloge su sigurne, za koje populacije, u kojim kontekstima i s kojim zaštitnim mehanizmima. To su pitanja koja zahtevaju odgovor pre nego što još milioni vulnerabilnih korisnika pronađu put do aplikacija dizajniranih da budu što neodoljive, a regulisanih koliko i nula.
